Кад стигне дан за победу смрти… ту ништа не можемо учинити,

            изузев да будемо поново рођени. (Кембел)

 

Аутор: Тодор Вулић

         Џозеф Кембел (1904 – 1987) је био амерички писац и научник којег су прославили радови из области митологије и компаративне религије. Његово дело имало је изванредан утицај на писце, музичаре и филмске ствараоце. Између осталих, надахнут Кембеловом студијом Херој са хиљаду лица, Џорџ Лукас снима свој планетарно познати филмски серијал „Ратови звезда“. У књизи која је опчинила Лукаса, Кембел прати метаморфозе митских хероја кроз митологије света откривајући оно архетипско у свакој од њих. По аутору Хероја, ако се допусти да митски симболи говоре сами по себи: „паралеле ће одмах постати очигледне; а из њих ће се развити један дуги низ запањујуће сличних основних истина, захваљујући којима је човек преживео све ове миленијуме свог боравка на овој планети. […] Наравно да постоје разлике међу многобројним митологијама и религијама, али ово је књига о сличностима; кад једном њих разумемо, уочићемо да су разлике између њих много мање него што се то свакодневно претпоставља. […] Увек ће то бити једна, стално варирајућа, али чудесно константна прича. […] Као што се каже у Ведама: ꞌИстина је једна, само је мудраци називају многим именимаꞌ“ (Кембел, 2018: 5-7).

Шта је за Кембела мит? „Не би било претеривање ако би смо рекли да је мит онај тајни пролаз кроз који неисцрпне енергије космоса надиру у културну манифестацију човека. Религије, филозофије, уметности, социјалне форме […], најважнија открића у науци и технологији, сами човекови снови који обремењују спавање, све то попут мехурића израња из дубина магичног круга митова. […] Симболи митологије нису вештачки створени; они се не могу прописати, измислити или тајно потиснути. Они су спонтани производи психе и сваки од њих носи у себи неокрњену клицу силине свог извора.“ (Кембел, 2018: 7). О надирању неисцрпне енергије космоса у културну манифестацију, на свој начин је говорио и Шпенглер: „Све творевине културе – држава, друштво, морал, назори и погледи – јесу производи природе; оне све подлежу истим условима бића којима и остале творевине, подлежу строгом закону: да ништа не остаје и да се све мења. Једно од највећих открића Хераклитових јесте у томе што је запазио ову унутрашњу сродност културе и природе” (Шпенглер, 2018: 5).

           Кембел схвата, не само да је све једно, па је зато и истина о свему једна, већ и да је извор те универзалне истине баш та „неисцрпна енергија космоса која надире“ у емпирију обликујући све појавне сфере човекове биолошке и друштвене егзистенције. На Кембеловом трагу су и опсервације физичара Фритјофа Цапре: „У свакодневном животу, ми нисмо свесни овог јединства свих ствари већ делимо свет на издвојене ствари и догађаје. Та деоба […] не представља фундаментално својство стварности. То је једна апстракција коју је створио наш дискриминишући и категоризујући интелект. Обмана је веровати да наши апстрактни појмови појединачних ствари и догађаја представљају нешто стварно у природи. […] Та основна једност Универзума […] представља такође једно од најзначајнијих откровења савремене физике” (Цапра, 1989: 150). Успевши да превазиђе данас толико уврежене заблуде „дискриминишућег и категоризујућег“ интелекта, и да стварност посматра са позиције „универзалног јединства свих ствари“, Кембел пише ову своју „књигу о сличностима“, ту „увек једну, стално варирајућу, али чудесно константну причу.“

            Пошто су, како је рекао, митски симболи производи психе који у себи носе „неокрњену клицу силине свог извора“, и „златно семење које никад не умире“, он изналази и примордијални митски симбол свеколиког Универзума: „круг“ или „уроборос“ (грч. оυροβόρος – змија која гризе сопствени реп). „Стандардни пут митолошке авантуре“ одвија се по формули: „одвајањеиницијацијаповратак; а што се може означити као нуклеус мономита. Херој се отискује из света свакодневнице у подручје натприродних чуда; ту среће митске силе и извојује одлучујућу победу; херој се враћа из те тајанствене авантуре с моћи да подари нешто ново својим саплеменицима. Прометеј се успео на небо, украо ватру од богова, и сишао натраг. Јасон је кроз стене што се сударају упловио у море чуда […] и вратио се са [златним] руном моћи. Енеј је сишао у доњи свет, поразговарао са сенком свог преминулог оца […] [сазнавши све о судбини] Рима, који је тек требао да оснује ꞌи с којом мудрошћу би могао да избегне или преброди сваки теретꞌ“ (Кембел, 2018: 26). На другом месту Кембел додатно појашњава симбол „круга“ као митско језгро, цитирајући Тому Аквинског: „ꞌИме мудраца резервисано је за онога ко разматра крај овог универзума, а тај крај је такође почетак универзумаꞌ. Основни принцип сваке митологије јесте тај почетак у свршетку“ (Кембел, 2018: 209).

            „Круг“ као симбол (или принцип) сваке промене и сваког преображаја, аутор Хероја са хиљаду лица налази у свему, почевши од наше биолошке егзистенције: „Прелазимо пун круг, од гроба материце до материце гроба; [то је] један амбивалентан, загонетан упад у свет материје која ће се убрзо истопити свуда око нас, попут сна. И када се осврнемо на оно што је обећавало да буде наша јединствена, непредвидива и опасна авантура, на крају се прикаже као серија истоветних метаморфоза кроз које су мушкарци и жене из свих крајева света пролазили у свим временима и у наразличитијим врстама цивилизација“ (Кембел, 2018: 13). Дакле, та серија истоветних метаморфоза кроз које пролазимо током наших живота је увек иста без обзира на све могуће временско-просторне и цивилизацијске разлике. Даље, Кембел запажа круг-циклус и у цивилизацијско-историјској сфери, при чему се позива и на Тојнбија: „Као што Арнолд Џ. Тојнби указује у […] законима настанка и пропасти цивилизација, расцеп у души, расцеп у друштвеном корпусу, неће бити разрешен никаквим планом повратка у стара добра времена (архаизам) или програмима који гарантују да донесу некакву идеално замишљену будућност (футуризам), па чак ни најреалистичнијим, трезвеним напором да се поново повежу разједињени елементи. Само рођење може победити смрт – рођење, не поново старе ствари, већ нечег новог. Унутар душе, унутар друштвеног корпуса, мора постојати – уколико желимо да доживимо дуготрајан опстанак – непрестано ꞌпонављање рађањаꞌ […] које ће неутралисати стално понављање смрти“ (Кембел, 2018: 16). Дакле, цивилизације (културе, империје, било који конкретни друштвени ентитети) не могу се на крају њиховог животног циклуса, „кад стигне дан за победу смрти“ спасти од пропасти – ни враћањем на старо, ни утопистичким пројектима будућности – већ само „рођењем“ новог. Спаса друштвеним ентитетима нема ни у архаизму ни у футуризму, већ само у археофутуризму: рођењу новог по (древном) архетипском обрасцу, којег обликује циклизам „неисцрпне енергије космоса“.

           На крају, Кембел у поглављу „Космогонијски циклус“ проналази „круг“ и у космогонији као митском тумачењу стварања и постанка света (или теорији настанка космоса). „Конструкција свести, којој дугујемо чињеницу да видимо – не извор универзалне силе – већ само појавне облике што се рефлектују кроз ту силу, преокреће надсвест у подсвест и, у исто време и на исти начин, ствара овај свет. Искупљење се састоји у повратку надсвести и тиме разлагању света. Ово је велика тема и формула космогонијског циклуса и митске слике света, који се манифестује и потом враћа у стање неманифестности. На исти начин, рођење, живот и смрт појединца могу се сматрати силаском у несвесно и повратком  [из њега]. […] Као што свест појединца плута на мору ноћи, у које урања у сну и из којег се на тајанствен начин буди, исто тако се, у сликовном говору мита, универзум уобличује из, и почива на, бесконачности у којој се онда поново раствара. […] У миту, одржавање космичког поретка  [је] обезбеђивано једино контролисаним протоком моћи из извора. Богови су симболичке персонификације оних закона који управљају тим током. Ти богови су настали са зором човечанства и нестају са његовим сумраком. Они нису вечни у смислу у којем ни ноћ није вечна. Само из перспективе временски ограниченог људског живота круг космогонијског еона изгледа трајан. Овај космогонијски циклус се обично представља тако као да сам себе понавља, као свет без краја. Током сваког тог великог круга обично се дешавају мања пропадања, као што се циклуси спавања и будног стања смењују током живота. […] Према учењу стоичара о цикличним пожарима, све душе се утапају у светску душу или прималну ватру. Када је ово универзално растварање завршено, почиње формирање новог универзума (Цицеронов renovatio) и све ствари себе понављају, свако божанство, свака особа, поново игра своју некадашњу улогу. Сенека је описао ово разарање у својој „De Consolatione ad Marciam“ (Утеха Марцији – примедба аутора) и чини се да се надао како ће поново живети у циклусу који долази“ (Кембел, 2018: 201-203). Ако су богови, као персонификације оних закона који управљају „неисцрпном космичком енергијом“ или „токовима моћи из извора“ – обликујући и детерминишући свет и стварност – нестали са сумраком човечанства, то никако не значи да су престали да делују и закони које су они персонификовали. Дакле, према митовима, али и према Кембелу, свет – укључујући и људску друштвеност као неодвојиви део тог света – „и постоји зато што је понављање” и опстаје зато што је понављање, јер понављање је закон бивствовања. Другачије свет и све у њему не би могли опстајати и постојати. Као и у свему другом, и у људској биолошкој и друштвеној бити је садржана стална промена, која се у завршници испољава као пропадање и смрт; али та биолошка или друштвена промена, због стварања новог по архетипским обрасцима садржи у себи и нови почетак – рађање и стасавање „оног истог али у другачијем виду”.

            *    *    *

            У својој „књизи о сличностима“, откривајући универзални образац мита као симболичну слику универзалног закона бивствовања, Кембел прати, анализира и илуструје сваки корак хероја на њиховом кружном путу од свакодневнице до подручја натприродних чуда и назад; на путу од физичке до метафизичке стварности, из које се он поново враћа у физичку стварност. (Исто то чини и свако људско биће сваког дана, прелазећи из будног „физичког“ стања у „метафизичко“ стање снова и враћајући се из њега буђењем поново у „физичко“ стање). Први корак на том путу хероја (при поласку) је зов пустоловине. „Овај први ступањ митолошког путовања […] означава да је судбина позвала хероја и његов духовни центар гравитације пренела изван граница његовог друштва у непознато подручје“ (Кембел, 2018: 46). Други корак је одупирање том зову, после чега следи натприродна помоћ. Тада се дешава „први сусрет“ хероја са заштитником, „који пустолова снабдева амајлијама против […] сила које треба да савлада“ (Кембел, 2018: 55). „Оно што овај лик представља је доброћудна заштитничка моћ судбине […] обећање да спокојство Раја, које је први пут доживљено у мајчиној утроби, неће бити изгубљено; да она подржава садашњост и стоји у будућности, као и у прошлости (да је и омега и алфа). […] Заштитничка сила је увек присутна унутар светилишта срца и чак иманентна унутар, или тик иза, непознатих својстава света. […] Одговарајући на позив и настављајући храбро да следи ситуације једну за другом, херој придобија на своју страну све силе несвесног. Мајка природа и сама подржава овај велики задатак. И све док се херојева дела подударају са оним на шта је и његово друштво спремно, чини се да он јаше на великој плими једног историјског процеса“ (Кембел, 2018: 57). Међутим, то није само „пливање низ воду“ историје, већ и вођење од стране „неисцрпне енергије космоса“ која хероју (или историјској личности) не оставља избор; која га гони да чини оно што мора, а мора оно што је предодређено обрасцем цикличног тока обликованог „силом из извора“.  

            У прилог реченом, Кембел наводи реченице из исповести човека који је у једном историјском периоду уздрмао свет. „ꞌОсећам сеꞌ, рекао је Наполеон на почетку свог похода на Русију, ꞌгоњен ка неком циљу који ни сам не познајем. Онога часа када га достигнем, онога часа када постанем излишан, једна трунка биће довољна да ме разнесе. До тада, ни све силе човечанства ништа ми не могуꞌ“ (Кембел, 2018: 57). На овом месту Кембел нам открива и утицај који је на његову мисао, поред Тојнбија, имао и други велики теоретичар циклизма – Освалд Шпенглер. У фусноти Хероја, а у вези наведене Наполеонове опсервације, налази се цитат из Пропасти Запада: „ꞌУ случају да је сам Наполеон, као ꞌемпиријска особаꞌ страдао у бици код Маренга  (дванаест година пре похода на Русију – примедба аутора) – тада би се оно што је он означавао актуелизовало у некој другој формиꞌ. Херој, који је у овом смислу и у овом степену постао деперсонализован, инкарнира током своје епохалне акције динамизам једног културног [историјског] процеса: ꞌизмеђу њега као чињенице и других чињеница постоји хармонија метафизичког ритма“ (Кембел, 2018: 57). У ранијим освртима на цикличне теме показали смо ту Шпенглерову „хармонију метафизичког ритма“, између осталог, и кроз биографско-ритмичку паралелу Наполеона и његовог историјског близанца Хитлера, па ћемо овога пута то историјско близанство ограничити на само пар детаља:

1804 – Почетак Наполеонове царске владавине.

1934 – Почетак Хитлерове фирерске владавине.

           Међувреме: 129/130 година.

1812 – Почетак Наполеоновог империјалног похода на Русију.

1941 – Почетак Хитлеровог империјалног похода на Совјетски Савез.

           Међувреме: 129/130 година.

1814 – Уласком руских трупа у Париз, завршена Наполеонова владавина.

           Крај Француског царства.

1945 – Уласком совјетских трупа у Берлин, завршена Хитлерова владавина.

           Крај Немачког рајха (царства).

           Међувреме: 129/130 година.

           Наполеонов биографско-ритмички двојник је, такође, тврдио да је изабраник Провиђења. У једном од својих говора пред масом поклоника Хитлер је рекао: „Ја следим пут који ми је доделило Провиђење, са инстиктивном сигурношћу месечара.“ [1] Да ли су изјаве Наполеона и његовог двојника о додељеном путу на који су гурнути и који следе, манифестације менталне болести, или их је заиста нешто гурало ка непознатом циљу? Саобразност њихових биографско-ритмичких историја, наговештава да ту ипак има неког тајанственог вођења. Има ли то било какве везе, као што Кембел сугерише да има: са митским херојем којег „судбина позива“, преносећи при том позиву његов „духовни центар гравитације изван граница његовог друштва у непознато подручје“ и придобијајући на његову страну „све силе несвесног“ па чак и Мајку природу?

            

            Временско-историјска симетрија

             Историјски циклизам, као толико тражени закон историјског тока, не испољава се само кроз ритмичка понављања биографских елемената историјских личности и владара, већ и кроз понављања саобразних догађаја у развоју друштвених ентитета; кроз временску симетрију истоврсних друштвених догађаја. Све то омогућава предвиђање њихових јављања у будућности. Узмимо као пример неку (удвојену) историјску годину из периода СФР Југославије, рецимо 1968/69, као центалну годину историјске симетрије. (Тада су уставним амандманима српске покрајине Војводина и Косово и Метохија добиле нови статус и постале конститутивни делови федерације, а Република Србија сведена на ткз. ужу Србију или скраћено – УЖАС). Који је устав тада иновиран? Онај из 1963. Тај устав је усвојен пет година пре центалне 1968/69.

1963 – Усвојен нови устав. Крај ФНР Југославије. 

             Почетак СФР Југославије.

             Шта се десило пет година после 1968/69?

1974 – Усвојен нови устав. Крај федеративне СФР Југославије.

             Почетак конфедеративне СФР Југославије.

             *

           До када је трајала та конфедеративна СФР Југославија? До 1992. Између те године и централне 1968/69. временски распон је 23 године.

1992 – Усвојен нови (Жабљачки) устав. Крај конфедеративне СФР Југославије.

             Почетак  СР Југославије (или заједничке државе Србије и Црне Горе).

             Шта се аналогно томе десило 23 године пре централне године (1968 – 23 = 1945).

1945/46 – Усвојен нови устав. Крај Краљевине Југославије.

              Почетак ФНР Југославије.   

             *

             Краљевина Југославија је конституисана 1931. Између ње и централне 1968/69. временски распон је 37 година.

1931 – Усвојен нови устав. Крај Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

             Почетак Краљевине Југославије.

             (Александар Карађорђевић са новом титулом – краљ Југославије,

             наставио дотадашњу владавину).            

Шта се дешавало 37 година после1968/69, односно 2006. (1968/69 + 37)?

2006 – Усвојен нови устав. Крај заједничке државе Србије и Црне Горе.

            Почетак самосталне Републике Србије.

           (Борис Тадић у новом статусу – председника самосталне републике,

           наставио дотадашњу владавину).

            До када ће трајати садашња Република Србија у тренутној конститутивној форми? Да би смо добили одговор  на то питање треба да потражимо неки прелом државно-правног статуса Србије пре 1931, односно крај Краљевине Србије. Србија 1914. улази у Први светски рат, а крајем 1915. фактички престаје да постоји. У избеглиштву су били краљ, Влада и Народна скупштина, војска на Солунском фронту, али територија и становништво Краљевине су били под Аустроугарском и Бугарском окупацијом. Око 1915. није усвојен нови устав, али је претходни суспендован од стране окупационих власти и уведена је окупациона управа. Та 1914/15. година је претходила централној 1968/69 –  за 53/54 године. Ако тај временски распон саберемо са 1968/69 долазимо до 2022/23 године. По историјској симетрији у том периоду би требало да се заврши постојање Републике Србије у садашњој конститутивној форми и успостави њен нови државно-правни, односно уставни статус.

            Овом временско-историјском анализом су обухваћени: крај Краљевине Србије; крај Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и почетак Краљевине Југославије; крај Краљевине Југославије и почетак ФНР Југославије; крај ФНР Југославије и почетак федеративне СФР Југославије; крај федеративне СФР Југославије и почетак конфедеративне СФР Југославије; крај конфедеративне СФР Југославије и почетак СР Југославије (или заједничке државе Србије и Црне Горе); крај заједничке СЦГ државе и почетак самосталне Републике Србије и могући крај Републике Србије у садашњим конститутивним и државно-правним оквирима. Дакле, овом анализом су обухаћене све развојне фазе нововековне српске државе у последњих сто и нешто година.

             *    *   *

           Историјско временска симетрија се не исцрпљује само кроз реконституисања нововековне српске државе већ важи и за остала историјска збивања. Узмимо као пример трајање (комунистичке) Југославије између два ратна раздобља: (1941 + 1995) : 2 = 1968.

1941 – Почетак Другог светског рата на просторима бивше Југославије.

1995 – Крај Грађанског рата на просторима бивше Југославије.

            Централна година: 1968.

1941 – Југославија распарчана, а са њом и српски етнички простор. Деловима тог простора награђене сателитске државе Трећег рајха (највише НД Хрватска и Бугарска).

1995 – Југославија распарчана, а са њом и српски етнички простор. Деловима тог простора награђене сателитске државе Четвртог (НАТО) рајха (Хрватска, БиХ и такозвана Република Косово).

             Централна година: 1968.

1941 – Масовни егзодус Срба са простора НДХ и склањање у (окупирану) Србију.

1995 – Масовни егзодус Срба са простора Хрватске и делова БиХ и склањање у Србију.

             Централна година: 1968.

             *

1945 – Поновно уједињење јужнословенских земаља.

1991/92 – Поновно разједињење јужнословенских земаља.

            Централна година: 1968/69.

1945 – Победа комунистичке идеологије.

1991/92 – Крах комунистичке идеологије.

            Централна година: 1968/69.

1945 – Почетак (номиналне) владавине Президијума (или колективног Председништва) Народне скупштине ФНР Југославије.

            (Иван Рибар као председник Президијума је био и номинални шеф државе).

1991/92 – Крај владавине колективног Председништва СФР Југославије.

            Централна година: 1968/69… итд.

           *   *    *

           Временска симетрија саобразних историјских збивања је само друго лице њихове историјске ритмике. Законитост прелома у државно-правном и уставном развоју нововековне Србије-Југославије, показаног у њиховој временској симетрији, испољава се и кроз њихово понављање по временском ритму од 30/31 +/- 1 годину:

1915 – Крај Краљевине Србије.

1945 – Крај Краљевине Југославије.

            Међувреме: 30/31година.

1931 – Крај Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

1963 – Крај ФНР Југославије.

            Међувреме: 30/31(+1) година.

1945 – Крај Краљевине Југославије.

1974 – Крај федеративне фазе СФР Југославије.

            Међувреме: 30/31(-1) година.

1963 – Крај ФНР Југославије.

1992 – Крај конфедеративне фазе СФР Југославије.

            Међувреме: 30/31(-1) година.

1974 – Крај федеративне фазе СФР Југославије.

2006 – Крај Државне заједнице СЦГ.

            Међувреме: 30/31(+1) година.

1992 – Крај конфедеративне фазе СФР Југославије.

2022/23 – ?

            Међувреме: 30/31 година.

           *    *    *

            У завршном поглављу своје студије, Кембел каже: „Појам космичког закона, којем свака егзистенција служи и којем и сам човек мора да се покори […] представљене у старој астрологији и сада се прихвата механички као сама по себи разумљива чињеница. Силазак науке Запада са неба на земљу (од астрономије седамнаестог века до биологије деветнаестог века) и њена данашња концентрација, најзад, на човека (у антропологији и психологији двадесетог века) обележава пут чудесног померања фокуса човековог чуђења. Не животињски свет, не биљни свет, не чуда  [небеских] сфера, већ сам човек је данас кључна мистерија“ (Кембел, 2018: 297). Шта би у том контексту, према Кембелу, онда био задатак (научног) хероја данашњице: „Данашњи појединац који се усуди да се одазове зову и потражи боравиште онога са чиме читава наша судбина мора бити усклађена, не може, заправо не сме чекати да његова заједница одбаци своју кошуљицу охолости, страха, рационализоване похлепе и благословеног [научног] неразумевања. […] Није друштво то које треба да води и чува стваралачког хероја, већ је управо обрнуто“ (Кембел, 2018: 297). Данашњи хероји попут Прометеја треба да „украду“ ватру знања од „самозваних научних богова“; попут Јасона, отму „златно руно моћи“ од идеологија које „оправдавају трошкове истраживања, а за узврат утичу на циљеве науке и одређују шта да се ради са њеним открићима“ и попут Енеје, оснују Рим нове науке о „хармонији метафизичког ритма“, уграђујући у његове темеље универзални принцип уробороса; принцип „понављања оног истог али у другачијем виду“ по архетипском (митском) обрасцу. Време је да се хероји из земље „научних чуда физичког света“ врате у стварност – надсвесног.

 

Извори:

Кембел, Џозеф: Херој са хиљаду лица. Златно руно, Београд, 2018.

Шпенглер, Освалд: Пропаст Запада I. Службени гласник, Београд, 2018.

Цапра, Фритјоф: Тао физике. Опус, Београд, 1989.

[1] Kershaw Ian: Kako je Hitler pridobio nemački narod. Spiegel, 2008.

https://pescanik.net/kako-je-hitler-pridobio-nemacki-narod/

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *