Тада није било ни смрти, ни бесмртности,

            Ни дан ни ноћ нису били наговештени,

            Нешто ЈЕДНО дисало је на свој начин…

            И није било ничег другог осим њега. (Ригведа).

 

 Аутор: Тодор Вулић

           Григорије Бонгард-Левин (1933 – 2008) био је руски историчар, оријенталиста и индолог. Међу његове најважније радове свакако спада и студија објављена под називом, Стара индијска цивилизација – филозофија, наука, религија. У овој студији Бонгард-Левин дели древну индијску цивилизацију према њеним религиозно-филозофским учењима на епохе: веда и упанишада, епоху шраманских доктрина, џаинизам, рани будизам, локајату и шест даршана, будизам махајане и хиндуизам (вишнуизам и шиваизам). Ове филозофске и религијске школе старе Индије покушавале су да дају одговоре на фундаментална космолошка, онтолошка, друштвено-социјална, етичка и историјско-културна питања.

„Аутори [ведских] химни су се трудили [пише Бонгард-Левин] да издвоје општи принцип устројства свемира који би могао да објасни поједине појаве које се у њему збивају. Тенденција да се ꞌсветски процес средиꞌ [и хаос преведе у космос] карактеристичан је за космологију из времена ꞌРигведеꞌ. Термин којим је означаван тај принцип ꞌдовођења у редꞌ је рита. Овај појам […] се претвара у првобитну основу света и закона који у њему владају. Захваљујући рити, Сунце се креће по еклиптици, смењују се годишња доба, зора разбија ноћну таму. […] Термин који има супротно значење је анрита – хаос, тама. (Бонгард-Левин, 1983: 40-41). Санскритска реч рита, етимолошки је саобразна старогрчкој речи rhythmos и латинској ritam, у значењу: понављајуће кретање, образац или правило. Из реченог произилази, да је принцип ритма или понављања основа и начин превођења света из хаоса у космос (таме у светлост) и основа успостављених закона који у њему владају. Рита као безлична сила, делатна је и свеодређујућа како у Универзуму као јединственом суперсистему, тако и у биосфери наше планете, у људском телу као биолошком систему, али и у друштву или друштвеном систему. „Рита се претвара [пише у наставку Бонгард-Левин] у принцип који подједнако регулише кретање звезда, догађаје и човеков живот – рођење и смрт, срећу и несрећу. […] Људи и становници неба су на исти начин потчињени јединственој космичкој безличној сили, што представља основну идеју ригведског схватања света. […] Рита делимично може да се упореди са фатумом код старих Грка. […] Схватање судбине [или фатума] у античком друштву обојено је песимизмом и није случајно што је то била средишња тема у грчкој драматургији; рита је напротив  [у учењу древних Индуса] – извор тријумфовања принципа […] свеопштег реда и хармоније“ (Бонгард-Левин, 1983: 41-43).

              Веде су дале јединствен одговор на питање – како функционише свет, али нису успеле да дају јединствен одговор на друго основно космолошко питање – како је он настао. Према њима: „Слично људима, богови извршавају оно за шта су предодређени да чине у свету, али не управљају њиме и није им познато како је [све] постало. […] Индијци из времена ꞌРигведеꞌ нису сматрали да ꞌбогови могу открити загонетку о постанку светаꞌ: оно што људи нису спознали било је проглашено недоступним и за становнике неба“ (Бонгард-Левин, 1983: 49). Дакле, не само да богови нису створили свет, већ ни они нису знали како је он настао. То што није било јединственог и општеприхваћеног одговора на ово основно космолошко питање у ведама, не значи да није било покушаја да се и на ово питање одговори у каснијим фазама развоја индијске филозофске и религиозне мисли. Напротив.

             Индијска цивилизација је свој врхунац достигла у првим вековима нове ере. „Епоха Гупта се по правилу назива ꞌзлатни векꞌ старе индијске културе. Књижевност, наука, ликовне уметности, филозофска знања достигла су тада изузетан развој. […] Значајне промене су се дешавале и у социјалном и политичком животу. У империји Гупта хиндуизам је постао владајућа религија, и одржао је значајну победу над својим старим и јаким супарником – будизмом. Ничу хиндуистичке филозофске школе, ствара се властита хиндуистичка литература. Најзначајније место у низу сличних дела несумњиво припада пуранама. […] Норме које су створене у наведеном периоду сачувале су свој значај и у каснијем времену, због чега се ово верско схватање онако како је изгледало у I миленијуму може одредити као ꞌрелигија пуранаꞌ. […] Међутим, било би погрешно разматрати ова дела само као споменик историје религије. Показујући малтене све стране живота старих Индијаца, оне садрже обиман материјал о стању научних знања, филозофским токовима, ликовним уметностима, теорији музике, а исто тако и о социјално-кастинским односима, породичним правилима, живљењу, наравима, итд. […] Одређено јединство садржаја текстова пурана према предању је изражено термином панча-лакшана (пет својстава), којим су обухваћене главне теме књижевности пурана. Тих пет својстава или тема (топика), обично се набрајају у следећем редоследу:

  • сарга (стварање) – прича о пореклу и стварању света;
  • пратисарга (поновно стварање)приповедање о новом постанку света од саставних елемената, на које се распада крајем сваке космичке ере – калпе;
  • вамша (генеологија) – родословље богова, натприродних бића, мудраца и царева;
  • манвантара (космички циклус, повезан са Ману-ом) – набрајање низа етапа у постојању света, у свакој од њих прародитељ свега живог је један од Ману-а, тј. ова или она персонификација космичког прародитеља;
  • вамша-анучарита (племенска историја) – историја легендарних владајућих династија старе Индије, такозване соларне и лунарне, а исто тако и њихових потомака и пророчанстава о будућим царевима и владарима (у истом одељку има много података о стварним историјским догађајима)“. (Бонгард-Левин, 1983: 315-318).

            Од ових пет заједничких тема пурана, за предмет овог осврта – за историјски циклизам – посебно је интересантна манвантара. Илуструјмо ову филозофију вечног понављања истог, кратким цитатом из Брахмавиварта пуране: „’Ти кажеш да су пре нас постојале друге Индре, други Вишвакармани, друге палате пре ове моје?’ ’Заиста јесу’, одговорио је младић. ’Ја сам их видео. Штавише, видео сам свет како се уздиже и нестаје и уздиже и нестаје, као оклоп корњаче када излази из Бескрајног океана и поново у њега зарања. Видео сам зоре и сумраке циклуса, и не могу их побројати ни све Индре и Вишвакармане, па чак ни Вишнуе и Браме, који долазе и одлазе један за другим и тако у бескрај.’” (Чан, 2001: 85–86). „Ова филозофија пуког понављања […] загосподарила је индијским умовима […] и поседовала је исту власт над менталним видиком хиндуизма. За Хиндусе је свет бескрајно понављање, а не напредовање ка неком циљу. Стварање ретко има онај смисао који му дају Европљани. Бескрајно много пута се Универзум срушио […] еони мука прате овај пад, а онда божанство (оно је то учинило бескрајно много пута) поново испушта из себе светове и душе исте старе врсте“. (Тојнби: 1970: 260)

             Дакле, на питање: како функционише и опстаје свет и човек у њему као биолошка и друштвена чињеница, антички Индијци су одговорили – бескрајним понављањем истог. Сличности између овог одговора и одговора који су на то питање дали антички Грци, запазили су многи теоретичари. Стим у вези, Елијаде цитира опаску А. Ш. Пиеша: „Према славној платоновској дефиницији време које одређује и мери револуцију небеских сфера јесте покретна слика непокретне вечности, коју ово подразумева одвијајући се кружно. Услед тога ће целокупно космичко постојање, као и трајање овог нашег света рађања и пропадања, развијати кружно према бесконачном следу циклуса, током којих се једна иста стварност ствара, раствара, поново ствара, сходно закону и сталним променама. […] Питагорејци, стоичари, платоничари – дошли су до становишта да се унутар сваког од ових циклуса трајања, понављају исте ситуације које су се већ догодиле у претходном циклусу и догодиће се у циклусу који ће га сменити – до бесконачности. Ниједан догађај није јединствен, не одиграва се само једанпут. […] Космичко трајање је понављање“ (Елијаде, 2004: 80-81).

          *    *    *

           У оквиру свеопштег понављања, ритмички су се понављале и владавине индијских царева. Илуструјмо то сменама на власти владара династије Гупрта, за чијих владавина је индијска цивилизација проживела своје златно доба. Империју Гупта је утемељио Чандрагупта I око 319 године, али ову упоредну хронологију започећемо с његовим оцем Гхатоткачом, краљем северне Индије. Он је заједно са сином и оснивачем царства Чандрагуптом I владао првих 40 година Гупта епохе. Њиховe владавине, поновио је својом четрдесетогодишњом владавином Чандрагуптин син, Самудрагупта.

         Гхатоткача и Чандрагупра I – Самудрагупта           

 Око 295 – Почетак владавине Гхатоткаче.

335 – Почетак владавине Самудрагупте.        

          Међувреме: 40/41 година.

          *

335 – Крај владавине Чандрагупте I.

375 – Крај владавине Самудрагупте.    

          Међувреме: 40/41 година.

335 – Смрт Чандрагупте I.

375 – Смрт Самудрагупте.    

          Међувреме: 40/41 година.

          Самудрагупта – Чандрагупта II

335 – Почетак владавине Самудрагупте.    

375 – Почетак владавине Чандрагупте II.

          Међувреме: 40/41 година.

375 – Крај владавине Самудрагупте.    

415 – Крај владавине Чандрагупте II.

          Међувреме: 40/41 година.

375 – Смрт Самудрагупте.    

415 – Смрт Чандрагупте II.

          Међувреме: 40/41 година.

          Чандрагупра II – Кумарагупта I

375 – Почетак владавине Чандрагупте II.   

415 – Почетак владавине Кумарагупте I.

          Међувреме: 40/41 година.

415 – Крај владавине Чандрагупте II.

455 – Крај владавине Кумарагупте I.

          Међувреме: 40/41 година.

415 – Смрт Чандрагупте II.

455 – Смрт Кумарагупте I.

          Међувреме: 40/41 година.

          Кумарагупта I – Скандагупта… Будахагупта

415 – Почетак владавине Кумарагупте I.

455 – Почетак владавине Скандагупте.

          Међувреме: 40/41 година.

          *

455 – Крај владавине Кумарагупте I.

495 – Крај владавине Будахагупте.

          Међувреме: 40/41 година.

455 – Смрт Кумарагупте I.

495 – Смрт Будахагупте.

          Међувреме: 40/41 година…

           Скандагупрта је био последњи велики владар Гумпта империје. После његове владавине у империју продиру Бели Хуни рушећи све пред собом. Његови наследници владали су само остацима царства, које је, као и сва царства, после неколико деценија потом, нестало са политичке карте света.

 

            *    *    *

            У европском 19. веку десио се велики преокрет. До тада доминантно идеалистичко-религиозно схватање света и стварности, поражено је од стране материјалистичко-рационалистичког поимања стварности. Детронизован је Бог, а његово место је заузео човек (јер није Бог створио човека, већ је човек створио Бога). Прокламовано је постојање само и искључиво физичке стварности, а метафизичка стварност је престала да постоји. Ово физичко тело у коме постојимо је у ствари свеколико човеково „ја“, а после његовог краја престаје свака егзистенција, јер душа као живототворни и виталистички принцип не постоји. Веру у Бога заменила је вера у науку, која постаје супститут сваке религиозности, али и идејни супстрат нове материјалистичке и атеистичке религије. Човек 21. века је убеђен да је човечанство данас коначно спознало крајњу истину и о себи и о устројству и функционисању света у коме постоји, баш као што су у то исто били убеђени људи из претходних епоха. И као што су „прошли“ људи, по мишљењу данашњих људи, живели у заблудама, тако ће и савремене истине из перспективе будућих генерација бити заблуде. Ништа није вечно – а поготово то нису фундаменталне научне истине. Још је Аристотел запазио да: „У људској историји понављање истоветних научних гледишта се не дешава само једном, или дваред или неколико пута; оно се дешава ad infinitum (Тојнби, 1970: 262). Латинска фраза ad infinitum, којом Тојнби завршава Аристотелово запажање, дословно значи – у бескрај или до бесконачности. Да ли је онда данашњи свеприсутни филозофско-научни материјалистички и атеистички концепт новост. Никако. Човечанство је у својој историји већ више пута пролазило кроз материјалистичку и атеистичку фазу.

             Елаборирајући еволуцију филозофске мисли старих Индијаца, Бонгард-Левин цело једно поглавље посвећује материјалистичким системима. Он каже: „У историји духовне културе земље значајно место припада најрадикалнијем од свих материјалистичких система – локајати“ (Бонгард-Левин, 1983: 166-167). Етимолошки, значење речи локајата тумачи се као „ꞌоно што иде земаљским путемꞌ, ꞌвезано за светꞌ – што указује на материјалистички карактер доктрине, која изводи своје категорије из материјалног света“ (Бонгард-Левин, 1983: 168). Староиндијски филозофски материјализам поникао је као реакција на идеалистичко-религиозни брахманизам веда и упанишада. Сукоб ова два концепта, идеалистичко-религиозног и материјалистичко-рационалног, је био жесток и дуготрајан. Локајатици су одбацивали религију, подсмевали се религиозним ритуалима, свештенике сматрали експлоататорима наивних (један од њих се ругао вернику који је брахману поклонио своју краву надајући се бољој судбини у наредном животу), негирали су загробни живот душе. Како то Бонгард-Левин каже, они „су негирали душу и концепцију Атмана („универзалног ја“ – примедба аутора) и тело схватали као ꞌјаꞌ одбацујући сваку нематеријалну човекову суштину. Касније је ово схватање добило нови назив – ꞌдехавадеꞌ – учење о поистовећивању тела и ꞌјаꞌ. […] Само тело надарено разумом чини ꞌјаꞌ. Зато се разум запажа само тамо где постоји тело и није запажен без тела [јер разум је искључиво телесни атрибут]“ (Бонгард-Левин, 1983: 169). „Локајатици су стално истицали да је предмет њиховог истраживања – чулна перцепција света, да само живот који се може анализовати, може бити прави објекат закључивања. Натприродне појаве негирају се већ и стога, што искуство о њима не даје никаква сведочанства. […] ꞌДовољно нам је да познајемо ово пространство где допиру сунчеви зраци, и немамо потребе за оним, где они не продиру, па макар оно било и веома велико. Оно до чега не допиру сунчеви зраци не може се спознати чулном перцепцијом, а оно што је неприступачно чулима не може се спознатиꞌ. […] Полазиште доктрине локајата је теза о чулној перцепцији (пратјакша) као једином извору реалног сазнања о свету (прамана): тврђења ауторитета, откровења, религиозни текстови – не могу ништа да додају представама стеченим путем искуства. […] [Ирански полихистор и утемељивач индологије из 11. века] Бируни истиче широку распрострањеност таквих идеја: ꞌИстина је – пише он – на страни следбеника  [локајатика]  Арјабхате, који остављају утисак правих чувара наукеꞌ. […] [У њиховом учењу] заступа се апсолутни агностицизам на основу тога, што свако схватање света означава рационалну интерпретацију осећаја. […] Признавали су две врсте перцепције: спољну, која се ослања на сведочанства органа чула, и унутрашњу, где су ова сведочанства добијена путем свести. […] Осети су основ сваком сазнању и служе као почетна карика у ланцу разумних закључака, помоћу којих човек ствара представу о стварности око себе“ (Бонгард-Левин, 1983: 172-174).

             Бонгард-Левину не промиче сличност античких индијских и грчких материјалистичких система, и примећује да су они „у свом развоју пролазили кроз аналогне етапе“ (Бонгард – Левин, 1983: 166). Међутим, он истиче и основну разлику између њих: антиклерикализам старих Грка никад није попримио ону жестину која је била својствена антиклерикализму старих Индијаца. „Веде су биле осуђиване оштро и бескомпромисно. Према речима чарвака (антиклерикалаца – примедба аутора) химне ꞌимају три мане: лажљивост, противречност и сувишну речитост. И, опет, те варалице, узајамно се побијајући, себе називају познаваоцима ведаꞌ“ (Бонгард-Левин, 1983: 177). Доктринарно неслагање верских ауторитета у тумачењу веда, по тврђењу чарвака, чини те свештене текстове потпуно неприхватљивим као извор апсолутне и у дубљем смислу целовите истине. Ведски текстови су по њима „били састављени у користољубиве, практичне сврхе свештеничког врха, који је себе супротстављао свим онима који су радом себи прибављали средства за живот“ (Бонгард-Левин, 1983: 178). Зар вам се не чини све ово однекле познато. Упоредна анализа аргумената чарвака у обрачуну са ведаизмом и аргумената бољшевика у обрачуну са православљем, дала би интересантан резултат. Што би рекао Соломон у наредном старозаветном стиху: „Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем”. Вулгарни рационализам и тада и сада тврди „да је морал – само празна измишљотина свештеника, а прави смисао човековог живота је у физичком уживању“ (Бонгард-Левин, 1983: 177). Ослобођење од моралних догми и правила, које је наметала религија, укључивао је и тада и сада апсолутни хедонизам. Пошто је живот један, уживај у њему чулно и физички до крајњих граница, задовољавај своје прохтеве и најниже инстикте не обазирући се ни на шта, јер важан си само ти – порука је негдашњих и данашњих чарвака. Зар не звуче врло савремено стихови једног од њих:

             Све ове будале које се узалуд муче,

             видећи на земљи телесно уживање,

             беже од њега, страсно тежећи

             да на небу пронађу радост. (Арунанда).

             Међутим, ко данас, осим најужег круга индолога, зна за материјалистичку локајата доктрину практиковану пре два миленијума у античкој Индији? И колико ће људи за два миленијума знати о њеној материјалистичкој (марксистичко-либералној) реплици данашњице. „У људској историји понављање истоветних научних [и филозофских] гледишта се не дешава само једном“ – рече Аристотел. Па опет људи сваке епохе мисле да су баш они ти који живе у времену коначних истина.

          

             *    *    *

            На крају, рецимо нешто о још  једној неортодоксној школи старе индијске цивилизације – о аџивицима. „Уочи стварања два консолидована система – џаинизма и будизма – појављују се проповедници који су имали тако велики утицај на духовни живот, да им имена нису заборављена. Традиција говори о ꞌшест учитељаꞌ који су постали главни Будини опоненти, а међу њима и о Макхали Госали“ (Бонгард-Левин, 1983: 73). Госала је био оснивач аџивичког покрета и творац необичног учења – учења о пророчанству. Ова доктрина је у своје време имала више присталица него будизам, а будисти су тврдили да је „Госалино учење најгора од свих јеретичких доктрина“ (Бонгард-Левин, 1983: 81). Будистичке сутре су овог учитеља називале „глупаком“ и „несрећником“ „који и боговима и људима доноси само невоље“. Дакле, будизам је у Госали препознао свог највећег ривала, иако се овај на њих није освртао. Владари династија Нанда и Маурија врло су ценили аџивике, њихове пророчке технике и знања, и узимали их за саветнике. „Учење о пророчанству чинило је суштински део доктрине аџивика. Његово место у њој установљено је централном идејом, која се сводила на прихватање апсолутне предодређености свих природних појава и човековог живота. […] Аџивикизам је истицао јединствен принцип – свеобухватну и безличну судбину (нијати). Прошлост, садашњост и будућност свих бића и ствари садржане су у њој. Они су говорили да у свету нема ничег натприродног, да су најсложенији процеси исто тако законити и природни као и они наједноставнији. […] Њихов полазни рационализам претварао се на тај начин [потпуним негирањем ефикасности ма какве акције] у образлагање свеобухватног фатализма; судбина је потпуно господарила сваким човеком и руководила је његовим поступцима. Вера у њу код аџивика била је обојена духом потпуне пасивности. […] Аџивици су у принципу [заступајући етички нихилизам] негирали етичко начело. […] Слобода воље и морална одговорност су постајале фикција, плод маште. ꞌСве што се рађа, дише и живи, не познаје ни власт, ни силу, ни врлину, већ је подређено судбиниꞌ  –  говорио је Госала. Нико не може да промени успостављени ред, човек је исто тако немоћан као и најситнији инсект, али он је за разлику од других бића, у могућности да предвиди кретање догађаја. Отуда је природно проистицало интересовање аџавика за проблем предсказивања, која су се схватала као рационални пут за разумевање природе“ (Бонгард -Левин, 1983: 81). Међутим, могућност да се будући догађаји предодреде постоји само уколико се они законито – периодично и циклично –  понављају. Или како би то рекао Елијаде: „Будући да су историјски догађаји зависили о космичким циклусима и стањима, они су постајали схватљиви и чак предвидљиви“ (Елијаде, 2007: 174-176).

             Ова доктрина апсолутног детерминизма, као и велики број других учења старе индијске цивилизације, имала је свој еквивалент у европској антици. Европски еквивалент аџивикизму био је стоицизам. И стоици су веровали да светом влада судбина, па су стога сви догађаји унапред одређени; али веровали су и у „обнову свега и сваке врсте“, при чему нема напретка, јер се све враћа „у истој слици и облику“. Завршимо стога ову приповест, на исти начин на који је своју студију Пропаст Запада завршио Освалд Шпенглер – стиховима римског стоика Луција Анеја Сенеке:

Оне који су вољни, судбина води,

Оне који нису – вуче.

 

 

Извори:

 

Бонгард-Левин, Г. М: Стара индијска цивилизација – филозофија, наука, религија, Београд, 1983.

Тојнби, Арнолд: Истраживање историје I, Просвета, Београд, 1970.

Чан, Томас: Прича о Адаму и Еви, No limit books, Београд, 2001.

Eliade,  Mircea: Mit o vječnom povratku, Jesenski i Turk, Zagreb, 2007.

Уредник Administrator
Поделите

One thought on “Бонгард- Левин – Стара индијска цивилизација”

  1. Поштовани професоре Вулићу,
    на промоцији књиге у Новом саду поменули сте г-дина Слободана Милошевића (машински инжењер) и његове радове у вези циклизма у историји.
    Да ли би могли да нас упознате са његовим налазима, уз допуштење гдина Слободана,наравно.
    С поштовањем

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *