Одлучите да више не служите

и већ сте слободни. (Ла Боеси)

 

Аутор: Тодор Вулић

Етјен де Ла Боеси (1530-1563) је написао Расправу о добровољном ропству (Le Discours de la servitude volontaire) у својој осамнаестој години. Ова Расправа „је била довољна да своме аутору обезбеди посмртну славу, а извршила је и утицај на неке од највећих светских друштвених мислилаца. […] Ла Боеси је своје Расправе објавио сто година пре Томаса Хобса, који је тврдио да се сви људи рађају једнаки и слободни, да им је то природно стање, али да им треба вођа – Левијатан. Расправа је била објављена двеста година пре Жан-Жак Русоа, који подржава основни Хобсов став о слободи као природном стању, али сматра да људима не треба предводник јер ће се он кад тад осилити, већ да је људима потребан разуман међусобни договор око заједничког живота. Утицај Ла Боесијевих идеја на најпознатија дела ове двојице филозофа и социолога је, такође, више него очигледан. Чувена реченица, која садржи основну тезу: ‘Одлучите да више не служите, и већ сте слободни!’, била је схваћена као наредба у свим главним револуцијама у последња два века. Овај запаљиви и реторички трактат, реплика на Макијавелијеве текстове, анализира средства и ‘пирамиду интереса’ којом се служи тиранин да би се одржао на власти. [Етјена ] де Ла Боесија сматрају једним од првих заступника идеја грађанске непослушности и ненасилног отпора диктаторским режимима“. 1

„Хтео бих, овом приликом, да схватим [каже Ла Боеси] како то да толико људи, толико села и градова, толико нација подноси каткад  једног јединог тиранина који има само ону моћ коју му они дају; који има снаге да им науди једино ако су они вољни да то подносе; који може да им учини неко зло само ако они пристану да га трпе, а не да му противрече. То је јамачно велика а ипак тако обична ствар, па се ваља пре жалостити него изненађивати тиме што милиони људи бедно служе, погнутих глава под бестидним јармом, не зато што их на то приморава нека јача сила, већ зато што су […] опчињени и очарани самим именом Једног пред којим не би требало да се плаше управо зато што је он сам, а ни да воле његове особине јер се према њима понаша нечовечно и дивљачки. […] Шта ли то може бити? Како ћемо то именовати? Какав је то порок, односно какав је несрећни порок то што је бескрајно мноштво људи не само послушно већ и слуганско: не само што њиме владају већ га тиранишу до те мере да оно нема […] чак ни сопствени живот; оно пати због пљачке, лоповлука и свирепости, и то не од неке војске, ни од варварске хорде (од којих би свако крвљу бранио свој живот) већ од једног јединог човека; не од неког Херкула или Самсона већ од једног човечуљка. Он је најчешће најкукавнији и најмекушнији у целој нацији; није навикао на мирис барута, па чак ни на такмичења; неспособан је не само да командује људима већ ни да задовољи и најнезнатнију женицу“ (Ла Боеси, 1986: 22-23).

Овај осамнаестогодишњак одбацује као узроке ове појаве безвољност, малодушност и кукавичлук подјармљених, или љубав према најмудријем и најхрабријем Једном. По овом мислиоцу, ропство је одлика људског понашања „сама по себи“ јер је урођено; по њему, у крајњој инстанци – ропство је воља (јер је добро/вољно). Попут многих после њега који су промовисали вољу: вољу за животом (Шопенхауер), вољу за задовољством (Фројд), вољу за значењем – смислом (Франкл)… Ла Боеси промовише вољу за ропством предодређујући Ничеов концепт воље за моћи, која је у том узајамном односу само корелат и друго лице Ла Боесијевог одређења воље. У тој узајамности која резултира тиранијом – Један поседује вољу за моћ, а мноштво вољу за ропством. Овај зачарани круг тиранске владавине појединца над мноштвом се разбија тако што „одлучите да више не служите и већ сте слободни“. Он даје јасан критеријум по којем се препознаје добровољно ропство, а то је „опчињеност и очараност“ именом и ликом Једног. Има ли у овом одређењу било шта савремено? Важи ли и данас та опчињеност коју је Ла Боеси запазио код људи шеснаестог века и код оних који су им претходили? Да ли је менталитет и политичка свест савременог човека, под утицајем свеприсутне идеологије (такозване) демократије и либерализма, код нас или било где у свету, промењена? Да ли је могуће да и ми данас у овом рају демократије, слободе и lockdown-а – добровољно робујемо? Наводно није могуће, али је у стварности добровољно ропство још увек и те како на снази!

Који су тирани најгори? „Постоје три врсте тирана [каже Ла Боеси]: једни стичу власт на основу народних избора, други силом оружја, а трећи наследством. Они који су је стекли правом ратовања, понашају се, као што добро знамо, и како се с правом каже, као у освојеној земљи. Они који се роде као краљеви, обично нису ништа бољи од првих, пошто су рођени и васпитани усред тираније; са млеком посисају и нарав тирана, а на народе који су им потчињени гледају као на наслеђене робове; зависно од наклоности  којој су ближи, шкртости или раскалашности, користе се својим краљевством као својим наследством. Онај коме је народ дао власт требало би, чини ми се, да буде подношљивији; верујем да би и био кад не би, чим доживи и буде издигнут на тако високо место, изнад свих других, поласкан не знам већ чиме, што се назива величином, чврсто одлучио да више са тог места не иде. […] Чим донесе такву одлуку чудно је гледати у којој мери превазилази оне друге тиране по својим пороцима па чак и у свирепости“ (Ла Боеси, 1986: 30). Да ли нам то Ла Боеси сугерише да и људи изабрани „легално и легитимно“ по свим правилима савремене парламентарне демократије могу постати тирани који превазилазе оне друге? Наводно не могу, али се то у стварности и те како дешава.

Шта је он мислио о демократији? Исто оно што су о њој мислили Платон, Аристотел и други највећи умови антике. Са становишта друштвеног интереса, Аристотел демократију сврстава уз тиранију и олигархију, јер се ни у њој тај интерес не реализује у корист мноштва, већ у корист властодржачких представника тог мноштва – мноштва које Ла Боеси одређује као добровољне робове. Овај млади „социолог“ из 16. века своју Расправу почиње цитирајући Илијаду: „’Владавина многих не ваља, – нек’ један влада над војском, један нек’ буде краљ’, тако, по Хомеру, јавно говори Улис (Одисеј – примедба аутора). Да се задовољио само реченицом ‘владавина многих не ваља’ – боље ништа није могао да каже. Ако је међутим хтео да збори још умније, требало је да каже како господарење многих не може да буде добро пошто је моћ Једног, од тренутка кад он добије титулу господара, опака и безумна“ (Ла Боеси, 1986: 21). Колико су само идеолози либерализма, отвореног друштва и парламентарне демократије, разни Попери и Фукујаме, утрошили времена, енергије и „мастила“ ментално тероришући човечанство у славу тог „савршеног“ друштвеног организовања и устројства, а онда се на крају испоставља да све то није ништа друго већ само „ново вино“ у Ла Боесијеовим „старим мешинама“ тираније.

У наставку Расправе он наводи и друштвено-психолошке механизме и средства помоћу којих, уз добровољно ропство, тирани додатно учвршћују своју власт: „Увек се дешавало да су тирани, како би учврстили своје место, настојали да навикну народ не само на послушност и ропство [које му је иманентно], већ и на обожавање њих самих“ (Ла Боеси, 1986: 44). Односи ли се то његово – увек се дешавало – и на садашњост? Уз иронију могло би се рећи, да демократски изабрани председници у савременим либералним друштвима, у свету, а поготово код нас, не стављају медијску машинерију у функцију сопствене славе и обоготворења. Напротив, они комплетну минутажу посвећену политичким наступима, препуштају својим опонентима и критичарима. Дакле, да ли је обожење и обожавање демократски изабраних председника данас могуће? Наводно није могуће, али се у стварности то перманентно дешава.

Уз обожавање, власт Једног учвршћује по Ла Боесију и „пирамида прљавих интереса“. „Сада, међутим, долазимо до тачке која је по мени [каже он], покретач и тајна господарства, ослонац и основа тираније. […] Ни групе коњаника, ни чете пешадинаца, ни оружје није оно што штити тиранина; испрва се у тако нешто неће поверовати, али је то сигурно тачно. Увек четворо или петоро држе тиранина; четворо или петоро који за њега држе целу земљу у ропству; увек је било (опет Ла Боеси понавља то – увек је било – примедба аутора) петоро или шесторо који су уживали поверење тиранина приближивши му се сами од себе или зато што их је он позвао да буду саучесници у његовим окрутностима, другари у његовом задовољству, подводачи за његове сладострасности и учесници у његовим пљачкама. […] Ова шесторица пак имају испод себе шест стотина људи који стичу корист. […] Ових шест стотина под собом имају шест хиљада оних које су унапредили у чинове, којима препуштају или руковођење регијама или баратањем новцем […] и [они] чинећи огромно зло могу опстати само под сенком оних првих, да би се на тај начин изузели од закона и његових казни само њиховим посредством. Велики је низ оних који долазе иза овога. […] Чим неки краљ себе прогласи тиранином, све што је лоше, сав изрод краљевства (не говорим сада о гомили ситних лопова… већ о онима у којима обитава жарка амбиција) […] све то што је лоше окупи се око њега и подржава га како би имало део плена и како би сваки и сам био мали тиранин под великим тиранином“ (Ла Боеси, 1986: 44-45). Због упорног Ла Босијевог понављања фразе – увек је било – да ли је могуће да се ово дешава и у садашњости? Ко би то данас у овом врлом новом либералном и демократском свету, а поготово код нас, могао бити изузет, рецимо, од закона и његове казне за почињена непочинства у сенци Једног? Изузимање било кога од закона данас наводно није могуће, али је у стварности и те како још увек на снази, зар не?

Стижемо напокон до хлеба и игара. „Сваки народ се веома лако намами на ропство [каже Ла Боеси] чим му се поднесе под нос и најмањи ужитак – и немојте мислити да постоји птица која би се лакше ухватила на варку, нити риба која би се брже упецала на удицу с црвом. Заиста је изванредна ствар што се људи тако брзо препуштају, чим их се заголица. Позоришта, игре, фарсе, спектакли, гладијатори, чудне звери, медаље, слике и друге сличне дроге, били су мамац ропства за народе старог века, цена за изгубљену слободу, оруђа тираније; ова средства, ова пракса, ови мамци били су у рукама старих тирана, помоћу којих су успављивали своје поданике под јармом. Тако су се заглупљени народи, сматрајући ове разоноде лепим, забављени јаловим задовољством које им је пролазило испред очију, навикавали да робују“ (Ла Боеси, 1986: 39). Маме ли се народи и данас у демократији и слободи на навикавање ропству помоћу разоноде? Истина, у овим нашим временима нема више античких гладијатора који се међусобно убијају у арени, али зато има крвавих холивудских филмова и ријалитија. „Социолози и аналитичари медија се слажу да три карактеристике представљају суштину ријалитија: воајеризам (од стране публике ), егзибиционизам (учесника ) и интеракција (идентификација публике са учесницима). Свака од њих покреће веома сложена културолошка, психолошка и социолошка питања.“ Интересантно је да ти аналитичари по правилу опет заобилазе суштину бавећи се маргиналијама. Сврха ријалитија је класично пружање „задовољства“ обесвешћеним и тиранисаним масама у функцији скретање њихове пажње са мрачне стварности  – стварности празних новчаника, фрижидера и илузорних слобода.                                                 

„Римски тирани су се досетили још једног начина, често славећи јавне декурије, злоупотребљавајући ту руљу која се препуштала највише задовољствима хране. […] Тирани су тим приликама дарежљиво давали четврти сира, меру вина и сестерциј; било је онда заиста жалосно слушати поклике ‘Живео краљ’: глупани нису схватали да, примајући све те ствари, добијају назад део својих ствари и да тиранин не би могао да им да тај део да им га претходно није одузео. […] Увек се светина тако понашала: спремна и отворена за задовољства која не може поштено да прими, а безосећајна према према неправди и болу који разумно подноси. (Ла Боеси, 1986: 40). Зар је данас мање жалосно слушати повике „живео председник“, кад он и Влада „поклањају“ витамине пензионерској популацији, а који су купљени од пара које су им претходно одузете. Ем вајдица од провизије, ем врбовање сигурних пензионерских гласова.

Ако сад оставимо иронију по страни, савременост Расправе о добровољном ропству једног осамнаестогодишњака из 16. века, оставља без даха. Форме тираније су се временом мењале, али је суштина остала иста. У том контексту, немогуће је не сетити се старозаветних стихова који се приписују цару Израиља Соломону из 10. века пре нове ере, а који гласе: „Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увијек. […] Шта је било то ће бити, шта се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем. […] Има ли што за шта би ко рекао: Види, то је ново? [Нема, јер] већ је било за вијекова који су били прије нас.“

*    *    *

Кад већ алудирамо на аналогије у историји као манифестације историјског циклизам, споменимо и то да је Етјен де Ла Боеси умро десетак година пре почетка владавине француског краља Анрија III. Пред крај Анријеве владавине избила је побуна у Паризу и од стране побуњеника освојена је Бастиља. Ова тврђава је већ у петнаестом веку постала затвор за политичке противнике француских владара. Противници су у њу затварани без суђења и на неодређено време. Због тог бесправља и политичког насиља, Бастиља је постала симбол тираније. Побуна из 1588. је на крају Анрија III коштала главе. Не подсећа ли вас све то на судбину другог француског краља, којем су после побуне у Паризу и пада Бастиље, Јакобинци гиљотином одсекли главу.

           Анри III – Луј XVI

Луј XVI је рођен 201/202 године после Анрија III, започео је владавину око 201/202 године после Анрија, завршио је владавину око 201/202 године после Анрија и убијен је око 201/202 године после убиства Анрија III.

1151 – Рођен Анри III.

1154 – Рођен Луј XVI.

            Међувреме: 201/202 године.

1553 – Рођена Лујза, супруга Анрија III.

1755 – Рођена Марија Антоанета, супруга Луја XVI.

            Међувреме: 201/202 године.

            *

1575 – Крај владавине и смрт краља Шарла IX.

1774 – Крај владавине и смрт краља Луја XV.

            Међувреме: 201/202 (-2) године.

            *

1575 – Почетак владавине Анрија III.

1774 – Почетак владавине Луја XVI.

            Међувреме: 201/202 (-2) године.

1588 – Побуна у Паризу против Анрија III.

1789 – Побуна у Паризу против Луја XVI.

            Међувреме: 201/202 године.

1588 – Пад Бастиље.

1789 – Пад Бастиље.

            Међувреме: 201/202 године.

1589 – Крај владавине Анрија III.

1792 – Крај владавине Луја XVI.

            Међувреме: 201/202 (+1) године.

1589 – Убиство Анрија III.

1793 – Убиство Луја XVI.

            Међувреме: 201/202 (+2) године.

*    *    *

Завршимо ову приповест још једним цитатом из Расправе. У њему два спартанска изасланика разговарају са персијским сатрапом Хидарном, који размећући се својим богатсвом и раскоши говори гостима: „Ако погледате мене […] видећете колико краљ уме да цени честите људе; исто тако када би сте и ви били његови, он би се према вама слично опходио и сваки од вас би био господар једног грчког града. Хидарно, ти не можеш да нам даш добар савет, рекоше Спартанци, јер си искусио добро које нам обећаваш, али зато не познајеш добро које ми уживамо; ти си искусио наклоност краља, али ти ништа не знаш о слободи, о њеном укусу, о томе колико је она слатка. Да си је сам окусио, ти би нас саветовао да је бранимо не само копљем и штитом, већ и зубима и ноктима“ (Ла Боеси, 1986: 34). Као и тад, и данас је „Спартанаца“ мало а „Персијанаца“ је неизбројиво много. Зашто је то тако? „Људи слободу не желе и то чини се из једног јединог разлога; ако би је пожелели имали би је.“ (Ла Боеси, 1986: 69). И шта би онда с њом?

 

Извори:

Ла Боеси, Етјен де: Расправа о добровољном ропству. „Филип Вишњић“, Београд, 1986.

1) http://gradjanskikrug-civiccircle.blogspot.com/2015/10/o-dobrovoljnom-ropstvu.html

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *