0 0
Read Time:23 Minute, 37 Second

Аутор: Тодор Вулић

На обликовање западнохришћанске теолошке мисли али и догме (католичке, а касније и протестантске) врло велики утицај је извршио Аурелије Августин (Aurelius Augustinus, 354–430. н. е.), епископ северноафричког града Ипона (или Хипона). Његово монументално дело О држави Божјој (De civitate Dei), које у себи садржи 22 књиге, изузетно је често преписивано и коментарисано током наредних векова. Издавач овог дела, Кршћанска садашњост (Загреб, 1995), у својој уводној речи каже: „Мало има књига које су заузеле такво мјесто у повјести наше цивилизације.“ За разлику од Католичке Цркве, Православна Црква све до почетка 19. века није признавала Августина за светитеља, да би га потом, прво грчка, а за њом и остале Православне Цркве уврстиле у блажене. Блаженог Августина православци прослављају 15. (28) јуна, на Видовдан. Међутим, касно увођење Августина међу православне светитеље, изазвао је међу православним теолозима недоумице и спорења. Савремени теолог Христо Јанарас сматра његова учења извором „изопачености и отуђења у црквеној истини Запада“. Као теолог и филозоф, у својој De civitate Dei, Августин обухвата историје до тада њему и његовим савременицима познатих народа, посматрајући их кроз лупу историје јудаизма и хришћанства. Историју је схватао као целину, а појединачно у њој добијало је смисао само у оквиру те целине. По њему, историја је непрестана борба добра и зла, а њен прави циљ је остварење Божије државе.

У овом чланку покушаћемо да представимо Августинове одговоре на само два круцијална филозофско-историјска питања: која делатна сила управља историјском динамиком (ако уопште нека управља) и да ли је историјски ток праволинијски или цикличан. Његов одговор на прво питање, крајње сажето, гласи: историјом не управља ни случај ни судбина већ Божје провиђење. Оно је начин на који и кроз који Бог управља свим стварима у свемиру; начин на који Он одређује како живот сваког појединца, тако и историјске удесе људских друштава и држава. Провиђење је, по њему, „светлост и душа историје“. Августин каже: „Дакле, узрок величине Римског царства није ни случајан ни судбински… [мислећи при том да] су случајне оне ствари које или немају никаквих узрока или не потјечу из неког разумног поретка; док су судбинске оне ствари које се догађају мимо воље Бога и људи, а по нужности некаква поретка. Ну, људска краљевства недвојбено настају по божанској провидности. Ако пак… [ово неко] због тога приписује судбини, јер рјечју судбина назива вољу или моћ Божију, онда нека своје мишљење задржи [за себе], а језик поправи.“ (Августин, 1995: 323). У наставку, он своди појам судбине на: „утјецај положаја звијежђа у часу кад се ткогод рађа или зачиње; који опет неки отуђују од Божје воље, док други тврде како [њихов] утјецај зависи о њој“ (Августин, 1995: 323). У складу са овом заменом теза, он надаље износи аргументацију против начина и технике астролошког предодређивања будућности. Међутим, Августин после изношења те своје противастролошке аргументације изненађује читаоце закључном констатацијом, да: „звјездари зачудо дају многе истините одговоре“. Ту тачност астролошких прогноза, којима је и сам био сведок, јер је у младости практиковао ову дисциплину, он објашњава: „скривеним потицајем опаких духова, којима је сврха усадити и учврстити у људским умовима та лажљива и шкодљива мњења о звјезданим судбинама“ (Августин, 1995: 339).

            У оне који су судбину сматрали вољом „највишега Бога“ спадају и припадници стоичке школе, па Августин у том контексту цитира стихове који се приписују Анеју Сенеки:

           „Поведи, о вишњи Оче, владару високог неба,

            Камо год се теби свиди, послушат ћу журно…

            Јер оне који су вољни, судбина води,

            Оне који нису – вуче“ (Августин, 1995: 341).

            Интересантно је, да теоретичар историјског циклизма, Освалд Шпенглер, своју студију Пропаст Запада „случајно“ завршава истим Сенекиним стиховима који на латинском гласе: Ducant fata volentem, nolentem trahunt. Овој последњој „латинској“ реченици његове студије претходи пасус, у којем он унеколико сажима своју науку: „А за нас које је случај поставио у ову културу [Запада]  и овај тренутак њеног постојања, у коме новац слави последње своје победе, а његов наследник, цезаризам, полако и неодољиво се ближи, за нас је дат правац хтења и морања у уско описаном кругу, правац без кога не би вредно било ни живети. Ми нисмо слободни да потражимо ово или оно, али смо слободни да учинимо оно што је нужно или – ништа. А задатак који је поставила нужност историјерешава се било са појединцем, било против њега“ (Шпенглер, 2018: 559). Дакле, ако хоћеш, судбина те води, ако нећеш, судбина те вуче; избор који имамо је – учинити оно што је нужно или не учинити ништа. На крају, бирајући једно или друго завршимо на истом месту. Чини се, да је у овом спору Шпенглер стао уз стоике, а против блаженог Августина. Међутим, за људе који нису у стању да до краја испрате све теолошко-филозофске финесе, ипак остаје нејасно – у чему је суштинска разлика између гледишта стоика о судбини као инструменту воље „највишег Бога“ и Августиновог провиђења као инструменту Божије воље, када и судбина и провиђење уређују како живот сваког појединца, тако и историјске удесе људских друштава и држава?

            Ако провиђење одређује и уређује животе појединаца (и држава), одмах искрсава питање – шта је са нашом слободном вољом, јер без ње нема ни праведника ни грешника. Те запитаности је био свестан и Августин, па у полемици са Цицероновим ставовима, даје одговор и на то питање. Наиме, Цицерон је тврдио да је немогуће истовремено постојање и слободне воље и предзнања о будућим догађајима. Он се стога опредељује за слободну вољу негирајући могућност предзнања о будућем, па је тиме, следствено, негирао и могућност предодређивања будућности и сваку врсту пророштва. Августин се том Цицероновом становушту одлучно супроставља, јер негирати Богу предзнање будућег заправо је, по њему, негирање Бога: „Биће које нема предзнање свих будућих догађаја није Бог“, тврди епископ Ипона. „Шта је, дакле, оно чега се бојао Цицерон у предзнању будућих догађаја, тако да се трудио оборити… [то гледиште] гнусном расправом? Очигледно… [Цицерон је испољио тај  „страх“, јер] ако се унапред знају сви будући догађаји, они ће се догађати оним редом који је унапред спознат; ако се тим редом буду догађали, онда је у Богу, који унапред зна, одређен поредак ствари; а ако је одређен поредак ствари, одређен је и поредак узрока… ако је пак одређен поредак узрока којим настаје све што настаје, онда (каже он) све ствари бивају по судбини. Ако је то тако, онда није ништа у нашој моћи и нема никакве слободе воље; а допустимо ли штогод такво (каже он), изврће се цијели људски живот – улудо се доносе закони, узалудни су приговори и похвале, укори и охрабрења, и нема онда никакве правде за награду добрима, и за казну опакима. Како не би дошло до таквих последица – недостојних, бесмислених и погубних по људски род – Цицерон не жели допустити предзнање о будућим догађајима; и… присиљава… душу вјерника, да изабере једно од двога: или да је штогод у нашој вољи, или да постоји предзнање о будућности, јер мисли како је немогуће да постоји обоје, него: прихвати ли се једно побија се друго; изаберемо ли предзнање о будућим догађајима, поништавамо слободу воље; изаберемо ли слободу воље, поништавамо предзнање о будућим догађајима… Цицерон је од тога двога изабрао слободу воље… Желећи учинити људе слободнима, учинио их је безбожнима… Међутим, вјерничка душа изабира и једно и друго: исповједа и једно и дрго. Којим начином… Ако је у Богу одређен поредак свих узрока, из тога не произилази да ничега нема у слободи наше воље. Заправо, и саме наше воље налазе се у поретку узрока који је одређен за Бога и садржане су у Његову предзнању, јер су и људске воље узроци људских чинова; стога, Онај који је унапред знао све узроке ствари, међу тим узроцима није могао не знати и за наше воље, о којима је унапред знао да су узроци наших чинова“ (Августин, 1995: 343-349). По мишљењу црквених ауторитета, ово домишљато Августиново објашњење је срећно помирило доктрину о слободи људске воље са доктрином о неслободи човека – доктрином, по којој је Божја воља та која уређује живот сваког појединца.

               Било како било, Августинова позиција као филозофа историје је екстерналистичка и детерминистичка, јер по њему, социо-историјску динамику одређује провиђење као спољна сила по Божијем плану. Тумачећи хришћанску идеју историје, проистеклу делом и из Августинове науке, Колингвуд у њој не успева наћи људску вољу као узрок људских чинова. Он каже: „Зато што је Бог провидентан и конструктиван, што има свој властити план… [Он] неће дозволити да се [у њега] уплиће ниједан човек; тако [да] се људски чинилац… нашао ухваћен у ток божанске намере, те [је био, сад је и биће] ношен заједно с њом без обзира да ли је на то пристао или не. Историја, као Божја воља, сама себи наређује и у погледу своје уређености не зависи од воље људских делатника… Појављују се и спроводе планови које ни једно људско биће није планирало; па чак и људи који мисле да раде против појављивања ових планова, у ствари њима доприносе“ (Колингвуд, 2003: 69).

               *   *   *

               На друго питање: да ли је историјски ток линеаран или цикличан, Августин изричито одговара – линеаран. Идеја историјског циклизма му се чини „веома лудом“, „стварно ужасном“, толико  лудом и ужасном „да кад би сличне теорије биле истините – било би боље не познавати их“. Међутим, у првим вековима хришћанства, нису сви хришћани били једнодушни у одбацивању идеје кружног повратка, о чему нас обавештава наредни коментар Димитрија Богдановића о „болести безбожног Оригена“ написан уз текст Лествице Јована Лествичника: „Ориген (185-254), велики писац, родом Египћанин, ученик Пантена и Климента Александријског… био је под јаким утицајем неоплатонизма и класичне философије уопште, те је заступао извесне ставове које је Црква касније прогласила за јерес и осудила (коначно на V васељенском сабору 553, што потврђују и следећи васељенски сабори). Нарочито је познато његово учење о апокатастази, тј. о успостављању првобитног стања, према коме свет нужно пролази кроз зло као привремену фазу свог вечито кружног кретања. Сада зао, сав свет ће поново постати добар. Чак  ће и зли дуси, а камоли зли људи, бити враћени у јединство са Богом и тако спасени, по нужности самог кружног кретања космоса. Отуда је ово учење могло послужити као изговор за живот у гресима и непокајању, па су зато највећи противници [Оригеновог учења] и били монаси, као год што су му монаси бивали и најватренији поборници. У Египту и на Синају, борба око Оригенових идеја између оригениста и противоригениста била је веома жестока, достигавши свој врхуац са протеривањем оригенистичких монаха из Египта 401. год.“ (Лествичник, 2008: 68-69).

               Као савременик тих збивања, Августин заузима екстремно антиоригенистички став. По њему, вечно кружно кретање руши догму о есхатону (грч. το εσχατον – крај, послетак), о рајском вечном блаженству и радости праведника. „Блаженство није истинито ако није вјечно… Али није довољно да блаженство буде вјечно, како би било истинито: [оно] треба да буде и сигурно у своју вечност (Трапе, 1995: XXIV – Увод у О држави Божјој, том II). Дакле, блаженство има два суштинска садржаја, вечност и сигурност. Заговорници кружног кретања, а пре свих Ориген, негирају оба ова суштинска садржаја рајске награде за праведнике. Кружним кретањем, њихово блаженство би било орочено а не вечно и завршило би се уласком света у нови круг, али би тиме и муке грешника биле орочене а не вечне. Грехови начињени у овом краткотрајном животу – краткотрајном у односу на вечност – у противном, морали би се испаштати бескајно дуго, што по Августиновој етици није ни бесмислено ни неправедно.

            Његово опредељење за линеарност историјског тока отвара још један, чини се, врло значајан проблем – јер то опредељење је у супротности бар са неким поукама и порукама Светог Писма. У „Књизи пророка Исаије“ 41.22, Исаија каже: „објавите нам што је прво било, да промислимо и познамо шта ће бити иза тога“ Како је то пророк или било ко, после промишљања, а на основу догађаја из прошлости, могао спознати будућа збивања? Одговор на то питање је дао у „Књизи проповједниковој“, у стиху 3.15, Исаијин претеча и цар Израиља, Соломон. У том стиху мудри цар тврди: „Што је било то је сада, и што ће бити то је већ било; јер Бог повраћа што је прошло“. Ако Бог враћа што је прошло, онда се заиста у садашњости и будућности може дешавати само оно што се већ десило у прошлости, па се тако на основу прошлих догађаја могу спознати будућа збивања. То потврђује Соломон и у стиху 1.9. исте књиге, где каже: „Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем“. У наредном стиху 1.10, Соломон пита: „Има ли што за шта би ко рекао: види, то је ново“? Одговор је – нема. А зашто нема? Зато што је то нешто „било за вијекова који су били прије нас“. Дакле, по старозаветној идеји историје – историјски ток је кружан, а не праволинијски („јер Бог враћа што је прошло“), и будућност је предодређена, а не случајна (јер, „што је било то ће бити“). Арнолд Тојнби, заслуге за „одвратност“ коју западноевропска историјска мисао осећа према идеји циклизма, приписује „јеврејским и зороастријанским прилозима“. Биће, ипак, да заслуге за ту „одвратност“, бар у великој мери, припадају Аурелију Августину, новопроглашеном (и видовданском) „светитељу“ Православља.  

                           

                   Поновљена начелстава првојерарха Српске Цркве

                           по временском распону од око 612/13 година

 

           Циклизам историјске динамике се може пронаћи и егзактно показати у свим друштвеним сферама и историјама свих народа, како у прошлом тако и у садашњем времену. То што савремени делатници из области друштвених наука одбијају да га траже, никако не значи да га нема. У прилог овој тврдњи показаћемо упоредну хронологију начелстава средњовековних и нововековних поглавара Српске Цркве по временском распону од 612/613 (+/- 2) година. Дакле, по овом ритму, нововековна начелства Црквом су реплике средњовековних начелстава. Започнимо ову паралелу од момента када је Црква у Србији поново стекла аутокефалност 1879. године. На њеном челу се тада налазио митрополит београдски Михаило, који је, због супростављања кнезу и будућем краљу Србије, Милану Обреновићу, смењен са митрополитске катедре 1881. године. Начелства средњовековних првојерарха су одређена према хронологији и систематизацији др Душана Кашића (Рељић, С, Петровић, М, 1989: 135 – 136.)

          Митрополит Михаило је завршио своје прво начелство око 612/13 година после краја начелства архиепископа Саве II. Архиепископ Сава II је био синовац Светог Саве, син Стефана Првовенчаног и брат три краља Немањића: Радослава, Владислава I и Уроша I.

1271 – Крај начелства архиепископа Саве II.

1881 – Крај првог начелства митрополита Михаила.

           Међувреме: 612/613 (-2) година.          

           *    *    *

1271 – Почетак начелства архиепископа Данила I.

1881 – Почетак административног начелства епископа Мојсија.

           Међувреме: 612/613 (-2) година.

1272 – Крај начелства архиепископа Данила I.

1883 – Крај административног начелства епископа Мојсија.

           Међувреме: 612/613 (-1) година.

1272 – Почетак начелства архиепископа Јоаникија I.

1883 – Почетак начелства митрополита Теодосија.

           Међувреме: 612/613 (-1) година.           

1276 – Крај начелства архиепископа Јоаникија I.

1889 – Крај начелства митрополита Теодосија.

           Међувреме: 612/613 година.

1276 – Почетак административног, а од 1279. и стварног начелства архиеп. Јевстатија I.

1889 – Почетак другог начелства митрополита Михаила.

           Међувреме: 612/613 година.                                            

1286 – Крај начелства и смрт архиепископа Јевстатија I.         

1898 – Крај другог начелства и смрт митрополита Михаила.          

           Међувреме: 612/613 година.

1286 – Почетак начелства архиепископа Јакова.          

1898 – Почетак начелства митрополита Инокентија.

           Међувреме: 612/613 година.

1292 – Крај начелства и смрт архиепископа Јакова.          

1905 – Крај начелства и смрт митрополита Инокентија.

           Међувреме: 612/613 година.

1292 – Почетак начелства архиепископа Јевстатије II.

1905 – Почетак начелства митрополита Димитрија.

           Међувреме: 612/613 година.

1309 – Крај начелства и смрт архиепископа Јевстатија II.          

1920 – Крај начелства митрополита Димитрија (промена звања и јурисдикционог простора).

           Међувреме: 612/613 (-1) година.

1309 – Почетак начелства архиепископа Саве III.          

1920 – Почетак начелства патријарха Димитрија.

           Међувреме: 612/613 (-1) година.

1316 – Крај начелства и смрт архиепископа Саве III.          

1930 – Крај начелства и смрт патријарха Димитрија.

           Међувреме: 612/613 (+1) година.

1317 – Почетак начелства архиепископа Никодима I.

1930 – Почетак начелства патријарха Варнаве.

          Међувреме: 612/613 година.   

1324 – Крај начелства и смрт архиепископа Никодима I.

1937– Крај начелства и смрт патријарха Варнаве.          

          Међувреме: 612/613 година.  

1324 – Почетак начелства архиепископа Данила II.

1938 – Почетак начелства патријарха Гаврила.

           Међувреме: 612/613 (+1) година.

1337 – Крај начелства и смрт архиепископа Данила II.

1950 – Крај начелства и смрт патријарха Гаврила.

           Међувреме: 612/613 година.

1338 – Почетак начелства архиепископа Јоаникија II.

1950 – Почетак начелства патријарха Викентија.

           Међувреме: 612/613 година.

1346 – Крај начелства архиепископа Јоаникија II.                 

1958 – Крај начелства и смрт патријарха Викентија.

           Међувреме: 612/613 година.

           На челу Цркве патријарха Викентија је наследио патријарг Герман. Својим неуобичајено дугим тридесетдвогодишњим начелством, он је по датом временском распону поновио начелства три средњовековна патријарха: Јоаникија II, Саве IV и Јефрема. Патријарх Герман је устоличен 612/613 година после устоличрења првог средњовековног патријарха Јоаникија, а завршио је начелство 612/13 година после патријарха Јефрема.

1346 – Почетак начелства патријарха Јоаникија II.

1958 – Почетак начелства патријарха Германа.

           Међувреме: 612/613 година. 

1379 – Крај првог начелства патријарха Јефрема.

1990 – Крај начелства патријарха Германа.

           Међувреме: 612/613 година. 

           Слично патријарху Герману, и његов наследник, патријарх Павле, је поновио начелства три средњовековна патријарха: Спиридона, Јефрема (друго начелство) и Данила III. Патријарх Павле је устоличен око 612/13 година после устоличења патријарха Спиридона, а завршио је начелство око 612/13 година после патријарха Данила III.

1379 – Почетак начелства патријарха Спиридона.

1990 – Почетак начелства патријарха Павла.

           Међувреме: 612/613 (-1) година. 

1398 – Крај начелства и смрт патријарха Данила III.

2009 – Крај начелства и смрт патријарха Павла.

           Међувреме: 612/613 (-1) година. 

 

           Сава V  – Иринеј

 

           На челу Српске цркве патријарха Данила III је наследио патријарх Сава V. Око 612/613 година после устоличења патријарха Саве V, устоличен је патријарх Иринеј.

1398 – Устоличен патријарх Сава V.  

2010 – Устоличен патријарх Иринеј.

             Међувреме: 612/613 година..

Подизање Српске Цркве у ранг патријаршије 1346, довело је до њеног раскола с Васељенском патријаршијом. Око 612/13 година касније, у режији комунистичких власти, на Другом „црквено-народном“ сабору у Охриду, 1958. године, одлучено  је  да се „обнови стара македонско-охридска архиепископија“ чије ће се границе поклапати са републичким границама СР Македоније. Овом одлуком је учињен први корак ка одвајању „Македонске Цркве“ од Српске Православене Цркве. Наредне године је за архиепископа охридског и митрополита скопског наметнут дотадашњи епископ топлички Доситеј. Начелство првог патријарха Јоаникија II, завршило се 1354, а 612/13 година касније, 1967. године, „Македонска Црква“ на челу са Доситејем је ушла у отворен раскол са Српском Православном Црквом. Те године, јурисдикцијони простор патријарха Германа је смањен за простор тадашње СР Македоније, и он је неканонски онемогућен да начелствује и тим делом Цркве. Расколнички архиепископ Доситеј Стојковић, рођен у Смедереву, начелствовао је „Македонском Црквом“ до своје смрти 1981. године. Од те године, расколницима начелствује архиепископ Ангеларије. Уколико се у претходну упоредну хронологију укључе и расколнички првојерерси, добија се потпунија хронолошка паралела.

1346 – Почетак начелства патријарха Јоаникоја II.

1959 – Почетак начелства архиепископа Доситеја (у канонском јединству са СПЦ).

            Међувреме: 612/613 година.

1354 – Крај начелства патријарха Јоаникија II.

1967 – Крај начелства архиепископа Доситеја (у канонском јединству са СПЦ).

            Међувреме: 612/613 година.

1354 – Почетак начелства патријарха Саве IV.

1967 – Почетак начелства архиепископа Доситеја као расколника.

            Међувреме: 612/613 година. 

            Деспот Угљеша Мрњавчевић је 1368. године потписао Повељу о помирењу са Васељенском патријаршијом, чиме су епархије са простора Деспотовине (Деспотовине одцепљене од Царства Стефана Уроша V Нејаког) враћене под јурисдикцију Васељенске патријаршије. Овим чином је јурисдикциони простор српског патријарха Саве IV смањен, а он онемогућен да начелствује тим епархијама.

1368 – Крај начелства патријарха Саве IV отцепљеним „ македонским“ епархијама.        

1981 – Крај начелства расколничког „македонског“ архиепископа Доситеја.

           Међувреме: 612/613 година. 

1374 – Крај начелства и смрт патријарха Саве IV.

1986 – Крај начелства и смрт расколничког архиепископа Ангеларија.

           Међувреме: 612/613 година. 

1374 – Почетак првог начелства патријарха Јефрема.

1986 – Почетак начелства расколничког архиепископа Гаврила.

           Међувреме: 612/613 година.

1379 – Крај првог начелства патријарха Јефрема.

1390 – Крај начелства патријарха Германа.

           Међувреме: 612/613 (-1) година.

1379 – Почетак начелства патријарха Спиридона.

1990 – Почетак начелства патријарха Павла.

           Међувреме: 612/613 (-1) година.    

1389 – Крај начелства и смрт патријарха Спиридона.

1999 – Крај начелства и смрт расколничког архиепископа Михаила.

           Међувреме: 612/613 (-2) година. 

1389 – Почетак другог начелства патријарха Јефрема.

1999 – Почетак начелства расколничког архиепископа Стефана.       

           Међувреме: 612/613 (-2) година. 

           На позив патријарха Павла, тадашњи расколнички митрополит велешки и повардарски, Јован (Вранишковски), враћа се у канонско јединство са Српском Православном Црквом (Пећком патријаршијом). Убрзо затим, 2003. године, устоличен је за архиепископа канонске Охридске архиепископије и митрополита скопског.

1392 – Почетак начелства патријарха Данила III.

2003 – Почетак начелства архиепископа Јована.     

            Међувреме: 612/613 (-1) година.

1398 – Крај начелства и смрт патријарха Данила III.

2009 – Крај начелства и смрт Патријарха Павла.

           Међувреме: 612/613 (-1) година.

           Без укључивања расколничких првојерарха у ову упоредну хронологију по ритму од око 612/13. година, почеци начелстава средњовековних патријараха: Саве IV, Јефрема (прво и друго начелство) и Данила III остали би без савремене реплике, као што би без савремене реплике остале и завршнице средњевековних начелстава: Јоаникија II, Саве IV и Спиридона. Пре раскола 1967. реплицирање било ког почетка или краја начелства, по датом распону, није изостајало. Од 1967. део реплика се преноси и на расколнике. Зато патријарси Герман и Павле и понављају, не једног, већ више својих средњовековних претходника. Шта би ова необична хронолошка испреплетеност српских патријараха и расколничких архиепископа могла да значи? Преседан постоји у Руској цркви, где је иста испреплетеност патријараха Руске Православне Цркве и митрополита отцепљене Руске Православне Заграничне Цркве, окончана зацељивањем раскола и враћањем расколника у канонско јединство са мајком Црквом 2007. године (Вулић, 2016: 218-232).  По тој аналогији, могуће је у блиској будућности зацељење и македонског раскола (без обзира колико то у овом моменту изгледало немогуће) и бар формално враћање расколничке јерархије у оквире Српске Православне Цркве.

             *    *    *

          Вратимо се поново епископу Ипона, Августину, и његовој ставу о идеји историјског циклизма у светлу претходне анализе. Без обзира што је, по њему, идеја (или теорија) цикличне историјске динамике „веома луда“, „стварно ужасна“, и толико луда и ужасна да би „било боље не познавати је“, она је стврна и она постоји упркос Августиновом мишљењу и његовом (догматском) ауторитету. Стварна је онолико колико је стварно обртање Земље око Сунца, иако су научници од Клаудија Птоломеја па све до Коперника, вековима тврдили супротно. Заступајући учење да историју уређује провиђење као инструмент Божје воље, чини се да Августин не поставља довољно јасно динстикцију између тог учења и учења стоика о судбини као инструменту воље „највишега Бога“. (Знатно касније је и Шопенхауер сматрао, да светом управља иманентна Воља). Ту примордијалну силу света, Лао Це је називао тао, Хераклит логос, а Платон ноус. Новозаветно „Јеванђеље по Јовану“ почиње управо Хераклитовим (или пре стоичким) логосом: „У почетку бјеше рјеч (грч. логос), и рјеч (логос) беше у Бога, и Бог бјеше рјеч (логос)“. Дакле, без обзира на назив, сви они сматрају да историјом управља нека (екстерна) метафизичка сила. Августин је био у праву и када је насупрот Цицерону тврдио да постоји предзнање о будућем; а што се тиче наше слободне воље, вероватно и она постоји, али је при том врло ограничена – далеко ограниченија него што слутимо; или како би то Сенека рекао, а Шпенглер прихватио: „Ducant fata volentem, nolentem trahunt (Јер оне који су вољни, судбина води, оне који нису – вуче).

 

Извори:

Августин: О држави Божјој, Крашћанска Садашњост, Загреб, 1995.

Лествичник, Јован: Лествица, Манастир Хиландар, 2008.

Колингвуд, Робин Џ: Идеја историје, Службени лист СЦГ, Беогрд, 2003.

Рељић С, Петровић М: Српско православље, Литера, Београд, 1989.

Шпенглер, Освалд: Пропаст Запада I и II, Службени гласник, Београд, 2018.

Вулић, Тодор: Владари Русије – упоредне хронологије, Мирослав, Београд, 2016.

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Омладински форум Ентер | 2019.
Next post Небојша Катић: Хандке, Пинтер и гомила за линч

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *