„Све што је равно лаже!

         Свака је истина савијена,

         само је време круг!“ (Ниче)

 

      Заговорници линеарне (или праволинијске) идеје историје, по којој је историјски процес низање увек нових и случајних историјских догађаја и епизода, доследно извлачећи закључке из те идеје, тврдили су, а и данас тврде, да је историја наука која: не формулише законе, не користи математичке обрасце и не допушта предвиђање будућности. У овом чланку, биће учињен још један покушај оповргавања оваквог погледа на историјски ток, формулисањем неколико правила историјског развоја средњевековне државе Срба. Па кренимо редом.

               

       Немањићи (1166-1371)

 

          Немањићи су свакако најзначајнија и после Властимировића (Вишеславића) најдуговечнија српска династија. Под Немањићима је држава Срба поново стекла независност од Ромејског царстава, развијала се, расла и стасавала, али се под последњим Немањићем, та држава и распала. Седам генерација ове владарске куће, током више од два века владавине, оставиле су неизбисив траг у нашој историји. Поред државне независности, Немањићи су се изборили и за независност српске цркве од Охридске архиепископије. На челу те аутокефалне српске архиепископије налазила су се два Немањића: Свети Сава I, као најзначајнија личност српског средњег века, и Св. Сава II, синовац Светог Саве и син првог краља Немањића, Стефана Првовенчаног. Интересантно је, да Стари српски родослови и летописи (које је сакупио Љубомир Стојановић и објавио под тим насловом 1927. у Зборнику  Српске Краљевске Академије) изводе Немањино порекло од римског цара Лицинија (или Ликинија), савладара Константина Великог и супотписника Миланског едикта. Иако су наши црквени писци знали Лицинијеву улогу у мучењу и погубљењу хришћана, а поготово светих Ермила и Стратоника (страдали око 315. године у Сингидунуму – Београду), а чији спомен Српска Православна Црква обележава 26. (13.) јануара, они су овог прогонитеља хришћана упорно наводили као прародитеља Немањића.

           Владавина родоначелника Немањића, Стефана Немање, започела је 1166. године, свргавањем његовог старијег брата Тихомира, дотадашњег великог жупана Рашке (Rascie). Дуга полемика међу нашим историчарима око питања – ко је био Немањин и Тихомиров отац, није резултирала одговором који би на крају дефинитивно скинуо ово питање са дневног реда, иако преовладава мишљење да је то био Завида. Интересантно је, да су Немањини синови, Свети Сава, као први архиепископ Српске архиепископије и Стефан Првовенчани, као први краљ ове династије, писали житије свога оца, али су обојица изоставили да наведу – ко им је био деда. Извесно је само то, да је Немањин отац био изданак претходне владарске куће, Вукановића, која је владала Рашком од 1083/84 године. Свети Сава каже: „Јер нека је знано свима нама и другима, да Бог… постави овога… самодржавнога господина, нареченога Стефана Немању, да царује свом српском земљом. И пошто је обновио очеву дедовину и још више (је) утврдио… придоби од поморске земље Зету са градовима… (надаље следи подужи списак области које је Немања за живота освојио – примедба аутора)… све ово придоби што му је припадало од српске земље, а одузето му некад насиљем од своје дедовине“.1) О свом деди, Немањином оцу, Стефан Првовенчани пише: „ Иако ме тада није било нити памтим шта о рођењу његову, ипак сам слушао да је био велики метеж у овој страни српске земље (у Рашкој – примедба аутора), и Диоклетије (Зете – примедба аутора) и Далмације и Травуније, и да су родитељу његову (Немањином оцу – примедба аутора) браћа му завишћу одузели земљу. А он изиђе из буна њихових у место рођења својега, по имену Диоклитија. И вољом божијом и пречисте његове матере, роди се (тамо) ово, свето дете (Немања – примедба аутора), које ће божијим промислом бити сакупилац пропалих земаља отачества свога, пастир и учитељ, па, шта више, и обновилац онога што је било пропало“.2)

 

          Српске земље у време краља Константина Бодина Војислављевића (1081-1100)

 

            До смрти Манојла I Комнина 1180, Немања је испуњавао своје вазалне обавезе према цару Ромеја, али користећи метеж који је настао после његове смрти, он креће у ратне походе сакупљајући земље „отачества свога“. Дубок Немањин продор у југоисточном правцу, присилио је ромејског цара Исака II Анђела да пружи одлучан одговор. До битке долази на Морави 1190. године и Немања бива побеђен. Ипак, и поред пораза, после ове битке долази до великог преокрета. Поред тога што Немањи предаје део новоосвојене територије, Исак II нуди његовом другорођеном сину Стефану своју синовицу Јевдокију за жену. Услов је био да Немању наследи Стефан, а не прворођени Вукан, јер Ромеји су удавали своје принцезе само за будуће владаре. Уз Јевдокију, Стефан је од Исака добио и „царски сан“ – титулу севастократора. После овог династичког брака, Немања престаје бити вазал и као царски рођак постаје „самодржавни господин“. Овим чином, средњевековна држава Срба је поново стекла независност. После неколико година, 1196. на Државном сабору Немања се повлачи, препустивши престо Стефану. Старији Вукан добија на управу Дукљу (Диоклитију или Зету). Немања се потом монаши, одлазећи на Свету Гору Атонску, где са најмлађим сином Растком, Светим Савом, обнавља манастир Хиландар. Овај манастир је постао најзначајније религиозно и културно средиште Срба изван српских земаља, а тако је и данас. Немања се упокојио 1199. године, као монах Симеон.

            После Немањине смрти, тензије између његових синова расту. Осећајући се ускраћеним у свом праву, Вукан уз помоћ Угара 1202. године, свргава Стефана и као угарски вазал постаје „господар Србљем“. Од те године угарски краљеви уносе у своју титулу и Србију. Користећи незадовољство властеле новонасталим обртом, Стефан уз помоћ Бугара 1204/05, свргава старијег брата и све враћа у претходно стање. Свети Сава недуго потом мири завађену браћу.

             Друга Стефанова владавина је протицала релативно стабилно, а повремене кризне моменте је успешно савладавао. Велики политички обрт који се десио падом Цариграда под Латине и образовањем Латинског царстава (1204), усмерава његов поглед ка Западу. Као значајан резултат ове политике, било је његово венчање са унуком млетачког дужда, некада свемоћног Енрика Дандола и крунисање за краља 1217. године. Крунисање је извршио легат папе Хонорија III. Убрзо после овог крунисања, а можда баш због њега, Свети Сава у Никеји 1219. бива рукоположен за архиепископа српске архиепископије од стране васељенског патријарха Манојла Саратена. Овим чином је утемељена српска аутокефална црква. По повратку у земљу, он енергично организује нову архиепископију и поново 1220/21. крунише Стефана за краља, али овога пута по источном обреду. Прво и друго Стефаново крунисање је и данас предмет спорења међу историчарима и неисторичарима. Пред сам крај живота, Стефан се повлачи са престола, препуштајући га најстаријем од четворице синова – Радославу. Умро је 1228. године као монах Симон.

             Нови краљ, Стефан Радослав, син и муж ромејских принцеза, ослоњен на свога таста, цара Епирске (или Солунске) царевине Теодора Анђела-Комнина-Дуку, води несамосталну и млаку политику. Властела, навикнуте под Немањом и Стефаном на походе и плен из ромејских области, почиње да испољава незадовољство. Судар цара Теодора и бугарског цара Јована Асена II на Клокотници 1230, завршава се Теодоровим поразом и ослепљивањем. Радослав тиме губи ослонац, а незадовољство његовом владавином почиње да се шири и јача. Свргнут је у побуни 1233/34. године, а по његовом свргавању на српски престо седа његов млађи брат, Стефан Владислав I, зет победника Јована Асена II. После губитка власти Радослав се монаши и убрзо, око 1238. године, умире без потомства као монах Јован.

             На овом месту ћемо привремено застати, и погледати понављање саобразних догађаје из првих деценија владавине Немањића са померањем од око 38/39 година. Својом краткотрајном владавином, Вукан Немањић је, по овом временском распону, поновио владавину стрица Тихомира.

     

            Тихомир – Вукан

 

            Вукан је започео владавину 38/39 година после Тихомира, окончао је владавину 38/39 година после Тихомира и умро је око 38/39 година после Тихомирове смрти

1163 – Почетак владавине великог жупана Тихомира (Немањиног најстаријег брата).

1202 – Почетак владавине Вукана Немањића (Немањиног најстаријег сина).

            Међувреме: 38/39 година.

1166 – Крај владавине  великог жупана Тихомира.

1204/05 – Крај владавине Вукана Немањића.

            Међувреме: 38/39 година.

Око 1170 – Смрт великог жупана Тихомира.

1208 – Смрт Вукана Немањића.

            Међувреме: 38/39 година.

 

            По истом временском распону, вазални период владавине Стефана Немање поновио је Стефан Првовенчани својом другом владавином, а Немањин самодржавни период, поновио је Стефан Радослав својом владавином.

 

           ПРВИ И ДРУГИ КРУГ: Стефан Немања – Стефан Првовенчани и Радослав

 

           Стефан је започео другу владавину 38/39 година после Немање, а Радослав је окончао владавину 38/39 година после Немање и умро је око 38/39 година после Немање.

                 

 

1266 – Почетак владавине Стефана Немање.

1205 – Почетак друге владавине Стефана Првовенчаног.

            Међувреме: 38/39 година.

1190 – Крај вазалног периода владавине Стефана Немање.

1227/28 – Крај владавине и смрт Стефана Првовенчаног.

            Међувреме: 38/39 година.           

 

1190 – Почетак самодржавне владавине Стефана Немање.

1227/28 – Почетак владавине краља Стефана Радослава.

            Међувреме: 38/39 година.

1196 – Крај владавине Стефана Немање.

1233/34 – Крај владавине Стефана Радослава.

            Међувреме: 38/39 година.

1199 – Смрт Стефана Немање (монаха Симеона).

Око 1238 – Смрт Стефана Радослава (монаха Јована).

            Међувреме: 38/39 година.

 

            Преузевши престо од старијег брата 1234, Стефан Владислав I, ослањајући се на свог таста, моћног Бугарског цара Јована Асена II, као и његов претходник Радослав води несамосталну политику. Без тог ослонца остаје 1241. када Јован II умире. Да зло по њега буде веће, истовремено је уследила и страшна најезда Татара (Монгола). Прогонећи тешко пораженог угарског краља Белу IV у његовом бекству ка Јадранском мору, у повратку њихове хорде се разливају преко Босне, Србије и Бугарске пустошећи све пред собом. Владислављева неспремност или неспособност да им се супростави, неповратно руше његов углед доводећи га у незавидну позицију – позицију владара без ауторитета и стварне власти. Убрзо у побуни и он бива свргнут, а престо 1243. преузима његов млађи брат, Стефан Урош I. У неком моменту, после помирења са Урошем и признавања његове власти, Стефан Владислав I je добио на управу Зету у којој је владао са титулом краља. „Један запис из манастира Милешева, из 1264. писан је вели се у дане благоверног краља Уроша и брата му краља Владислава“ (Ћоровић, 2006: 107).3) Умро је почетком новембра, 1267. или 1268. године. По временском распону од 38/39 година Стефан Владислав I је својом владавином поновио прву владавину свога оца Стефана Првовенчаног и владавину стрица, Вукана Немањића. 

 

            Стефан Првовенчани и Вукан – Владислав 

 

           Владислав је започео владавину 38/39 година после Првовенчаног и умро је око 38/39 година после Стефана Првовенчаног. Владавину је окончао је око 38/39 година после краја владавине Вукана Немањића, а затим је, као и Вукан, владао Зетом (Дукљом) са титулом краља.         

               

 

1196 – Почетак прве владавине Стефана Првовенчаног.

1234 – Почетак владавине Стефана Владислава I.

            Међувреме: 38/39 година.

1199 – Смрт Стефана Немање, за владавине Стефана Првовенчаног.

Око 1238 – Смрт Стефана Радослава, за владавине Стефана Владислава I.

            Међувреме: 38/39 година.

1202 – Крај прве владавине Стефана Првовенчаног.

1241 – Крај стварне (фактичке) владавине Стефана Владислава.

            Међувреме: 38/39 година.           

                

 

1202 – Почетак вазалне владавине Вукана Немањића.

1241 – Почетак периода номиналне владавине краља Владислава I.

            Међувреме: 38/39 година.

1204/05 – Крај владавине Вукана Немањића.

1243 – Крај владавине краља Владислава I.

            Међувреме: 38/39 година. 

1228 – Смрт краља Стефана Првовенчаног.

1267/68 – Смрт краља Стефана Владислава I.

            Међувреме: 38/39 година.     

 

            Од доласка на власт Стефана Уроша I, 1243, средњевековна држава Срба улази у период консолидације: период економског и културног раста, све до 1267/68 године. Те године, Урош се сукобљава са угарским краљем око пограничних области два краљевства, а до оружаног судара долази у Мачви. У овом ратном судару, Урош је заробљен и као заточеник проводи извесно време у Угарској. Историчари не говоре колико је то заточеништво трајало и ко је у периоду Урошевог заточеништва владао државом Срба? Било како било, угарски краљ Бела IV нуди Урошу услове за ослобађање, а ти услови су, уз обавезни откуп: венчање његове унуке Каталине са Урошевим сином Драгутином и признавање Драгутину титуле „младог краља“ – титуле која је у Угарској додељивана престолонаследнику-савладару. Тиме би Урош био обавезан да престо остави Драгутину као угарском зету. Урош пристаје на те услове и по ослобођењу наставља да влада. После  смрти угарскок краља Стефана (Иштвана) V, од 1272. Угарско краљевство је било под влашћу његове удовице, краљице-регентиње Јелисавете Куманке, Драгутинове таште. Од почетка њене владавине на Уроша се врши жесток притисак у вези испуњења неких уговорних обавеза из 1268, са циљем довођења Драгутина на власт. Драгутин истим поводом улази у сукоб са оцем, да би на крају 1276. уследио крвави расплет. Те године, уз помоћ угарских и куманских војних одреда Драгутин свргава Стефана Уроша I и започиње своју владавину. Урош се по свргавању монаши и повлачи у манастир, где је наредне 1277. умро. Драгутиново насиље према оцу оштро осуђују архиепископ Јоаникије I, који тим поводом и сам напушта архиепископски трон, и краљица Јелена, Драгутинова мајка. Да би изглади односе с мајком, он јој 1279. додељује на управу Зету и околне области. Том приликом је вероватно и млађем брату Милутину доделио удеону област, али се не зна коју? У току припрема за рат против Ромеја 1282, Драгутин незгодно пада с коња и тешко ломи ногу. О овом догађају Владимир Ћоровић пише: „Архиепископ Данило приповеда да је краљ сматрао свој пад као божју казну за поступак преме оцу; али је још вероватније да је на њ деловала недавна коб његова рођака, хромог бугарског цара Константина (Константин Тих је био унук Стефана Немање – примедба аутора). Стога он у Дежеви, 1282. године, уступи престо свом млађем брату Милутину, а за себе задржа западни део области… Драгутин је предао престо Милутину као неке врсте регенту, желећи да наследство престола остане свакако у његовој линији, односно синовима му Владиславу и Урошицу“ (Ћоровић, 2006: 113)4).

           Са овим догађајима завршава се трећи тридесетдевегодишњи период владавине Немањића. Наставимо стога напред започету упоредну хронологију смена владара ове владарске куће и на челу дражаве Срба.

 

           ДРУГИ И ТРЕЋИ КРУГ: Стефан Првовенчани и Радослав – Стефан Урош I

 

           Као што је у другом кругу Стефан Првовенчани започео владавину 38/39 година после Немање, тако је у трећем кругу, Стефан Урош I jе започео владавину 38/39 после Стефана Првовенчаног. Стефан Урош I је умро 38/39 година после Стефана Радослава.

                

 

1205 – Почетак друге владавине Стефана Првовенчаног.

1243 – Почетак владавине Стефана Уроша I.

            Међувреме: 38/39 година.

1227/28 – Крај владавине Стефана Првовенчаног.

1267/68 – Крај прве владавине Стефана Уроша I.

            Међувреме: 38/39 година.       

 

1227/28 – Почетак владавине краља Стефана Радослава.

1268 – Почетак друге владавине Стефана Уроша I.

            Међувреме: 38/39 година.

1228 – Смрт краља Стефана Првовенчаног за владавине краља Стефана Радослава.

1267/68 – Смрт краља Стефана Владислава I за владавине Стефана Уроша I.

            Међувреме: 38/39 година.

1234 – Крај владавине краља Стефана Радослава.

Око 1273 – ? (Аутору непознато историјско збивање у вези Стефана Уроша I).

            Међувреме: 38/39 година.

Око 1238 – Смрт Стефана Радослава (монаха Јована).

1277 – Смрт Стефана Уроша I (монаха Симона).

            Међувреме: 38/39 година.

 

            Стефан Владислав I – Стефан Драгутин

 

           Стефан Драгутин је по датом временском распону својом владавином Српским краљевством поновио владавину стрица Стефана Владислава I. Драгутин је и окончао владавину 38/39 година после Владислава.

           

 

1234 – Почетак владавине Стефана Владислава I.

Око 1273 – ? (Аутору непознато историјско збивање у вези Стефана Драгутина).

            Међувреме: 38/39 година.

Око 1238 – Смрт краља Стефана Радослава, за владавине Стефана Владислава I.

1277 – Смрт Стефана Уроша I, за владавине Стефана Драгутина.

            Међувреме: 38/39 година.

1243 – Крај владавине краља Стефана Владислава I.

1282 – Крај владавине Стефана Драгутина Српским краљевством.

            Међувреме: 38/39 година.

 

           У досадашњем приказу упоредних хронологија Немањића са временским померањем од око 38/39 година, показано је како су се преломи власти и преломи државног статуса средњевековне државе Срба из првог периода (1166-1205) ритмички поновили у другом периоду (1205-1243), а затим како су се иста збивања из другог периода поновила у трећем периоду (1243-1282). Преостаo је још приказ хронолошке паралеле првог и трећег периода, али овога пута по удвострученом временском распону од 38/39 година (38,5 x 2 = 77). По овом распону, Стефан Урош I, који је започео владавину 77/78 година после Стефана Немање, је и хронолошки двојник свог деде Стефана Немање.            

 

           ПРВИ И ТРЕЋИ КРУГ: Стефан Немања – Стефан Урош I

 

 

            Биографска паралела: Стефан Немања – Стефан Урош I

 

  • Немања је рођен као четврти и најмлађи син свога оца.
  • Урош је рођен као четврти и најмлађи син свога оца.

 

  • Немања је преузео власт свргавањем старијег брата.
  • Урош је преузео власт свргавањем старијег брата.

 

  • Немања је провео извесно време као заточеник ромејског цара Манојла I Комнина.
  • Урош је провео извесно време као заточеник угарског краља Беле IV Арпадовца.

 

  • После пораза на Морави, венчањем сина Стефана са ромејском принцезом, Немања је постао рођак ромејске царске куће Анђела.
  • После пораза у Мачви, венчањем сина Драгутина са угарском принцезом, Урош је постао рођак угарске краљевске куће Арпадоваца.

 

  • Овом женидбом, његов син Стефан је први од Срба добио титулу севастократора.
  • Овом женидбом, његов син Драгутин је први од Срба добио титулу младог краља.

 

  • После одласка с власти, Немања се замонашио.
  • После свргавања, Урош се замонашио.

 

  • Од почетка владавине, Немања је живео још око 33 године.
  • Од почетка владавине, Урош је живео још око 33 године.

 

  • Немањини синови, Вукан и Стефан, оружано су се сукобљавали због престола.
  • Урошеви синови, Драгутин и Милутин, оружано су се сукобљавали због престола.

 

            Ритмичка паралела: Урош је започео владавину 77/78 година после Немање, изгубио је битку у Мачви 77/78 година после Немањиног пораза на Морави, започео је другу владавину 77/78 година после почетка Немањине самодржавне владавине и умро је 77/78 година после Немање.

 

1266 – Почетак владавине Стефана Немање.

1243 – Почетак владавине Стефана Уроша I.

            Међувреме: 77/78 година.

1190 – Стефан Немања поражен на Морави.

1267/68 – Стефан Урош I поражен у Мачви.

            Међувреме: 77/78 година.

1190 – Уговорено венчање Немањиног сина Стефана и византијске принцезе Јевдокоје.

1268 – Уговорено венчање Урошевог сина Драгутина и угарске принцезе Каталине.

            Међувреме: 77/78 година.

1190 – Стефан добија титулу севастократора.

1268 – Драгутин добија титулу младог краља.

            Међувреме: 77/78 година.

1190 – Крај вазалне владавине Стефана Немање.

1267/68 – Крај прве владавине Стефана Уроша I.

             Међувреме: 77/78 година.                

1190 – Почетак самодржавне владавине Стефана Немање.

1268 – Почетак друге владавине Стефана Уроша I.

           Међувреме: 77/78 година.

1195 – Почетак владавине ромејског цара Алексија III, таста Стефана Првовенчаног.

1272 – Почетак регентске владавине угарске краљице Јелисавете, таште Стефана Драгутина.

            Међувреме: 77/78 година.

1196 – Крај владавине Стефана Немање.

            Немањино препуштање престола Стефану, вероватно је у вези

            са доласком на чело Ромејског царства Алексија III.

Око 1273 – ? (Аутору непознат догађај).

            Вероватно је тај догађај у вези угарског настојања

            да Уроша на престолу Србије замени Драгутин.

            Међувреме: 77/78 година.

1199 – Смрт Стефана Немање (монаха Симеона).

1277 – Смрт Стефана Уроша I (монаха Симона).

            Међувреме: 77/78 година.

 

             Стефан и Вукан – Драгутин         

 

1196 – Почетак владавине Стефана Првовенчаног.

Око 1273 – ? (Аутору непознат догађај у вези Стефана Драгутина).

            Међувреме: 77/78 година.

                   

1202 – Почетак владавине Вукана Немањића.

1279 – Почетак „савладарства“ Стефана Драгутина и краљице Јелене.

            Међувреме: 77/78 година.

 

1204/05 – Крај владавине Вукана Немањића.           

1282 – Крај владавине Стефана Драгутина Српским краљевством.

            Међувреме: 77/78 година.

 

           На основу претходне анализе, већ се уочавају одређене правилности у државном развоју средњевековне Србије. У оквиру сваког периода од 38/39 година, могу се разликовати три потпериода:

  • Први потпериод траје 23-24 године. Ти први потпериоди су: вазална Немањина владавина (1166-1190), друга владавина Стефана Првовенчаног (1204/05-1227/28) и прва владавине Стефана Уроша I (1243-1267/68).
  • Други потпериод траје око 10 година. Овај потпериод се завршава смрћу владара који је на почетку тог потпериода наставио владавину под измењеним условима (Немања и Урош) или започео владавину (Радослав). Немања је почео владавину као самодржац 1190. а умро је 9 година касније 1199. Радослав је започео краљевску владавину 1227/28. и умро је око 1238. или око 10 година касније. Урош је после ослобађања из угарског заточеништа започео другу владавину 1268. а умро је око 9 година касније 1277.
  • Трећи потпериод, траје око 5 година. Почиње смрћу предходног владара а завршава се крајем владавине неког његовог наследника: Вукан је свргнут око 5 година после Немањине смрти (1199-1204/05), Владислав је свргнут око 5 година после Радослављеве смрти (1238-1243), а Драгутин је предао власт Милутину око 5 година после Урошеве смрти (1277-1282).

 

Образац свих ових понављања обликован у првом кругу изгледа овако:

 

1166 – почетак владавине, око 23-24 године касније,

1190 – нови почетак, око 10 година касније,

1199 – смрт владара и око 5 година касније,

1204/05 – крај владавине наследника.

 

             Да ли су се догађаји у четвртом (1282-1321) и петом (1321-1359) периоду Немањића, одвијали по том обрасцу? У односу на први-матрични период, ови догађаји би се у четвртом кругу требали поновити по временском распону од око 115/16 година (38,5 x 3 = 115,5), а у петом кругу са временским померањем од око 154/55 године.

 

                                               Четврти круг

 

             1166 + 116 = 1282 – Почетак владавине краља Стефана Уроша II Милутина.

             1190 + 116 = 1306 – Нови почетак владавине Стефана Драгутина.

             1199 + 116 = 1316 – Смрт Стефана Драгутина.

             1205 + 116 = 1321 – Крај владавине Драгутиновог наследника краља Милутина.

 

                                                Пети круг

 

             1166 + 155 = 1321 – Почетак владавине краља Стефана Уроша III Дечанског.

             1190 + 155 = 1345 – Нови (царски) почетак владавине Стефана Душана (1346).

             1199 + 155 = 1354 – Смрт владара-цара Стефана Душана (1355).

             1205 + 155 = 1360 – Крај владавине Душановог наследника цара Уроша,   

             целим Душановим царством (1359). Те године је почела владавине његовог стрица

             цара Симеона  Уроша  отцепљеним „Тесалским царством“, и тим Симеуновим

             чином је започео распад средњевековне државе Срба.

 

              Резимирајмо први догађај који је радно назван почетак владавине: Стефан Првовенчани је започео владавину 38/39 година после свог оца Немање; Урош I, 38/39 година после свог оца Стефана Првовенчаног; Милутин, 38/39 година после свог оца Уроша I; Стефан Дечански, 38/39 година после свог оца Милутина и Симеон Урош 38/39 година, после свог оца Стефана Дечанског.

               Резиме другог догађаја – новог почетка: Радослав је започео владавину 38/39 година после почетка Немањине самодржавне владавине; Урош I, другу владавину, 38/39 година после Радослава; Драгутин, другу владавину, 38/39 година после Уроша I и дотадашњи краљ Душан, царску владавину, 38/39 година после Драгутина.

               Резиме трећег догађаја – смрти владара: (Немања је умро око 38/39 година после Уроша II Вукановића); Радослав, 38/39 година после Немање, Урош I, 38/39 година после Радослава, Драгутин 38/39 година после Уроша I, Душан 38/39 година после Драгутина, (а око 38/39 година после Душана, погинуо је једини легални наследник Немањића, краљ Марко Мрњавчевић).

               Резиме четвртог догађаја – краја владавине наследника: Вукан је завршио владавину око 5 година после Немањине смрти, Владислав 38/39 година после Вукана (око 5 година после Радослављеве смрти), Драгутин, 38/39 година после Владислава (око 5 година после Урошеве смрти), Милутин, 38/39 година после Драгутина (око 5 година после Драгутинове смрти) и Урош V Нејаки је завршио владавину целим Душановим царством 38/39 година после краја Милутинове владавине (и око 5 година после Душанове смрти).

             Већ на основу ове анализе, али не само ње, види се да историјски ток ипак није праволинијски и да се историја ипак закономерно понавља. Тачно је да су историјска дешавања увек нова, али је тачно и да се та нова дешавања ритмички понављају по старим обрасцима. Ово нас поново доводи до античке идеја вечног повратка. Античку идеју о вечном повратку сјајно илустрије цитат из руске Православне Енциклопедије: „Идеја апокатастазис (грч. ἀποκατάστασις – обнављање, повратак у првобитно стање) је настала у древном уму у вези са разумевањем времена и историје. За ову свест није било линеарног тока времена, који би се кретао ка вечности. Временска перспектива за њега је увијек била ограничена и затворена у круг као симбол пуноће бића. Штавише, ова пуноћа је првобитно постојала, а није остварена (тек) у времену као резултат историјског процеса. Она собом изражава идеалан свет, који је био прототип (образац, праузрок) емпиријског света. Стално позивање на овај праузрок у древна времена увек је било повезано са идејом вечног повратка, или вечног понављања; према овој идеји, време не почиње и не завршава. Она (апокатастаза) се испољава у стално понављаним затвореним циклусима емпиријског света; у овим циклусима свет прави неку врсту кружног кретања; сами циклуси се понављају. Ово понављање се одвија управо у космичком обиму и степену, читав свет се враћа. Стоици су тако и говорили – о обнови свега и сваке врсте.. При томе нема никаквог напретка (прогреса)… Испоставља се, заиста, нека врста језивог космичког перпетуум мобила … Човек у овој вечној машини постаје само зупчаник… ухваћен у моћи космичких ритмова“…5)

               Можда човека ухваћеног „у моћи космичких ритмова“ најбоље илуструју смрти владара и почеци њихових владавина, показани не само у овом, већ и у другим чланцима објављеним на овом порталу (Хорхе Луис Борхес и кружно време, Анатолиј Фоменко у мрежи праволинијске историје…). Ако су те смрти и ти почеци предодређене стабилном временском ритмиком, а јесу, шта онда у нашим животима није предодређено? Владика Николај Велимировић је говорио: „И коса вам је на глави избројана… браћо, а камоли дани живота! Не бојте се, дакле, да ћете умрети пре одређеног времена, нити се надајте пак, да ћете ма колико моћи продужити живот и за један дан мимо воље Онога који броји и мери“.

               Имануел Кант је имао другачију идеју историје, коју је формулисао на следећи начин: „Чак и филозофи, иако се сматрају мудрим, нису довољно мудри да испланирају свој живот и да живе по правилима која су створили за себе. Тако, ако постоји некакав општи прогрес у животу човечанства, тај прогрес засигурно није потекао од плана који је човек начинио ради свог властитог равнања. Али би ипак могао постојати такав план, наиме план природе, који човек испуњава а да га и не разуме. Откриће таквог плана у људској историји био би прави задатак за неког новог Кеплера, а за објашњење његове нужности био би потребан други Њутн“ (Колингвуд, 2003: 104). Кант је у овом цитату исказао могућност детерминисаног или програмираног развоја историје човечанства по плану природе, управо онако како је програмиран развој биљака. Човек и његов живот би, по њему, у потпуности били укључени у тај природни програм, који испуњавамо и неразумевајући га.

             Амори Д’Рјенкур, слично Канту, запажа присуство плана у историји, али он тај план назива другачије: „Ако почнемо да се бавимо упоредним проучавањем свих цивилизација за које историја зна, уочићемо постојање неке мистериозне унутрашње логике сличног развоја друштвених организама, неку врсту духовног плана, који се остварује кроз процес историјског развоја“ (Д’Рјенкур, 1991: IX).7) Присетимо се да је он уједно и цикличар (видети чланак „Теоретичар историјског циклизма – Ђанбатиста Вико“), по коме се историјски „модели“ понављају. Постојања „духовног плана“ он не види као опреку циклизму, већ напротив: по њему се тај план одвија кроз циклусе. Присетимо се још једном и Вајтхедове реченице: „Живот је борба против понављајућег механизма Универзума“, која по Д’Рјенкуру сажима читаву филозофију историје. Имеђу ове Вајтхедове опаске и античке идеје о човеку ухваћеном „у моћи космичких ритмова“, нема суштинске разлике. На крају, без обзира на данас догматизовану праволинијску идеју историје, не преостаје ништа друго него парафразирати Галилеја, и за историјски ток, попут њега рећи – ипак се окреће.

 

Извори:

1) https://www.rastko.rs/knjizevnost/liturgicka/svsava-sabrana/svsava-sabrana_06_c.html

2) https://www.rastko.rs/knjizevnost/liturgicka/stefan-sabrana/stefan-sabrana_03_c.html

3) Владимир Ћоровић (2006): Илустрована историја Срба, Алнари-Акија м. принц, Београд.

4) Исто.

5) http://www.pravenc.ru/text/75604.html

6) Робин Џ. Колингвуд (2003): Идеја историје, Службени лист СЦГ, Београд.

7) Амори Д’Рианкур (1991): Дух Индије, „Мотовун“ – Мотовун.

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *