Уредник Administrator

Аутор: Тодор Вулић

Идеја, по којој је историја вечно враћање истог, је античка идеја, која је дубоко прожимала поглед на свет људи антике. То најбоље илуструје опаска Арнолда Тојнбија: „У циклично тумачење процеса историје највеће душе и умови Грчке и Индије – Аристотел, на пример, и Буда – веровали су тако снажно као у нешто непобитно да су једноставно узимали да је оно истинито и не мислећи да би било потребно доказати га“ (Тојнби, 1970: 262).

 

Антички Грци

 

             Говорећи о идејама Флоровског, епископ Григорије на једном месту запажа: „По њему (Флоровском – примедба аутора), код старих Грка слика историје била је сачињена по пројекту астрономије: астрономски образац је био парадигма историјског. У историји је, наиме, баш као и у астрономији, доминирала идеја непроменљивости и цикличног понављања… Будући да је, по њима, свемир био увек исти, а његови закони непроменљиви, целокупно догађање могло би бити једино непрестано понављање… У овако схваћеном космосу и у овако схваћеној историји, заиста нема ничег новог под сунцем. Све што се догађа већ се ко зна колико пута догодило, а и догодиће се још безброј пута“ (Григорије, 2012: 1-2). Стим у вези, присетимо се Солонове приче о цикличним уништењима људског рода, коју наводи Платон у Тимају. Прича почиње објашњењем египатског свештеника, зашто су душе Хелена увек „младе“:          

             „Е Солоне, Солоне, рече ми тад један веома стар свештеник, ви сте Хелени увек деца… Душе су вам младе, јер у њима не носите никакво давно веровање, створено на основу старих предања, нити икакво знање временом оседело… Све оно, пак, о чему имамо вести да се било овде, било код вас, било на неком другом месту десило, а што је лепо или велико или се по нечем другом истиче, све је то записано овде, у храмовима (египатским – примедба аутора), и сачувано од најстаријих времена. А на вас и друге народе, сваки пут кад би се прилике средиле у погледу писма и свега другог што је за живот у градовима неопходно, опет би се, после уобичајеног броја година, као некаква болест, обрушио небески талас, оставивши међу вама само неписмене и необразоване. Тако на неки начин изнова постајете млади, јер не знате ништа од оног што се било овде [у Египту], било код вас дешавало у стара времена… Ви се, пре свега, сећате само једног потопа на земљи, иако их је раније било много“ (Чан, 2001: 87-88).

              Античку идеју о вечном повратку илустрије и наредни цитат из електронског издања руске Православне Енциклопедије: „Идеја апокатастазис (грч. ἀποκατάστασις – обнављање, повратак у првобитно стање) је настала у древном уму у вези са разумевањем времена и историје. За ову свест није било линеарног тока времена, који би се кретао ка вечности. Временска перспектива за њега је увијек била ограничена и затворена у круг као симбол пуноће бића. Штавише, ова пуноћа је првобитно постојала, а није остварена [тек] у времену као резултат историјског процеса. Она собом изражава идеалан свет, који је био прототип [образац, праузрок] емпиријског света. Стално позивање на овај праузрок у древна времена увек је било повезано са идејом вечног повратка, или вечног понављања; према овој идеји, време не почиње и не завршава. Она [апокатастаза] се испољава у стално понављаним затвореним циклусима емпиријског света; у овим циклусима свет прави неку врсту кружног кретања; сами циклуси се понављају. Ово понављање се одвија управо у космичком обиму и степену, читав свет се враћа. Стоици су тако и говорили – о обнови свега и сваке врсте… При томе нема никаквог напретка [прогреса] – све се враћа у истој слици и истом облику… Испоставља се, заиста, нека врста језовитог космичког перпетуум мобила… Човек у овој вечној машини постаје само зупчаникухваћен у моћи космичких ритмова и звезданих токова…“ (Апокатастазис, Православна енциклопедија).    

              Додајмо на крају и Колингвудово „метеоролошко“ виђење идеје циклизма античких Грка. Он каже: „Знајући да ништа у животу не може истрајати неизмењено они (стари Грци – примедба аутора) су се непрестано питали какве су тачно биле промене које су се, знали су, морале догодити да би довеле до садашњице… Отуда историја има извесну вредност; њене поуке су корисне за људски живот; једноставно зато што ће се ритам њених промена вероватно понављати, слични претходни догађаји доводе до сличних последица; историја истакнутих догађаја вредна је памћења да би послужила као основа за прогностичке судове, не доказиве, него вероватне, који не предвиђају оно што ће се десити, него оно што ће се вероватно десити, указујући на ступњеве опасности у ритмовима који су управо у току“ (Колингвуд, 2003: 42-43).

 

            Антички Индијци

           

            Староиндијски поглед на циклизам је врло сложен и неухватљив кратким освртом на њега. Најпознатији концепт индијског циклизма је – концепт четири југе или четири врло дуга периода која се понављају. Временски ток, почевши од прве Сатја-југе (или Крита-југе: златног доба), до последње Кали-југе (гвозденог доба), прати континуирана духовна регресија и материјална прогресија. Човечанство се тренутно налази, у по њега најгорем периоду, Кали-југи, те је стога обездуховљено и утонуло у материјализам. По завршетку Кали-југе, човечанство ће поново ући у златно доба. Као згодна илустрација индијског (ведског) циклизма може послужити приповест из Брахмавиварта пуране, браманистичког древног предања, која између осталог садрже митске, историјске, филозофске и друге елементе.

             „Када је Индра, краљ свих богова, уништио титана који је воде Земље држао заробљене у својој утроби, вратио се на висине Централне Планине (свете планине Меру – примедба аутора) са песмом од киша и захукталим водама у ушима. Али на месту где је некада био његов дом, угледао је само рушевине и пепео. Зато је позвао Вишвакармана, бога рада и уметности и замолио га да му изгради нову палату, која ће бити у складу са његовом моћи. Архитекта се бацио на посао. Убрзо су међу језерима и дрвећем изникле куле, зграде и баште. Индра га је нестрпљиво пожуривао. Свакога дана је тражио да види неко ново чудо, нови ужитак за очи, зидове који ће бити још више царски, павиљоне који ће бити украшени још богатије, статуе које ће бити још величанственије, како по броју тако и по облику. У њему као да је горела грозница. А Вишвакарман је, исцпљен својим пословима, одлучио да се пожали Творцу Света. Брама га је примио, саслушао, сложио се са њим и отишао да изнесе његову ствар пред Вишнуа, Највише Биће. Обећана му је помоћ. Ускоро се у краљевској палати појавио млади брамин који је замолио за пријем. Очаран светлом из његових очију, Индра је одобрио његову молбу. О краљу, рекао је посланик, твоја палата ће бити отменија од свих. Ове речи су годиле Индриним ушима и он се обрадовао. Вишнуов посланик је онда наставио: Биће отменија од свих палата чију су градњу Индре пре тебе наручивале. Краљ се узнемирио: Ти кажеш да су пре нас постојале друге Индре, други Вишвакармани, друге палате пре ове моје? Заиста јесу, одговорио је младић. Ја сам их видео. Штавише, видео сам свет како се уздиже и нестаје и уздиже и нестаје, као оклоп корњаче када излази из Бескрајног океана и поново у њега зарања. Видео сам зоре и сумраке циклуса, и не могу их побројати ни све Индре и Вишвакармане, па чак ни Вишнуе и Браме, који долазе и одлазе један за другим и тако у бескрај“ (Чан, 2001: 85-86). 

 

             „Ова филозофија пуког понављања… загосподарила је индијским умовима, укључујући онај Сидарте Гаутаме, и поседовала је исту власт над менталним видиком хиндуизма. За Хиндусе је свет бескрајно понављање, а не напредовање ка неком циљу. Стварање ретко има онај смисао који му дају Европљани. Бескрајно много пута се Универзум срушио… еони мука прате овај пад, а онда божанство (оно је то учинило бескрајно много пута) поново испушта из себе светове и душе исте старе врсте… Али не постоји никаква сврховитост у овим катастрофама: уништење целог Универзума исто је онако сигурно као и смрт миша, и за филозофа није ни важније [од смрти миша]“ (Тојнби: 1970: 260).

 

                Антички Кинези

               Говорећи о снажној и неупитној вери у циклизам античких Грка и Индијаца, Тојнби из неког разлога не спомиње античке Кинезе, иако је Лао Це, утемељивач таоизма, делио циклично становиште са Аристотелом и Сидартом-Будом. У једном нашем ранијем чланку већ је речено да су антички Кинези веровали у постојање једне крајње стварности: „која прожима и уједињује многострукост ствари и догађаја… Ову стварност они су називали тао, што је изворно значило пут. То је пут или процес Универзума, поредак природе… Веровали [су] не само да протицање и промена престављају суштинска својства природе, већ и да у тим променама постоје обрасци које људи треба да посматрају… Какви су, дакле, то обрасци космичког пута које људска бића треба да препознају? Основно својство тао-а јесте циклична природа његовог непрекидног кретања и промене. Враћање је кретање тао-а, каже Лао Це, и отићи далеко значи вратити се. Идеја је, да све појаве у природи, и оне из физичког света и оне из људских ситуација, показују цикличне обрасце долажења и одлажења“ (Цапра, 1989: 123-124). Ако је Фритјоф Цапра у овом цитату верно интерпретирао Лао Цеа (чије име дословно значи „Стари учитељ“), онда је и кретање историје – враћање, онда је и историја  – тао.

           Цапра даље каже: „Запањујуће је да је, истовремено кад су Лао Це и његови следбеници развијали свој поглед на свет, у Грчкој један човек, чије нам је учење познато само у фрагментима, и који је био, и још увек је, врло често погрешно схватан, поучавао суштинским одликама овог таоистичког схватања. Тај грчки таоиста био је Хераклит из Ефеса. Он је са Лао Цеом делио не само истицање непрекидне промене, што је изразио својом славном изреком све тече, већ и схватање да су све промене цикличне… Зачуђујуће је да ова велика сличност у погледима на свет између та два мудраца из шестог века пре н. е. није опште позната“ (Цапра, 1989: 134-135). Хераклитов тао је логос; све је једно – логос; логос је закон сваке промене, а смисао промене је – непроменљивост.

 

Идеја Вечног Повратка је наставила свој живот и у каснијим епохама. У другом веку нове ере, цар-филозоф Марко Аурелије (121-180) је писао: „Увек треба мислити на то да су се све ове ствари које се сада дешавају, дешавале и раније и да ће се оне и убудуће дешавати. Треба подједнако имати пред очима и целе драме и поједине сцене… све су те сцене биле исте, само су глумци били други“. Према Борхесу, Аурелије утврђује аналогију али не и истоветност између многих појединачних судбина (и догађаја). Имајући на уму претходну мисао цара-филозофа, погледајмо животне драме Аурелијевих владарских настављача из трећег и четвртог века: римског императора Кара и његовог наследника Нумеријана и императора Јулијана и његовог наследника Јовијана, а погледајмо и поједине сцене из тих драма.

 

            Биографска паралела:  Кар и Нумеријан – Јулијан и Јовијан

  • Марко Аурелије Кар је покренуо поход на Персију (Сасанидско царство).
  • Јулијан Флавије Клаудије је покренуо поход на Персију (Сасанидско царство).

 

  •  Кар прелази реку Тигар.
  • Јулијан прелази реку Тигар.

 

  • Кар напада Ктесифон, главни град Сасанида.
  • Јулијан напада Ктесифон, главни град Сасанида.

 

  • Поход се по Римљане успешно одвијао до смрти Кара.
  • Поход се по Римљане успешно одвијао до погибије Јулијана.

 

  • Кар умире у шатору „превијајући се од болова“ изазваних болешћу (или отровом).
  • Јулијан умире у шатору у који је унет после тешког рањавања.

 

  • Кар је умро на неком месту надомак реке Тигар.
  • Јулијан је умро у близини града Маранге надомак Тигра.

 

  • Нумеријан наслеђује Кара и започиње повлачење римске војске из Месопотамије.
  • Јовијан наслеђује Јулијана и започиње повлачење римске војске из Месопотамије.

 

  • При повлачењу, Нумеријан је убијен у малоазијкој Битинији.
  • При повлачењу, Јовијан је умро (здрав и прав) на граници малоазијске Галатије и Битиније.

 

  • Нумеријан је убијен у тридесетпрвој години живота.
  • Јовијан је умро у тридесетдругој години живота.

 

          Хронолошка паралела:  Кар и Нумеријан – Јулијан и Јовијан

 

282 – Смрт Проба.

361 – Смрт Констанција II.

          Међувреме: 79/80 година.

282 – Почетак владавине Марка Аурелија Кара.

361 – Почетак владавине Јулијана Флавија Клаудија.

          Међувреме: 79/80 година.     

283 – Каров поход на Персију (Сасанидско царство).

363 – Јулијанов поход на Персију (Сасанидско царство).

          Међувреме: 79/80 година

283 – Смрт Кара.

363 – Смрт Јулијана.

          Међувреме: 79/80 година.

283 – Почетак владавине Нумеријана.

363 – Почетак владавине Јовијана.

          Међувреме: 79/80 година.

284 – Смрт Нумеријана.

364 – Смрт Јовијана.

          Међувреме: 79/80 година.         

284 – Почетак владавине Диоклецијана.

364 – Почетак владавине Валентинијана I.

          Међувреме: 79/80 година.

 

          Између ових догађаја заиста постоји аналогија, али не и истоветност. Јулијан није био Кар, нити је Јовијан био Нумеријан; исту историјску драму су заиста изводили различити „глумци“.

          Мишљење слично Аурелијевом је почетком седамнаестог века заступао и Лусилио (Ђулио Цезаре) Ванини: „Ахил ће поново ући у Троју… историја ће се поновити; све што је данас, било је некад раније; оно што је било биће поново; али све то на уопштен начин, а не конкретно“ (Борхес, 1999: 66-67). Ванини ће 1619, после одсецања језика, бити задављен и спаљен на инквизиторској ломачи због јереси. Три века касније, Вилхелм Винделбанд, ватрани заговорник тезе о суштинској разлици између друштвених појава и природе, у две реченице своје Историје филозофије, спомиње и Ванинија (поред 750 других филозофа). Из тих реченица (од којих је друга у фусноти) не сазнајемо ништа конкретно о Ванинијевом циклизму или о његовом животном удесу, али сазнајемо да је он био „развратни пустолов“, а његова наука „агитаторска“ и „рекламерска“ и да се у њој заговара јерес „екстремног натурализма“. У обрачуну са цикличарима, инквизиција ни у 20. или 21. веку не престаје да им „одсеца“ јеретичке језике и да их „спаљује на ломачама“. Истини за вољу, данас то ради донекле цивилизованијим методама.

             Наведимо на крају и Шопенхауерово (1788-1860) параболично запажање: „Када би ме неко чуо како тврдим да је сива мачка која се сад игра у дворишту она иста која је скакутала и трчала пре пет стотина година, вероватно би помислио да сам луд; али мислити да је то у суштини друга мачка, још је већа лудост“ (Борхес, 1999: 11). Образлажући Шопенхауеров концепт воље за животом, Винделбанд наводи и следеће: „Беда живота остаје увек иста; мења се само облик њеног испољавања. Поједини ликови се замењују, али садржај је увек једнак… Зато не може бити говора о неком напредку у историји. Она показује бескрајну патњу воље за животом, која увек с новим личностима изводи исту трагедију“ (Винделбанд, 2007: 464). Критикујући Хегелову конструкцију историје, Шопенхауер овог упућије на Платона: „који неуморно понавља да предмет филозофије јесте оно што је непроменљиво, што вечно остаје, а не оно што је сад овако, а затим другачије. Истинска филозофија историје састоји се, наиме, у увиду да, упркос свим тим бесконачним променама и њиховој збрци, ми увек пред собом имамо само исту, једнаку и непроменљиву суштину, која на исти начин делује данас, као што је деловала јуче и као што ће увек деловати. Истинска филозофија историје треба, дакле, да сазнаје оно идентично у свим догађајима, и у онима који су се одиграли у давној прошлости и у онима из новијег доба… Треба, дакле, да покушамо разумети оно што јесте, оно што стварно јесте, данас и увек, то јест да покушамо сазнати идеје (праузоре, архетипске обрасце – примедба аутора). Девиза историје треба да гласи: Eadem sed aliter (lat. оно исто али у другачијем виду)… Насупрот томе, будале мисле да нешто [ново] тек треба да постане и да дође“ (Шопенхауер, 2005: 480-481). Дакле, ни по њему у историји нема ничег новог; и по њему је то што у историји изгледа ново, уствари старо, јер је настало по архетипском обрасцу (или идеји у Платоновом смислу). То ново је оно исто (старо) али у другачијем виду. Зато ништа што је суштински ново, нити ће настати нити доћи. Будућност ће бити  прошлост која ће се вратити (као и „ова сива мачка“). Зар се то његово историјско исто у другачијем виду разликује од Ванинијевог становишта да оно што је било биће поново, али… на уопштен начин, а не конкретно, или Аурелијевог да су се све ове ствари које се сада дешавају, дешавале и раније и да ће се оне и убудуће дешаватисамо ће глумци бити други. По савременим теоретичарима историје, становишта античких филозофа су „безнадежно анахрона и наивна“, становишта „развратних пустолова“ су небитна, али шта чинити са Шопенхауером или Ничеом, који такође кваре идилу настејања увек новог у непоновљивој историјској динамици.

 

            *    *    *

 

           У књизи Мит о вечном повратку, историчар религије Мирча Елијаде је, са своје научне осматрачнице, уочио ову опседнутост људи антике циклизмом. Он каже: „Проучавајући традиционална друштва нешто нас је посебно запањило: њихова побуна против конкретног, историјског времена, њихова носталгија за периодичним повратком у митско доба почетака, у Велико Време. Смисао и функција онога што смо назвали архетиповима и понављањем откривају нам се само уколико смо разумели тежњу тих заједница према одбијању конкретног времена, њихово непријатељство спрам сваке тежње према историји самој по себи, то јест, историји којом не управљају архетипови.“ Важно је запазити, да је у претходном цитату, истина посредно, дата интересантна дефиниција историје – историје којом управљају арехетипови. На основу наслова његове књиге, Мит о вечном повратку, погрешно би било закључити да је Елијаде третирао тај мит као измишљену причу или фикцију. Он наглашава да су архајска друштва доживљавала митове не само као истину, већ и као посебно драгоцену истину – јер је та истина „света“ и „архетипска“.

             Било како било, заблуда је веровати да савремена покољења знају суштински више о стварности, и себи у тој стварности, од људи антике. То што Лао Це или Аристотел нису знали за „паметне“ телефоне, које данас и деца користе, не значи да њихови увиди у свестварност нису били дубљи и суштинскији од савремених. Заслепљен пуким научним и идеолошким материјализмом (и техницизмом), данашњи човек је слеп и глув за спознаје великих духова из прошлих епоха. Уосталом, како би могло и бити другачије, ако заиста живимо у обездуховљеном времену, у коме је човечанству скоро немогуће да појми било шта што је изван овог нашег емпиријског света и његове материјалне стварности. Зато су: „дела класика поларна звезда за свако… стремљење; ако вам она зађе, изгубљени сте… Изучавање писаца античког доба врло се погодно назива хуманистичким студијама, јер захваљујући њима ученик пре свега постаје опет човек, пошто ступа у свет који је још био чист од свих будалаштина… које су касније тако дубоко продрле у европско друштво… Немојте мислити да наша савремена мудрост може икад да замени то увођење у човека; ви нисте, као Грци и Римљани, рођени као слободни људи, ви нисте синови природе лишени предрасуде“ (Шопенхауер, 2005, 140).

 

Извори:

Тојнби, Арнолд: Истраживање историје I, Просвета, Београд, 1970.

Григорије, епископ: „Историја и есхатологија код Ј. Зизјуласа“. Српска православна епархија  

Захумско-Херцеговачка и Приморска. https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=2721

Чан, Томас: Прича о Адаму и Еви, No limit books, Београд, 2001.

Цапра, Тритјоф: Тао физике, Опус, Београд, 1989.

Борхес, Хорхе Луис: Историја вечности, Народна књига – Алфа, Београд, 1999.

Винделбанд, Вилхелм: Историја филозофије, Book & Marso, Beograd, 2007.

Шопенхауер, Артур: Свет као воља и представа, Службени гласник, Београд, 2005.

 

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *