Само због немоћи нашег сазнања да у потпуности продре у ред узрока

            –  многе нам ствари изгледају случајне.

 

Аутор: Тодор Вулић

           Барух де Спиноза (1632 – 1677) је успео да за собом остави изузетно значајно филозофско дело и захваљујући њему заузме посебно место у историји ове науке. Рођен је у Амстердаму као изданак јеврејске породице избегле пред прогонима, прво из Шпаније у Португалију, а затим из ње у Холандију. Сећање на тај завичајни шпанско-португалски корен сачувано је и у породичном презимену де Спиноза (шпан: espina – трн; de espinas – од трња). У складу са тим „бодљикавим“ презименом, овај филозоф изузетног личног интегритета, био је током свог живота трн у оку многим својим јеврејским и хришћанским савременицима. Још као дечак истицао се необичним познавањем Библије, Талмуда и средњовековне филозофије. Током студија развио је хетеродоксну концепцију о природи божанског, напуштајући традиционална гледишта јудаизма, али и хришћанства. „Јеврејске старешине га прво моле, а потом му наређују да се тих ставова јавно одрекне. Млади Спиноза то одбија, те га веће стараца проклиње најтежом анатемом и изопштава из јеврејске заједнице 1656. године.“ 1 Са 24 године, препуштен сам себи, Спиноза се повлачи у добровољну изолацију, у којој се издржава брушењем оптичког стакла. После објављивања Теолошко-политичког трактата, он стиче репутацију „најгрешнијег и најопаснијег човека“ свог века, не успевајући више за живота да било шта објави. Његово капитално дело Етика је угледало светлост дана тек после његове смрти.

          За разлику од читљивог и лако разумљивог Теолошко-политичког трактата, Спинозина Етика, „геометријским редом изложена“ за нефилозофе представља већ тешко разумљиво и замршено штиво. Међутим, Етика објављена на српском језику, уз опширне коментаре (на око 160 страница) сјајне Ксеније Атанасијевић, може  се читати и разумети. Атанасијевићева, којој је као доктору филозофије комунистичка власт забранила бављење научним радом, препознавши у својој анатемисаној изопштености сличност са Спинозиним филозофским усудом, са посебном енергијом и мотивацијом преводи са латинског Етику и својим коментарима појашњава поставке овог мислиоца. Из филозофског система изнетог у Етици, у овом осврту позабавићемо се само једним његовим сегментом – доктрином детерминизма. Детерминизам (лат. determinare – одредити) је учење по коме је људска воља у свом опредељивању и делању (пред)одређена претходним условима и стањима или божијом вољом. Супротно том становишту, индетерминисти сматрају да је људска воља потпуно слободна. У сукобу између детерминиста и индетерминиста, према Атанасијевићевој, Спиноза заузима радикално детерминистички став и он „не одриче слободу воље само човеку, него, исто тако и Богу [јер и божију вољу одређује његова природа]. За Спинозу, у природи је све нужно и строго детерминисано; само због немоћи нашег сазнања да у потпуности продре у ред узрока – многе нам ствари изгледају случајне“ (Спиноза, 2019: 332). У наставку, представићемо, и то изван контекста, неколико типичних поставки овог филозофа о тој доктрини саопштених у првом делу Етике:

  • Поставка 26: „Ствар која је одређена [опредељена] да нешто дела  [ради] нужно је за то одређена од Бога; а оно што Бог није одредио за делање, не може за то одредити само себе“ (Спиноза, 2019: 32).
  • Поставка 27: „Једна ствар која је од Бога опредељена да дела не може сама себи да поништи опредељеност“ (Спиноза, 2019: 32).

             Дакле, људску вољу је Бог одредио за делање и она не може за то одредити саму себе. Она не може ни поништити то божије одређење и ослободити га се.

  • Поставка 29: „У природи ствари нема ничег случајног, него је све одређено из нужности божије природе да на известан начин постоји и дела“ (Спиноза, 2019: 34).
  • Поставка 32: „Воља не може да буде названа слободним, него само нужним узроком“ Спиноза, 2019: 36).

            Према Спинозином појашњењу, поставка 32. се односи на божију вољу. „Из овога произилази, прво, да Бог не ради из слободне воље, друго, да се воља и разум односе према божијој природи исто […] као апсолутно све ствари природе, које мора Бог определити да постоје и да делују на известан начин“ (Спиноза, 2019: 36).

  • Поставка 33: „Ствари нису могле бити створене од Бога ни на који други начин, и никаквим другим редом, него што су биле створене“ Спиноза, 2019: 37).

             О поставци 33. Спиноза каже: „Пошто сам овим показао јасније него што је подневна светлост да апсолутно ничег у стварима нема због чега би се оне могле назвати случајнима, хоћу сад, у неколико речи, да објасним шта треба да разумемо под случајним […] Једна ствар се не може назвати случајном ни из каквог другог разлога сем с обзиром на недостатак нашег сазнања. […][Случајно је оно] о чијем постојању ипак ништа извесно не можемо да тврдимо – зато што нам је скривен ред узрока – та ствар нам никад не може изгледати […] као нужна […] и због тога је називамо […] случајном“ (Спиноза, 2019: 37-38). Дакле, само због нашег незнања о узроцима неке појаве ми је сматрамо случајном или насумичном.

           Додајмо о цитираним поставкама и коментар Атанасијевићеве на њих: „Спинозин детерминизам је посебно сложен: он претпоставља двоструку повезаност узрока и последица. […] Из ове двојаке уобручености у недоступну каузалност нигде нема излаза. Спиноза је, једном заувек, посекао сваку могућност усавршавања и унапређивања. Иако подложна променама појединачних ствари, природа неизбежно постоји онаква каква јесте, и апсолутно је искључено да се она, у битностима и у најмањој мери промени – макар и у смислу прогреса. Тако Спинозина природа [и поред промена] за вечност остаје онаква каква јесте лишена сваког изгледа на еволуирање. […] Овакво гледиште о неслободи како коначних створова тако и врховног бића јесте сасвим правилна последица изједначавања Бога с природом, која је, обавезно, са свих страна уоквирена и заточена законима неизлазне [и неумитне] узрочности“ (Спиноза, 2019: 336).

              *    *    *

            Дакле, посматрајући историју и кроз Спинозин детерминизам, доктрина праволинијског прогреса у историји је неодржива. Стално мењајући се, историја у својим битностима ипак остаје иста, или, како би то рекао Шопенхауер: „Девиза историје треба да гласи: Eadem sed aliter (лат. оно исто али у другачијем виду).“ Историјски процес може кроз сталну промену остати исти једино уколико се одвија у понављајућим циклусима. Да је и историја човечанства детерминисана и да се у њеној дубини крије „метафизичка структура с оне стране свега случајног“ није тешко доказати. То што изгледа да у њој владају хаотична случајност и неконтролисана насумичност, просто је последица научног незнања. Уз ову тврдњу приложићемо поново једну причу из неисцрпне владарске историје Римског царства. У њој ће упоредна хронологија бити комбинована са временском симетријом, што значи да ће бити супротносмерна. Хронолошко слагање ће почети од прве и последње године унапред дефинисаног периода римске историје, а потом ће се са тих крајева паралелно и супротносмерно кретати ка средишњој години тог периода. Почећемо са првим августом Рима, Октавијаном.

           Неуобичајено дуга педесетседмогодишња владавина Октавијана Августа пролазила је кроз различите фазе: од тријумвирске, када је делио владарске домене са Марком Антонијем и Лепидом до принципата са елементима монархизма. Пошто ни један други владар Рима није владао толико дуго, Октавијанов одељак римске историје (43 п. н. е. – 14 н. е) упоредно-хронолошки може бити саображен само са неким другим одељком те историје који је такође трајао око 57 година; у овом случају са владавином династије Константина Великог – од Константина до последњег владара из његове породице Јулијана (306 – 363). Дакле, овом анализом је обухваћен период римске историје од 43. године пре нове ере до 363. године, у трајању од 406 година. Као што је речено, хронолошко слагање почиње од прве и последње године тог периода ка средњој години.  Средња година овог периода је 160-та [(- 43 + 363) : 2 = 160]. Октавијан је започео владавину 203 године пре 160, а последњи Константиновац Јулијан је завршио владавину 203 године после 160; Октавијан је завршио владавину 146 година пре 160, а родоначелник Константиноваца, Константин Велики, је започео владавину 146 година после 160. Остали римски владари су, такође, у односу на средњу 160. годину временски симетрично започињали и завршавали своје владавине, али и умирали у складу са том симетријом. Суме година временски-симетричних почетака и завршетака владавина износе у свим случајевима 320  ± 2 година, као што то показује наредна шема.

         Пошто је и Марко Антоније владао у Октавијановом историјском одељку, наравно да је међу Константиновцима постојао и његов хронолошко-симетрични аналог:

30 п. н. е – Крај владавине и смрт Марка Антонија.

          Почетак самовладавине Октавијана, дотадашњег савладара Марка Антонија.

350 – Крај владавине и смрт Константиновог сина, цара Констанса I.

           Почетак самовладавине Констанција II, Констансовог брата и дотадашњег савладара.

           Међувреме: 380 година.

           Наравно, математички збир и ових година је 320 (- 30 + 350 = 320). Марко Антоније је завршио владавину и умро 190 година пре средње 160, а Констанције II је започео своју самовладавину (дакле, као једини цар) 190 година после 160; или, Октавијан је започео самовладавину 190 година пре 160, а Констанс I је завршио владавину и умро 190 година после средње 160. године. Међутим, у циљу максималног скраћивања текста овог осврта, детаљна анализа хронолошко-симетричних смена и смрти владара Римског царства, овога пута ће изостати. У наставку, али само у најгрубљим цртама, прелазимо на Октавијанове наследнике из династије Клаудијеваца.

 

           Клаудијевци:

 

          Тиберије (14 – 37) је наследио Октавијана (дакле, владао је после њега), а владавина Диоклецијана (284 – 305) је претходила владавинама Константиноваца (дакле, владао је пре њих). Тиберије је започео владавину 146 година пре средње160, а Диоклецијан је окончао владавину 146 (-1) година после 160; Тиберије је завршио владавину 124 (-1) године пре 160, а Диоклецијан је започео владавину 124 године после 160.

          {\displaystyle {\overline {X}}}              {\displaystyle {\overline {X}}}Тиберије – Диоклецијан   

  14 – Почетак владавине Тиберија.

284 – Почетак владавине Диоклецијана

          Међувреме: 268/69 (+1) година.

  37 – Крај владавине и смрт Тиберија.

305 – Крај владавине Диоклецијана.

          Међувреме: 268/69 година.

          Тиберија је наследио Калигула (37 – 41), а Диоклецијану су претходиле владавине Кара и његовог сина Карина (који је владао с оцем у савладарству: 282 – 285). Калигула је започео владавину 124 (-1) године пре 160, а Карин је завршио владавину 124 (+1) године после 160; Калигула је завршио владавину 121 (-2) година пре 160, а Кар је започео владавину 121 (+1) године после 160.

          Калигула – Кар и Карин                         

  37 – Почетак владавине Калигуле.

282 – Почетак владавине Кара.

          Међувреме: 244/45 година.

  41 – Крај владавине и смрт Калигуле.

285 – Крај владавине и смрт Карина (Каровог сина).

          Међувреме: 244/45 годима.

          Калигулу је наследио Клаудије (41 -54), а пре Кара су, у одељку аналогно-симетричном Клаудијевом, владали војнички цареви: Клаудије Готски, Аурелијан и Проб (268 – 282). Клаудије је започео владавину 121 (-2) година пре 160, а Проб је завршио владавину 121 (+1) годину пре 160; Клаудије је завршио владавину 107 (-1) година пре 160, а Клаудије Готски је започео  владавину 107 (+1) година после 160.

         Клаудије – Клаудије Готски и Проб          

  41 – Почетак владавине Клаудија.

268 – Почетак владавине Клаудија Готског.

          Међувреме: 227/28 година.

 54 – Крај владавине и смрт Клаудија.

282 – Крај владавине и смрт Проба.

          Међувреме: 227/28 година.

          Нерон (54 – 68), као последњи Клаудијевац, наследио је Клаудија, а његов аналог Галијен (253 – 268) је владао пре споменутих војничких царева. На почетку своје владавине Нерон је владао под регентством Афранија Бура, а Галијен, у савладарству са оцем Валентинијаном. Нерон је започео владавину 107 (-1) година пре 160, а Галујен је завршио владавину 107 (+1) година пре 160; Нерон је завршио владавину 92 године пре 160, а Галијен је започео владавину 92 (+1) године после 160. У овај историјски одељак су уврштени и савладари Нерона и Галијена, Бур и Валеријан, који су могли бити и издвојени у посебан аналогно-симетрични владарски пар. Бур је убијен 100 (-1) година пре 160, а Валеријан 100 година после 160.

 

        

 

         Нединастички цареви:

 

         После Нерона врло кратко су владала три нединастичка цара: Галба, Отон и Вителије (68 – 69). Овај одељак је временско-симетричан са кратком владавином Галијеновог претходника Требонијана Гала (251 – 253). Галба је започео владавину 92 године пре 160, а Требонијан је завршио владавину 92 (+1) годину после 160; Вителије је завршио владавину 91 годину пре 160, а Требонијан је започео владавину 91 годину после 160.

          Галба и Вителије – Требонијан Гал                                         

  68 – Почетак владавине Галбе.

251 – Почетак владавине Требонијана Гала.

          Међувреме: 183/84 године.

  69 – Крај владавине и смрт Вителија.

253 – Крај владавине и смрт Требонијана Гала.

          Међувреме: 183/84 године.

        

          Флавијевци:

 

         После жестоких немира и грађанских ратова који су настали после Неронове смрти, царске главе су падале једна за другом. Власт у Римском царству је стабилизовао тек Веспазијан, родоначелник династије Флавијеваца. Он влада у савладарству са сином Титом (69 – 81), а у аналогно-симетричном периоду римске историје, смењивали су се на власти цареви, претходници Требонијана Гала: Гордијан, Филип Арабљанин и Деције Трајан (238 – 251). Веспазијан је започео владавину 91 годину пре средње 160, а Деције је завршио владавину 91 годину после 160; Тит је завршио владавину 79 година пре 160, а Гордијан је започео владавину 79 (-1) година после 160.

         Веспазијан и Тит – Гордијан и Деције Трајан                                         

 69 – Почетак владавине Веспазијана ( (лат: Titus Flavius Vespasianus).

238 – Почетак владавине Гордијана.

          Међувреме: 169/70 година.

  81 – Крај владавине и смрт Тита ( (лат: Titus Flavius Vespasianus).

251 – Крај владавине Деција Трајана.        

          Међувреме: 169/70 година.

         Тита је наследио млађи брат Домицијан (81 – 96),  а њега врло кратком владавином Нерва (96 – 98).  У аналогно-симетричном односу са њима су владавине Александра Севера и Максимина Трачанина (222 – 238). Домицијан је започео владавину 79 година пре 160, а Максимин је завршио владавину 79 (-1) година после 160; Нерва је завршио владавину 62 године пре 160, а Александар Север је започео владавину 62 године после 160. Нерва и Максимин Трачанин су, такође, могли бити издвојени у посебан одељак.

          Домицијан и Нерва – Александар Север и Максимин Трачанин         

  81 – Почетак владавине Домицијана.

222 – Почетак владавине Александра Севера.

          Међувреме: 140/41 година.

  96 – Крај владавине и смрт Домицијана.

235 – Крај владавине и смрт Александра Севера.

          Међувреме: 140/41 (-1) година.

  98 – Крај владавине и смрт Нерве.

238 – Крај владавине и смрт Максимина Трачанина.

          Међувреме: 140/41 година.

 

          Нерва-Антонини:

 

         Са краткотрајном Нервином владавином (96 – 98) започиње династичка владавина Нерва-Антонина (96 – 192), коју многи историчари сматрају златним добом Римског царства. Нерву је наследио један од најспособнијих римских царева,Трајан (98 – 117). Аналогно-симетрични период Трајановој владавини је период владавина Каракале и Елегабала (205 – 222). Трајан је започео владавину 62 године пре средње 160, а Елегабал је завршио владавину 62 године после 160; Трајан је завршио владавину 44 (-1) године пре 160, а Каракала је започео фактичку владавину 44 (+1) година после 160.

       Трајан –  Каракала и Елегабал         

  98 – Почетак владавине Трајана.

205 – Почетак владавине Каракале у савладарству са Септимијем Севером.

          Међувреме: 106/07 година.

117 – Крај владавине Трајана.

222 – Крај владавине Елегабала.

          Међувреме: 106/07 (-1) година.

         После Трајана, цар Римског царства постао је Хадријан (117 – 138). У аналогно-симетричном односу са Хадријановом владавином стоји период владавина Комода и Септимија Севера (до убиства Септимијевог савладара Плаутијана: 180 – 205). Хадријан је започео владавину 44 (-1) година пре 160, а Плаутијан је завршио савладарство са Септимијем 44 (+1) године после 160; Хадријан је завршио владавину 21 (+1) годину пре 160, а Комод је започео владавину 21 (-1) годину после 160.

          Хадријан – Комод и Септимије (Плаутијан)    

117 – Почетак владавине Хадријана.

180 – Почетак владавине Комода.

          Међувреме: 64/65 (-1) година.

138 – Крај владавине  и смрт Хадријана.

205 – Крај владавине и смрт Септимијевог савладара Плаутијана.

          Међувреме: 64/65 (+2) година.

         У овој супротносмерној хронологији коначно се око средње 160 године сусрећу владавине Хадријановог наследника Антонина Пија (138 – 161) и Комодовог оца и претходника, Марка Аурелија (161 – 180). Пије је започео владавину 21 (+1) годину пре 160, а Марко Аурелије је завршио владавину 21 (-1) годину после 160. На крају је Аурелије и наследио Пија у средњој 160 (+1) години.         

          Антонин Пије – Марко Аурелије                   

138 – Почетак владавине Антонина Пија.

161 – Почетак владавине Марка Аурелија.

          Међувреме: 21/22 (+1) година.   

161 – Крај владавине и смрт Антонина Пија.

180 – Крај владавине и смрт Марка Аурелија.

          Међувреме: 21/22 (-2) година.

 

          *    *    *

         У овој, као и у више раније објављених упоредних хронологија из римске владарске историје, из повесних дубина израња детерминисаност персоналних смена владара; у ствари, израња детерминисана „структура историје с оне стране свега случајног“. Присетимо се да је Спиноза писао: „У природи ствари нема ничег случајног, него је све одређено“, и само због нашег незнања о узроцима неке појаве ми је сматрамо случајном или насумичном. С друге стране, доктринарни одговори савремене науке на непознанице света у коме живимо су – случајност, насумичност, хаос. Запрепашћује, да се и поред овог врло умесног Спинозиног закључка, данашња наука добрим делом темељи управо на доктрини хаотичне случајности или насумичности. У својој студији Наука о животу, у поглављу „Бог и генетичари“, нобеловац Питер Медавар пише: „Генетичари су на појму насумичности утемељили своју парницу против добронамерног или злонамерног божанства и против постојања икакве опште сврхе и плана у природи. Насумичност улази у генетички процес на два нивоа: прво, у потпуно насумичном процесу мутације […] и друго, у насумичном додељивању хромозома оплодним ћелијама и насумичном спаривању оплодних ћелија да би се образовало оплођено јајашце” (Медавар, 1986: 196). На основу овог цитата се може закључити да генетичари још не поседују суштинска знања у вези мутација и не поседују знања о механизму доделе хромозома оплодним ћелијама и њиховом спаривању. Кад не знате како се и зашто нешто дешава, онда, да вам научна круна не би пала с главе, просто све то објасните насумичношћу, и сви срећни.

              

              Ретки су историчари, попут Ерика Хобсбаума, који спремно признаје да „они немају јасну идеју о томе шта тачно представља склоп или систем који истражују“ (Хобсбаум, 2003: 65). А када историчар нема јасну идеју о систему који истражују, као што је нема амерички професор Питер Турчин, онда историју обликују хаотичне случајности, случајне катастрофе и наравно, људска воља. Он каже: „У хаотичном систему [какав је историја], незнатна радња једног од његових елемената – људског бића које упражњава слободну вољу – може да има несагледиве последице. […] Динамике стварних људских друштава се не могу дугорочно предвидети због хаотичног понашања, слободне воље и природних катастрофа“ (Турчин, 2006: 11). Пошто је, према Спинози, вера у случај последица незнања, шта би онда, опет према њему, била данашња наука? Оно што она и јесте: наука случаја, преко науке насумичности, до науке хаоса. О таквој науци Епиктет је давно рекао: „Немогуће је научити их нешто, за шта они мисли, да већ знају.“ А ти што „знају“ уједно мисле и да су они први који су веома паметни од кад је света и века – паметнији, рецимо, и од Спинозе. Можда може и то бити, али само случајно, никако другачије.

 

 

Извори:

 

Спиноза, Барух де: Етика, Алгоритам, Београд, 2019.

Турчин, Питер: Рат и мир и рат/ Животни циклуси импеијалних нација. ПортаЛибрис, Београд, 2006.

Хобсбаум, Ерик: О историји. Откровење, Београд, 2003.

1) https://www.knjizara.com/Metafizicke-misli-Baruh-Spinoza-159059

 

 

Уредник Administrator
Поделите

One thought on “Барух де Спиноза – О детерминизму”

  1. „препуштен сам себи, Спиноза се повлачи у добровољну изолацију“ је стање које дефинишу светитељи : „ако Вам моје ћутање ништа не говори, моје речи ће Вам још мање говорити“
    Стање између Божијих закона и хаоса, је стање које зависи од посматрача, а то је све једна целина. А посматрач делује по систему „сетве и жетве“. На пример кад је посматрач горд, мисли да је „ухватио БОГа за браду“, а ако је похлепан „запне из петних жила“ да оправда свој став.
    Све што постане суштина, претвара се у своју супротност. Страх, као супротност Божанској Љубави, је извор многих заблуда („обневидео од страха“)
    “ На овом свету ништа није случајно“. Све од увек постоји и све је забележено у различитим просторним и временским равнима. А ЧоВек, уочава својим искуством изворе и последице, док се сами БОГ игра са нама, како би смо спознали ИСТИНУ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *