0 0
Read Time:50 Minute, 1 Second

Али, сада знам, Енејина лоза ће владати над свима,

па тако и његов син и синови његовог сина. (Хомер)

 

Аутор: Тодор Вулић

Александар Гајић (рођ. 1973.) је виши научни сарадник Института за европске студије у Београду. Аутор је већег броја монографија од којих посебну пажњу привлачи најновија под називом, Америка и Рим: империјалне паралеле, објављена у издању Catene Mundi, 2019. године. Аутор у њој врши упоредну историјско-цивилизацијску анализу еволутивних фаза развоја Римске републике и савремених Сједињених Држава. Гајић на самом почетку наглашава да: „Поређење између Сједињених Америчких Држава и античког Рима не представља нешто ново: у питању је опште место у јавном и стручном дискурсу већ неколико деценија, још од времена када су, својом тријумфалном улогом и стеченим позицијама по окончању Другог светског рата, Сједињене Државе ‘наследиле’ Британску империју на глобалном трону“ (Гајић, 2019: 7).

У наставку, Гајић запажа: „Културолошка условљеност на Западу, која води ка томе да се Рим посматра као ‘империјални прототип’ у односу на који се мери степен ‘империјалности’ свих других историјски важних политичких творевина широко је присутна. Она се, свакако, у знатној мери пресликава и на савремено проналажење паралела између САД као империје данашњице и њеног античког претходника. Можда је баш из тог разлога подужи списак савремених јавних личности и научника који су оберучке прихватили аналогију Рима и Америке. Међу њих спадају појединци попут истакнутог стручњака за међународне односе Џозефа Наја, његовог колеге Чарлса Краутхамера, писца Гора Видала, Тома Волфија, Петера Бендера, историчара Џонатана Фриленда и Најла Фергусона… Списак је веома дуг, готово бескрајан“ (Гајић, 2019: 12).

Међутим, и поред „готово бескајног“ списка аутора које је интригирао и данас интригира еволутивно-развојни паралелизам две империје, Гајић је потпуно свестан на који одијум у савременој научној јавности наилазе све врсте анализа које за тему имају препознавање фактичких, морфолошких, или асоцијативних сличности у историји. Он каже: „Драстични видови одбацивања сваког упоређивања између крупних историјско-друштвених појава нису реткост у друштвеним наукама. Њихови поборници стоје на становишту како су све историјске појаве саме по себи јединствене и неупоредиве. Што су појаве веће и дуготрајније, сматрају они, то је њихова јединственост израженија. […] Чак и случајевима када поређења уочавају интересантне везе, она досежу највише до нивоа реторичког средства и оруђа за израду атрактивних есеја, али немају никакву дубљу спознајну вредност ни иоле озбиљнији научни домет. Поводи за коришћење поређења – и поред тога што је компаративна анализа у друштвеним наукама одавно признат и чест метод/методолошки приступ – проналазе се пре свега у психолошко-мотивационим моментима оних који му прибегавају. Разлози њене употребе, по критичарима метода поређења, леже у својеврсној фасцинацији поређењима од стране оних који их користе, као и њиховој личној

амбицији да демонстрирају ширину свог знања. […] Управо зато неки међу поборницима начелног одбацивања сваког културно-историјског поређења држе се Хоџсоновог става по коме је један од главних задатака опште историје да развије полазиште за критиковање историјског поређења“ (Гајић, 2019: 147-148).

И поред тога, Гајића не обесхрабрују ови „аргументи“ критичара, нити њихова тврдња да историјска поређења „немају никакву дубљу спознајну вредност ни иоле озбиљнији научни домет“, и читаоцима веома успешно, кроз компаративну анализу римско-америчких империјалних паралела демонстрира, не само ширину свог научног знања, већ и неспорну вредност оваквог приступа. Читаоци Америке и Рима ће се сложити да ова студија ни у ком случају није тек „атрактивни есеј“. Међутим, и поред овог храброг пренебрегавања доминантне парадигме у друштвеној науци, он не прелази Рубикон. По правилу, не само Гајић, већ и дуги заговорници историјских поређења губе из вида, да препознавање саобразних историјских феномена и паралела остаје у вакуму, уколико у својој теоријској основи не садржи теорију циклизма историјског тока. Поређењем два лета и уопште два иста годишња доба, запазиће се међу њима велики број метеоролошких, хидролошких или фенолошких сличности, али то остаје само запажање које се може каприциозно оспоравати разликама у количини и распореду летњих падавина, различитој средњој летњој температури… итд. Међутим, свака дискусија престаје оног момента, када се ово запажање о периодичном понављању тих сличности подведе под циклизам обртања Земље око Сунца. Ако постоји сличност између еволутивних фаза у римској и америчкој историји, а Гајић их као такве препознаје и пореди, не крије ли се иза тога ипак нека „структура историје човечанства, с оне стране свега случајног“? Да није ипак историја, како би то рекао Шопенхауер: Eadem sed aliter (lat. оно исто али у другачијем виду). Није ли историја ипак процес у којем се, опет по њему „од почетка до краја, непрестано само понавља исто под другим именом и другим оделом” (Тартаља, 1976: 48). Гајић наравно зна да: „Велика већина истраживача империјалних паралела не користи теорије циклизма и деклинизма за своја проучавања: њихова пажња је усмерена на појединачне феномене ‘новог Рима’ за које је могуће пронаћи аналогије са античким ‘претечом’ (Гајић, 2019: 209). Додајмо овоме, да је она велика мањина истраживача империјалних и других историјских паралела која јесте користила теорије циклизма, данас у друштвеним наукама потпуно маргинализована, а резултати њиховог истраживања „једном за свагда“, не силом аргумената, већ силом умишљених ауторитета, анатемисани и проглашени ненаучним.

У наставку овог чланка застаћемо са представљањем Гајићеве књиге (јер књиге постоје да би се читале, зар не) и фокусирати се на тек један њен сегмент – на стандардну периодизацију римске и америчке историје коју је аутор у овом раду прихватио и надаље развијао кроз паралеле аналогних римско-америчких периода. У ствари, покушаћемо да покажемо, да је у науци озлоглашена идеја циклизма можда могла изнедрити другачију периодизацију која би Америци и Риму дала један нови квалитет и смисао.

Први део – Рим

Ту класичну периодизацију Гајић елаборира на следећи начин: „Већина историчара античког света римску историју дели на период краљева, период републике и период царства. Период Римске републике дели се на три развојне фазе: рану републику, зрелу републику и позну републику. Период царства дели се на фазу принципата и домината“ (Гајић, 2019: 72). У даљем развијању ове теме, Гајић везује крај ране Римске републике за 367. годину пре нове ере: „Крајем овог раздобља сматра се период Лицинијевог и Сестијевог компромиса из 367. пре Христа“ (Гајић, 2019: 89). Зрела фаза је трајала до 146. п. н. ере, и завршила се „уништењем највећег римског империјалног такмаца Картагине“ (Гајић, 2019: 100). Крај позне републике Гајић везује за пораз сенатских снага код Утике и Мунде: „Када Цезар победи републиканске оптимате Катона код Утике и Секста Помпеја у Шпанији (овде Гајић прави lapsus calami: не Секста, него Гнеја Помпеја Млађег у 45.

години п. н. е – примедба аутора) под његовим ногама налазиће се Римска република коју он, само из извесног обзира према наслеђу, неће отворено и до краја погазити. Али, то више уопште неће бити нимало битно“ (Гајић, 2019: 128). Међутим, републикански оптимати су убиством Цезара све то довели у питање, а грађански рат је настављен. Републиканци Брут и Касије су потучени код Филипа 42. године п. н. ере, а Секст Помпеј тек 36. п. н. е. код Наулоха (Сицилија). Обично се као година краја републике узима 27. п. н. е, она у којој је Октавијан Август, да би апсурд био потпун, вратио Сенату власт и прогласио поново успостављање републике. О томе Ростовцев пише: „На једном састанку Сената 27. пре н. е. вратио је [он] своја изванредна овлашћења и формално објавио да је успостављен стари [републикански] начин управљања државом. Међутим, Сенат је на том састанку инсистирао да Октавијан прими још некаква овлашћења, војна и административна о којима ће бити више речи. Та овлашћења су учврстила његов положај као главне личности у Сенату и Првог Грађанина или princeps-a. Тог дана је створен нови облик владавине који, по угледу на саме Римљане називамо ‘принципатом’. […] У њему није било ничега необичног или револуционарног: Сула, Помпеј и Цезар – сви су учествовали у полагању темеља за ту нову грађевину. […] Шта је он то створио? Је ли то била монархија или дијархија у којој су владали он и Сенат напоредо, или је то било успостављање старе републике? Научници већ педесет година расправљају о том терминолошком питању, али те расправе нису уродиле плодом“ (Ростовцев, 1990: 368-369).

Ништа није жалосније од пропасти једне републике, каже Сиоран: „О томе би требало говорити елегичним или епиграматичним тоном или, још пре, тоном који откривамо у делу Дух закона (расправа Шарла Монтескјеа – примедба аутора). ‘Када је Сула хтео да врати Риму слободу, овај више није био у стању да је прими […] [После тога] сви државни удари били су уперени против тирана, док ни један није био уперен против тираније’“ (Сиоран, 2009: 50). И Октавијаново враћање слободе Риму завршило се на исти начин као и Сулино. У метафоричном смислу, Римска република је престала да постоји оног момента у ком је Октавијан одустао од њеног враћања, јер није имао коме да је врати.

Уколико би се за крај републике узела 46/45. год. п. н. е. (године пораза Катона Млађег и Гнеја Помпеја Млађег), између ње и почетка принципата би остало 18 неопредељених година. Стога узимајући 27. годину п. н. е. као годину прелома између републике и царства (без обзира на све што је напред речено): период краљева је трајао 244 године (и није имао фазе), а период републике је трајао 492. године и подељен је на – фазу ране републике која је трајала 142. године, фазу зреле републике, 201. годину, и фазу позне републике, 119 година. Период царства је трајао је 503 године, са фазом принципата, 320 година и фазом домината,183 године. Критеријум за поделу римске историје на период краљева, период републике, и период царства је разумљив и неспоран. Међутим, шта је критеријум за поделу периода републике на фазе: у првом случају, Лицинијев и Сестијев компромис имеђу патриција и плебејаца 367, а у другом случају, разарање Картагине 146. године? У каквој су садржајно-појмовном смислу ова два догађаја у вези један с дугим? Старо методско правило гласи: уколико се при некој периодизацији или категоризацији критеријуми мешају и од случаја до случаја мењају, без двоумљења се може рећи да је та периодизација произвољна. Подела периода царства на принципат и доминат је на изглед заснована на конзистентном критеријуму, али само на изглед. Да ли је војнички апсолутизам Септимија Севера (и војничких царева после њега) могуће подвести под принципат? Да ли је могуће Диоклецијанов доминат изјеначити са Константиновом – монархијом по милости божијој? Тешко.

Покушајмо стога да ову периодизацију подвргнемо историјско-цикличном критеријуму, где би сва наведена фазна раздобља трајала приближно исти број година, као што сва годишња доба трају приближно исти број дана. Пошто период републике садржи три фазе, претпоставимо да и период царства има три фазе, или да оба периода садрже заједно шест фаза. Мање-више је неспорно да су та два периода римске историје трајала од 509. године пре нове ере до 476. године нове ере, или укупно 985 година. Уколико се тај укупни број година републике и царства смањи за само једну годину (сведе на 984. године, да би се избегле децимале) и подели на шест фаза, свака од њих би

трајала тачно по 164 године (984 : 6 = 164). Према критеријуму стошездесетчетворогодишњег трајања фаза, подела периода Римске републике би била следећа:

· рана фаза, 509 – 345. год. пре нове ере;

· зрела фаза, 345 – 181. год. пре нове ере и

· позна фаза, 181 – 17. год. пре нове ере.

По чему се ове развојне фазе Римске републике суштински разликују? Разликују се по просторној ситуираности и врсти доминантне политичке контроле окружења под римском хегемонијом. Другим речима, ово је подела на:

· фазу Римске републике у којој је она била град-држава;

· фазу Римске републике у којој је она била хегемон римско-италске конфедерације и

· фазу Римске републике у којој је она била империја, или господарица провинција.

У почетној фази Римска република је била град-држава (urbs), која је успела да своју хегемонију наметне само најближем окружењу. „У овом раздобљу Рим се борио да одагна од себе претње […] од Етрураца на северу и пљачкашких упада италских племена. […] [Римљани најпре освајају неке Етрурске градове и разбијају Латине код Регалског језера, уводећи их после тога у савез под својом доминацијом] – Латинску федерацију. Недуго потом су нови латински савезници предвођени Римљанима потукли заједничког непријатеља – Екве и Вол(с)це, да би на крају, за време диктатуре Марка Фурија Камила, на јуриш успели да заузму и најзначајнији етрурски град Веји. […] На тај начин је Рим успешно завршио покоравање Лација, као и један део етрурских територија“ (Гајић, 2019: 88-89). У другој половини ове фазе, све постигнуто је изгубљено. Гали 390. године наносе Римљанима страховит пораз на реци Алији, заузимајући и до темеља спаљујући Рим. „Последица инвазије се огледала у слабијем римском утицају у Лацију и распаду федерације са тамошњим народима. Због тога су Римљани поново морали да воде ратове са суседима како би повратили раније позиције. Након серије сукоба, Римљани су успели да их све победе, као и да обнове Латинску федерацију“ (Гајић, 2019: 89).

У другој фази, Рим се нагло шири изван најближег окружења намећући хегемонију Италицима различитог етничког порекла на апенинском простору. Иако се до 345. (+/- 2) године п. н. ере и почетка друге фазе дошло „математичким путем“, она заиста представља прекретницу, јер већ од 344. (почетк Првог самнитског рата) почиње серија тешких, али сад не више локалних, већ апенинских ратова. Ти ратови су завршени битком код Сентина 295. године. У том судару Римска

војска побеђује импресивну коалицију коју су поред Самнита чинили још и Етрурци, Умбри и Гали. После те победе Римска република шири своју моћ на целу Етрурију, Умбрију, Кампанију и Самнију, а народи са тих простора потпадају под њену хегемонију. У току ратова са Самнитима, Римљани долазе у контакт и са јужноиталским грчким градовима. Највећи међу њима, Тарент, пред римском претњом позива у помоћ епирског краља Пира, који против Римљана добија битке али губи рат. До краја прве половине зреле фазе, римска хегемонија је покривала све апенинске области јужно од река Арно и Рубикон.

На самом почетку друге половине те фазе [(345 + 181) : 2 = 263. године пре нове ере)], Рим улази у ратове са Картагином. Први рат (264 – 241 п. н. е.) Картагињани губе, али у Другом пунском рату 218. године, Ханибал прелази Алпе и обрушава се 217. на Римску републику и њене савезнике. И као у другој половини прве фазе, и у другој половини друге фазе римска хегемонија се распада. Неки савезници раскидају савезе и остају неутрални, неки прелазе на страну Ханибала, али после петнаест година драматичног ратовања на апенинском тлу, када је у појединим моментима и сам Рим био угрожен, Картагина је поново поражена. Кажњена је губитком територија, оптерећена је тешким ратним репарацијама, али је и даље опстајала са нетакнутим унутрашњим устројством. После Картагине на ред долазе хеленистичке државе – Македонија (200 – 196 п. н. е.) и Сирија Селеукида (192 – 188 п. н. е.), али и те државе и поред изгубљених ратова и територија настављају да живе чак и под истим владарима, Филипом V и Антиохом III. „Услови под којима је с Антиохом закључен мир [188. п. н. е] показали су још једном да Рим не жели да шири своје територије прикључујући им део источних земаља. Његов циљ је био јасан: желео је да спречи јачање било које силе на Истоку која би могла постати опасна по њега“ (Ростовцев, 1990: 277). Како је у другој фази била организована римско-италска конфедерација? „Њено средиште је било град Рим, са уобичајеним уређењем града-државе, с великом територијом раштрканом широм Италије, и с пуноправним грађанством које је живело распоређено по целој тој територији. Око Рима су били окупљени други градови-државе везани с њим разним уговорима: први и најближи били су латински градови, а за њима […] етрурски, грчки, умбријски и самнитски. Иако су у свим питањима спољне политике представљали једну јединицу, чланови тог савеза нису у ствари били уједињени никаквим крвним везама и унутрашње уређење тих заједница уједињених са Римом често се међусобно веома разликовало“ (Ростовцев, 1990: 285).

У трећој фази, Римска република је постала империјална сила која влада „светом“. Шта се после 181. (+/- 2) године пре нове ере, која је „израчуната“ као почетна година треће фазе, из корена мења? Мења се политички однос према неиталским територијама освојеним у ратовима. У претходној фази, после картагинских пораза, Рим је склапао мир са Картагином као другим

градом-хегемоном, али не и са градовима и племенима на Сицилији, Сардинији, Корзици и деловима Шпаније, бившим картагинским вазалима и поданицима. Тада се поставило питање: какво место у уставним оквирима римско-италске конфедерације дати тим новим областима преузетим од Картагине? У почетку су оне биле под римском војном управом, а затим је нађено решење њиховим организовањем у форми провинција („делокруга“). Римско друштво је тиме, поред грађана и савезника из претходних фаза, у позној (последњој) фази републике добило и поданике. Провинције и сва провинцијална богатства су припадала само Риму, а не конфедерацији. Од територија одузетих од Картагињана у Првом и Другом пунском рату, образоване су и прве провинције као заметак доминантног организовања освојених простора у последњој фази Римске републике.

После тог обрта, Рим се више није уздржавао од нових освајања и ширења на неапенинске земље. У првом наредном рату против македонског краља Персеја (171 – 168 п. н. е), само десетак година после „израчунатог“ почетка позне фазе, Македонско краљевство је разорено (а Персеј заточен и у заточеништву вероватно убијен) и после пар деценија организовано у провинцију Македонију. Гајићу тај обрт не промиче, али оно што је започело са Македонијом он помера на каснија дешавања у Грчкој: „Када су […] неки хеленски градови одбацили послушност и дигли се против Рима и њихових хеленских савезника, Рим је био принуђен да се поново умеша и из корена промени приступ према клијентским државама. […] Рим више није рачунао на своје савезнике и одржавање баланса стања, већ на директну контролу, распоређивањем војних трупа [по територијама поражених противника]“ (Гајић, 2019: 105-106). Римска република затим покреће трећи рат против немоћне Картагине, која је сравњена са земљом, али на истом простору настаје провинција Африка. Зар то није могло бити учињено и после другог Пунског рата и катастрофалног пораза Картагињана код Заме, 202. године пре нове ере? Зашто је провинција Африка основана тек после 181. године пре нове ере, а не пре? Од малоазијских области одузетих Антиоху III и додељених вазалној краљевини Пергаму, образује се провинција Азија тек после 181, иако је то исто могло бити учињено и пре те године, непосредно после Антиоховог пораза 188 п. н. е., када су му те исте територије Римљани одузели? После 181, поражене краљеве системски замењују римски претори, а краљевске уредбе – преторски „едикти који имају силу закона.“ Стога, разарање Картагине 146. године пре нове ере, није и не може бити прелом који је увео Римску републику у наредну, позну фазу. Разарање Картагине је био само један, у дугом низу сличних догађаја који се дешавају после 181. године п. н. е, ни по чему различит и ни по чему изузетан. Она јесте у прошлости била „највећи римски империјални такмац“ али је то престала бити давно пре 146. године. Гајић и сам то наглашава у опису другог периода Римске републике: „Одлучна битка код Заме 202. године пре Христа, када је Сципион Африканац успео да порази Ханибала, запечатила је судбину Картагине. Највећи римски противник је изгубио све своје поседе ван Африке. Он није више могао да води рат са другим земљама без римског допуштења, већ је био принуђен да плаћа високу ратну одштету у наредних 50 година“ (Гајић, 2019: 104). Картагина је истовремено остала и без трговачке и ратне флоте, које су је уздигле до средоземне велесиле.

Наведимо на крају још једно запажање, које савременим историчарима и политиколозима никако не може бити прихватљиво као аргумент: средња година раздобља од почетка Другог пунског рата и Ханибаловох продора на Апенинско полуострво, до краја Трећег пунског рата и разарања Картагине је безмало опет 181. година [(218 + 146) : 2 = 182]. Ако у анализу укључимо и све остале почетне и завршне године Другог пунског и Другог и македонског рата (вођених пре 181), и Трећег македонског и Трећег пунског рата (вођених после 181), аритметичка средина тих година је опет 181. п. н. е. [(218 + 202 + 200 + 196 + 171 + 168 + 149 +146) = 1450 : 8 = 181, 25]. Уједно, главни актери тих античких ратних драма такође умиру око те године: Сципион Африканац, победник код Заме, умро је 183. године п. н. е, Ханибал око 182, Филип V Македонски, 179… (или 181. +/-2 године). Било како било, на крају позне фазе, Римска република је била дословно премрежена провинцијама, под управом принцепса (Октавијана) или Сената.

Преостало је још дефинисање последње године Римске републике. Преображај републике у царство се није десио преко ноћи. То је био процес, а до преокрета је дошло у време владанине Јулијеваца: Јулија Цезара као диктатора после Помпејевог пораза код Фарсала (48 – 44 године пре нове ере) и Октавијана (43 п. н. е – 14 године нове ере). Израчуната 17. година п. н. ере је централна година тог периода или аритметичка средина прве и последње године њихове владавине (- 48 +14 = -34 ; -34 : 2 = – 17). Избор ове године као преломне у преображају републике у царство, подједнако је добар или лош, колико и избор неке друге њој временски блиске године. Разлика је ипак у томе што се до ове године дошло поштовањем униформног временског критеријума и што је на тај начин, поред добијеног временског распона од 164 године по коме се саобразни догађаји у историји Рима понављају, добијена и функционална нулта или почетна година тих понављања за време царства (а што ће у наставку бити показано).

Царство

Према критеријуму стошездесетчетворогодишњег трајања, подела периода Римског царства на фазе би изгледала овако:

· рана фаза, 17 п. н. е – 148 година;

· средња фаза, 148 – 312 година и

· позна фаза, 312 – 476 година.

У првој фази: „Римско царство је постало јединствена држава подељена на низ административних области, а у свакој од њих је један град био основа друштвеног, привредног и јавног живота. […] Царство је временом постало велика федерација самоуправних градова и њихових територија [провинција], док се централна власт налазила у Риму“ (Ростовцев, 1990: 420). Изразита империјална експанзија из последње фазе републике, у првој фази царства увелико посустаје, и пред њен крај Рим прелази на одбрану раније стечених провинција.

Израчуната 148. (+/- 2) година нове ере, означава и крај фазног раздобља у коме је Римско царство досегло свој просторни врхунац. Као што је почетна година ове фазе представљала централну годину владавине Јулијеваца, тако је и ова последња година практично аритметичка средина прве и последње године периода владавине три цара из династије Нерва-Антонина: Хадријана (117 – 138), Антонина Пија и Марка Аурелија (161 – 180); [(117 + 180) : 2 = 148,5 година]. Поред тога,

оба раздобља владавина, и Јулијевца и ових Нерва-Антонина су трајала исто, око 63 године. Ритмичко-циклична веза Јулијеваца, за чије владавине је настао прелаз републике у царство, и Нерва-Антонина, за чије владавине је настао прелом између прве и друге фазе царства, је врло изражена. Не заборавимо да је временски распон имеђу њих управо 164 (+/- 2) године, или оквирни број година трајања сваке фазе.

Јулијевци – Нерва-Антонини

48 п. н. е – Пораз и смрт Гнеја Помпеја.

117 – Крај владавине и смрт цара МаркаТрајана.

Међувреме: 164/65 година.

48 п. н. е – Почетак фактичке диктаторске владавине Јулија Цезара.

117 – Почетак царске владавине Публија Хадријана.

Међувреме: 164/65 година.

43 п. н. е – Почетак тријумвирске владавине Октавијана,

у савладарству са Марком Антонијем (и Лепидом).

122 – Прва конзулска владавина Антонина Пија,

у савладарству са Хадријаном.

Међувреме: 164/65 година.

27 п. н. е – Почетак Октавијанове владавине као августа и принцепса.

138 – Почетак царске владавине Антонина Пија.

Међувреме: 164/65 година.

17 п. н. е – Преломна година између републике и царства.

148 – Преломна година између прве и друге фазе царства (која владавину

Антонина Пија дели на две приближно једнаке половине).

Међувреме: 164/65 година.

14 – Крај владавине принцепса Октавијана Августа.

180 – Крај владавине цара Марка Аурелија.

Међувреме: 164/65 (+1) година.

14 – Смрт принцепса Октавијана Августа.

180 – Смрт цара Марка Аурелија.

Међувреме: 164/65 (+1) година.

Друга фаза је раздобље општег урушавања Римског царства. Рим почиње да губи своје империјалне територије-провинције: Дакију, Велику Јерменију, Месопотамију, Асирију… За владавине Галијена (253 – 268) царство се чак распало на три дела. У тој фази легије инаугуришу цареве, а потом их руше и убијају. Под војничким царевима принципат престаје да постоји: „Цар више није био само један од римских грађана, Први Грађанин, или принцепс: он је једном заувек постао ‘господар ‘“ (Ростовцев, 1990: 462). Пред крај ове фазе Рим престаје бити чак и престоница Римског царства, јер тетрарси од 193. године столују у Никомидији, Сирмијуму, Милану и Триру.

Нерва-Антонини – Тетрарси

117 – Крај владавине и смрт Трајана.

282 – Крај владавине и смрт Проба.

Међувреме: 164/65 година.

117 – Почетак царске владавине Хадријана.

282 – Почетак владавине Кара.

Међувреме: 164/65 година.

122 – Прва конзулска владавина Антонина Пија,

у савладарству са Хадријаном.

284 – Почетак владавине Диоклецијана

за живота Карина.

Међувреме: 164/65 (-2) година.

138 – Крај владавине Хадријана.

305 – Крај владавине Диоклецијана (и Максимијана).

Међувреме: 164/65 (+ 2) година.

138 – Почетак царске владавине Антонина Пија.

305 – Почетак владавине Констанција Хлора (и Галерија).

Међувреме: 164/65 (+2) година.

148 – Преломна година између прве и друге фазе царства.

312 – Преломна година између друге и треће фазе царства. (Константин I

Велики постаје господар Рима и западне половине царства).

Међувреме: 164/65 година.

161 – Крај владавине и смрт Антонина Пија.

324 – Крај владавине Лицинија

(Константиновог савладара на Истоку).

Међувреме: 164/65 (-1) година.

161 – Смрт Антонина Пија.

325 – Смрт Лицинија.

Међувреме: 164/65 година.

161 – Почетак владавине Марка Аурелија.

324 – Почетак неприкосновене самовладавине

Константина Великог целим Римским царством.

Међувреме: 164/65 (-1) година.

Последња фаза царства: Са уласком Константина Великог у Рим, Римско царство улази у своје последње фазно раздобље. Поново долази до великог обрта, а од свега што је карактерисало Римско царство у прошлости, не остаје више ни камен на камену. Изградњом Цариграда (Константинопоља), Рим дефинитивно престаје бити средиште државе која и даље по њему носи име. Оно што се еуфемистички назива доминат, а што је у битно другачијој форми увео Диоклецијан, у Константиновој варијанти постаје непатворена оријентална деспотија. „Он је једном и заувек напустио идеју Августа, Антонина и Диоклецијана по којој је цар био врховни магистрат римског народа. […] [Држава постаје власништво Константинове породице, која је] од тада наслеђивала престо, па је његова власт у том погледу изједначена с оријенталним деспотизмом. […] Али сама чињеница што је Константин створио деспотску и наследну власт, тесно и нераздвојно везану са државном религијом, несумњиво говори о томе да је стара римска држава са Сенатом и римским народом за време Константинове владавине престала да постоји, уступајући место новом систему владавине који ће се задржати дуги низ векова и на Истоку и на Западу – монархијом по милости божијој“ (Ростовцев, 1990: 468-469). Не заборавимо – до овог обрта је дошло управо после „израчунатог“ почетка последње фазе царства, 312. године, када је Константин поразио Максенција код Милвијског моста на периферији Рима и ушао у Рим.

Опет, на половини последње фазе царства [(312 + 476) : 2 = 394] године, јединствено Римско царство је престало да постоји. Западно царство, тада одвојено од Источног, трајало је још само 82. године (или половину раздобља од 164 године), после којих нестаје с лица земље. Последњи цар Запада, Ромул Августул (Ромул мали Август), носио је име оснивача Рима, Ромула и првог цара-принцепса Рима, Августа. И на овај симболичан начин Рим је затворио своју кружницу.

У две претходне кратке упоредне хронологије показано је како се по временском распону од око 164 године понављају почеци и завршеци персоналних владавина, као и смрти владара. Шта би се добило, уколико би фазе Римског царства биле подељене на по три потфазе? Те потфазе би трајале 54/55 година (164 : 3 = 54, 67 година). Тиме би се опет добио временски распон ритмичког понављања година почетака и завршетака персоналних владавина римских царева, као и ритмика њиховог умирања. Пошто би таква упоредна хронологија за цео период царства била предуга, овога пута ће бити представљена само четири сегмента те цикличне закономерности.

 

       Почетак Римског царстава

 

        Октавијан Август – Клаудијевци

17 п. н. е – Нови почетак Октавијана Августа (нулта година).

37 – Почетак владавине Калигуле.

        Међувреме: 54/55 година.

        *

14 – Крај владавине Октавијана Августа.

68 – Крај владавине Нерона.

         Међувреме: 54/55 година.

 14 – Смрт Октавијана Августа.

 68 – Смрт Нерона.

         Међувреме: 54/55 година.

 14 – Крај владавине Јулијеваца.

 68 – Крај владавине Клаудијеваца.

         Међувреме: 54/55 година.

         Тиберије и Калигула – Флавијевци

  14 – Почетак владавине Тиберија.

  69 – Почетак владавине Веспазијана.

          Међувреме: 54/55 година.

          *

  41 – Крај владавине Калигуле.

  96 – Крај владавине Домицијана.

          Међувреме: 54/55 година.

  41 – Смрт Калигуле.

  96 – Смрт Домицијана.

          Међувреме: 54/55 година.

          Клаудије и Бур – Трајан и Нерва

  41 – Почетак владавине Клаудија.

 96  – Почетак владавине Нерве (који убрзо узима Трајана за савладара).

          Међувреме: 54/55 година.

            *

  62 – Крај владавине Нероновог регента Афранија Бура.

117 – Крај владавине Трајана.

          Међувреме: 54/55 година.

  62 – Смрт Бура.

117 – Смрт Трајана.

          Међувреме: 54/55 година… итд.

 

          Крај прве и почетак друге фазе Римског царстава

 

          Хадријан – Марко Аурелије и Комод

117 – Почетак владавине Хадријана.

169 – Почетак самовладавине Марка Аурелија (после смрти Вера).

          Међувреме: 54/55 (-2) година.

          *

138 – Крај владавине Хадријана.

192 – Крај владавине Комода (сина Марка Аурелија).

          Међувреме: 54/55 година.

138 – Смрт Хадријана.

192 – Смрт Комода.

          Међувреме: 54/55 година.

          Антонин Пије – Севери (у ужем смислу)

138 – Почетак владавине Антонина Пија.

193 – Почетак владавине Септимија Севера.

          Међувреме: 54/55 година.

          *

161 – Крај владавине Антонина Пија.

217 – Крај владавине Септимијевог сина, Каракале.

          Међувреме: 54/55 (+1) година.

161 – Смрт Антонина Пија.

217 – Смрт Каракале.

          Међувреме: 54/55 (+1) година.

          Луције Вер (Марко Аурелије) – Севери (у ширем шмислу)

161 – Почетак владавине Марка Аурелија и Луција Вера.

217 – Почетак владавине Макрина (а потом и Елагабала, 218).

          Међувреме: 54/55 (+1) година.

169 – Крај владавине Луција Вера.

222 – Крај владавине Елагабала.

          Међувреме: 54/55 (-1) година.

169 – Смрт Луција Вера.

222 – Смрт Елагабала.

          Међувреме: 54/55 (-1) година.

          Марко Аурелије – Александар Север

169 – Почетак самовладавине Марка Аурелија (после Верове смрти).

222 – Почетак владавине Александра Севера.

          Међувреме: 54/55 (-1) година.

180 – Крај владавине Марка Аурелија.

235 – Крај владавине Александра Севера.

          Међувреме: 54/55 година.

180 – Смрт Марка Аурелија.

235 – Смрт Александра Севера.

          Међувреме: 54/55 година… итд.

 

          Крај друге и почетак теће фазе Римског царстава

 

          Кар и Карин – Константин II

282 – Почетак владавине Кара.

337 – Почетак владавине Константина II (и Констанција II).   

          Међувреме: 54/55 година.

          *

285 – Крај владавине Карина.

340 – Крај владавине Константина II.

          Међувреме: 54/55 година.

285 – Смрт Карина.

340 – Смрт Константина II.

          Међувреме: 54/55 година.

 

          Диоклецијан – Констанције II    

  

 285 – Почетак владавине Диоклецијана (после Каринове смрти).

 340 – Почетак владавине Констанција II

          поред свога и Константиновим доменом.

          Међувреме: 54/55 година.

305 – Крај владавине Диоклецијана (и тетрарха Максимијана).

361 – Крај владавине Констанција II.

          Међувреме: 54/55 (+1) година.

306 – Смрт тетрарха Констанција I (оца Константина Великог).

361 – Смрт Констанција II (сина Константина Великог).       

          Међувреме: 54/55 година.

          Константин Велики и тетрарси – Јулијан и Валентинијани    

306 – Почетак владавине Константина Великог са тетрарсима.

361 – Почетак владавине Јулијана Апостате.

          Међувреме: 54/55 година.

312 – Почетак владавине Константина Великог Римом

          и Западом. (Смрт тетрарха Максенција).

367 – Почетак владавине Грацијана.

          Међувреме: 54/55 година.

324/25 – Крај владавине и смрт Лицинија,

         Константиновог савладара на Истоку.

378 – Крај владавине и смрт Валенса,

         Грацијановог савладара на Истоку.

          Међувреме: 54/55 година.

324/25 – Почетак Константинове владавине целим Римским царством.

378 – Почетак Грацијанове фактичке владавине целим Римским царством.

         (Његов савладар Валентинијан II био је тек седмогодишњи дечак).

          Међувреме: 54/55 година.

337 – Крај владавине Константина Великог.

392 – Крај владавине Валентинијана II.

          Међувреме: 54/55 година.

337 – Смрт Константина Великог.

392 – Смрт Валентинијана II.

          Међувреме: 54/55 година.

          Константин II – Теодосије I

337 – Почетак владавине Константина II.

392 – Почетак самовладавине Теодосија I.

          Међувреме: 54/55 година.

340 – Крај владавине Константина II.

395 – Крај владавине Теодосија I.

          Међувреме: 54/55 година.

340 – Смрт Константина II.

395 – Смрт Теодосија I. Крај јединственог Римског царства.

         Међувреме: 54/55 година.

        

          Крај Западног царства

 

        Стилихон – Валентинијан III… и Мајоријан

395 – Почетак владавине регента Стилихона на Западу,

         у име малолетног Хонорија после Теодосијеве смрти.

450 – Почетак владавине Валентинијана III на Западу,

          после смрти регенткиње Гале Плацидије.

          Међувреме: 54/55 година.

          *

408 – Крај владавине Стилихона.

461 – Крај владавине Мајоријана.

          Међувреме: 54/55 (-1) година.

408 – Смрт Стилихона.

461 – Смрт Мајоријана.         

          Међувреме: 54/55 (-1) година.

          Хонорије – Либије Север… и Ромул Августул

408 – Почетак владавине Хонорија после Стилихонове смрти.         

461 – Почетак владавине Либија Севера после Мајоријанове смрти.         

          Међувреме: 54/55 (-1) година.

          *

323 – Крај владавине и смрт Хонорија.

476 – Крај владавине Ромула Августула.

         Крај Западног римског царства.

         Међувреме: 54/55 (-1) година.

Дакле: Нерон је завршио владавину и умро 54/55 година после Октавијана; Домицијан 54/55 година после Калигуле; Трајан 54/55 година после Бура; Комод 54/55 година после Хадријана; Каракала 54/55 година после Антонина Пија; Елагабал око 54/55 година после Луција Вера; Александар Север 54/55 година после Марка Аурелија;  Константин II 54/55 година после  Карина; Констанције II 54/55 година после Констанција I; Валенс 54/55 година после Лицинија; Валентинијан II 54/55 година после Константина Великог; Теодосије I 54/55 година после Константина II и Мајоријан око 54/55 година после Стилихона. Изван показаних упоредних хронологија остали су: крај владавине и смрт Хадријана око 54/55 година после Тита Флавија; Луција Вера после Трајана; Гордијана III после Комода; Галијена после Септимија Севера; Клаудија II после Каракале; Аурелијана после Елагабала; Констанција I после Деција Трајана; Диоклецијана после  Валеријана; Лицинија после Клаудија II; Константина Великог после Проба; Јовијана после Галерија; Стилихона после Магненција… итд. Колико је оваквих понављања потребно, да би (историјска) случајност постала правило?

Ако се питате – колико је трајало Источно римско царство (или Византија), после пропасти Западног царства, одговор гласи: случајно баш шест пута по 164 године, колико Римска република и Римско царство заједно. Последњи византијски остаци, две Морејске деспотовине Димитрија и Томе Палеолога, млађе браће последњег византијска цара Константина XI Палеолога, палe су 1460. године, седам година после пада Цариграда под Турке или 984 године после пада Рима под Одоакарове варваре.

Преостао је још последњи проблем ове периодизације – период римских краљева у трајању од  244 године (753 – 509  п. н. е.). Рим је основао Ромул, потомак тројанског јунака Енеје, који је по паду Троје са преживелим Тројанцима лутао Средоземним морем док се коначно није скрасио у земљи Латина. (На основу ове периодизације римске историје са трајањем појединих фаза од 164 године, могло би се израчунати да је Енеја ступио на италско тло око 1165. године пре нове ере, или деветнаест година после пада Троје). Он ту постаје краљ удружених Тројанаца и Латина и оснива град Алба Лонгу (или, по другој верзији, оснива је његов син Асканије), као краљевску престоницу латинско-тројанског савеза. У низу краљева Алба Лонге био је и Нумитор, Ромулов деда. После оснивања Рима 753. године, након Ромула владало је још шест краљева.

Уколико се на 509. годину –  годину краја владавине последњег краља Рима, додају 164. године, колико трају фазе римске историје, долази се до 673. године пре нове ере, у којој је започео владавину трећи по реду римски краљ, Тул Хостилије. По чему се владавина Тула Хостилија разликовала од владавине његова два претходника, Ромула и Нуме Помпилија? Тул Хостилије је био врло ратоборан краљ, и у једном од ратова које је водио, он је разорио латинску престоницу, римског конкурента у Лацију, Алба Лонгу. Све Албане је преселио у Рим удвостручивши му број становника. Једна од пресељених породица из Албе у Рим били су и Јулијевци, преци Јулија Цезара и Октавијана. Дакле, са почетком Тулове владавине 673. п. н. е. и разарањем Албе, започела је једина стриктно римска фаза краљева. Владавине његових претходника, Ромула и Нуме Помпилија, представљале су само наставак албских краљевских владавина средње фазе, које су почеле око 837. године п. н. е. Пола периода те средње фазе краљева, Алба Лонга и Рим су постојали упоредо. Од Тулове владавине је у Лацију почела доминација Рима.

Постоји ли између Тула Хостилија и Октавијана Августа ритмичка веза по временском распону од четири фазе, или 656 година (164 x 4 = 656), које их раздвајају?

 

Тул Хостилије – Октавијан Август

673 п. н. е – Почетак владавине Тула Хостилија.

  17 п. н. е – Нови почетак Октавијана Августа (нулта година).

                    Међувреме: 656/57

642 п. н. е – Крај владавине Тула Хостилија.

             14 – Крај владавине Октавијана Августа.

                    Међувреме: 656/57

642 п. н. е – Смрт Тула Хостилија.

             14 – Смрт Октавијана Августа.

                    Међувреме: 656/57

Анко Марције – Тиберије и Калигула

642 п. н. е – Почетак владавине Анка Марција.

             14 – Почетак владавине Тиберија.

                    Међувреме: 656/57

                     *

617 п. н. е – Крај владавине Анка Марција.

             41 – Крај владавине Калигуле.

                    Међувреме: 656/57 (+1) година.

617 п. н. е – Смрт Анка Марција.

             41 – Смрт Калигуле.

                    Међувреме: 656/57 (+1) година.

Тарквиније Приск – Клаудије… и Веспазијан

617 п. н. е – Почетак владавине Тарквинија Приска.

             41 – Почетак владавине Клаудија.

                    Међувреме: 656/57 (+1) година.

                     *

579 п. н. е – Крај владавине Тарквинија Приска.

             79 – Крај владавине Веспазијана.

                    Међувреме: 656/57 (+1) година.

579 п. н. е – Смрт Тарквинија Приска.

             79 – Смрт Веспазијана.

                    Међувреме: 656/57 (+1) година.

Сервије Тулије и ЛуцијеТарквиније – Тит… и Антонин Пије

579 п. н. е – Почетак владавине Сервија Тулија.

             79 – Почетак владавине Тита Флавија.

                     Међувреме: 656/57 (+1) година.

                     *

535 п. н. е – Почетак владавине ЛуцијаТарквинија.

          122 – Почетак конзулске владавине Антонина Пија.

                    Међувреме: 656/57 година.

509 п. н. е – Крај владавине Луција Тарквинија.

                    Крај периода римских краљева.

           148 – Крај половине владавине Антонина Пија

                    (оне половине која припада првој фази царства).

                    Крај прве фазе царства.

                    Међувреме: 656/57 година.

496 п. н. е – Смрт Луција Тарквинија.

           161 – Крај владавине и смрт Антонина Пија.

                    Међувреме: 656/57 година.

Стандардна подела периода Римске републике на фазе, коју је Гајић прихватио, и подела предложена „цикличном“ периодизацијом се у знатној мери временски преклапају (стандардна рана фаза чини око 85% „израчунате“ ране фазе, а „израчуната“ средња фаза чини око 74% средње стандардне фазе). Стога, све оно од историјског садржаја што Гајић везује за њих, овим кориговањем не престаје бити валидно, нити се доводи у питање. (За разлику од фаза Римске републике, аутор Америке и Рима фазе Римског царства, не пореди са аналогним раздобљима Сједињених Држава, јер кроз те фазе САД тек треба да прођу у будућности). Дакле, разлика између ове две периодизације је на нивоу почетне и крајње године средње фазе Римске републике, а не на нивоу њеног суштинског садржаја или основних друштвених трендова. Међутим, теоријска основа ових периодизација је фундаментално различита, јер друга је, за разлику од прве, заснована на циклизму и детерминизму историјског тока.                     

 

                    Други део – Америка

 

Периодизацију историје Сједињених Америчких Држава, Гајић преузима од историчара новог века који америчку историју деле на следеће фазе: „на колонијални период у коме су америчке колоније настале и развијале се под британском круном, а потом на период самосталности САД који је имао своју рану фазу (до Америчког грађанског рата), средњу фазу (до претварања САД у велику силу и њеног учешћа у светским ратовима) и савремену фазу, фазу хегемонске супер силе“ (Гајић, 2019: 72). Период римских краљева аутор ставља упоредо са периодом америчких колонија под британском круном. „Најранији, колонијални период америчке историје покрива временско раздобље од краја шеснаестог до краја осамнаестог века. Било је то време када су европски колонисти почели да насељавају северноамерички континент (Гајић, 2019: 75).

Прелазак из колонијалног периода под британском круном у период независности Америчке републике и њеног конституисања , десио се у временском интервалу од 1776. до 1789. године: „Континентални конгрес је прогласио колоније независним и слободним државама („Декларација о независности“) у јулу 1776. године. Убрзо су дотадашњи мањи сукоби прерасли у Рат за независност. […] Вашингтонова армија је, упркос пропасти њене офанзиве на Канаду, ипак успела да се опорави и реорганизује , а затим и да (под командом Гејтса) уништи Бургојнову британску експедицију код Саратоге (1778). Након тога је Француска ушла у рат на страни Американаца. […] Америчко-француске трупе успеле су да опколе Корнвалисову Другу британску армију у Јорктауну, на обали мора, и да га, након дуге опсаде принуде на предају [1781. године, чиме су практично престала оружана дејства између зараћених страна. У Паризу 1783. године] закључен је мир којим се потврђивало потпуно одвајање САД од Британске империје. […] Од 1789. године конфедерација је прерасла у федерацију са националном владом“ (Гајић, 2019: 82-83). Те године је и Џорџ Вашингтон, први изабрани председник САД-а, започео свој први председнички мандат, а 1793. и други.

Прескочимо привремено почетак средње фазе Америчке републике и позабавимо се почетком савремене фазе „, фазе хегемонске супер силе“. Гајић га одређује на следећи начин: „У ситуацији  у којој су Велика Британија, Француска и Немачка, некадашње европске велике силе онемоћале услед страдања током Другог светског рата, док се Совјетски Савез, иако политички и стратешки ојачан овом победом, опорављао од страшних разарања на свом тлу а Кина још увек била захваћена вртлозима грађанског рата – Сједињене Државе су задобиле нову, водећу улогу у свету. ‘Пораз сила осовине донео је Сједињеним Државама моћ и престиж којима није било премца у читавој историји’“ (Гајић, 2019: 128-129). Дакле, почетак савремене фазе Америчке републике је везан за Други светски рат и прве године послератног периода. Питање које одмах искрсава је – колико година је протекло имеђу Америчког рата за независност и почетка прве фазе Америчке републике, и Другог светског рата и почетка треће фазе те републике. Одговор на то питање гласи: случајно, баш 164 године. Паралелизам ових збивања по том временском распону смо показали у једном ранијем чланку на овом порталу (у чланку: Френсис Фукујама – крај „краја историје“).

Присетимо се те упоредне хронологије:

 

          Амерички рат за независност – Други светски рат

                        (Америчко-француско огледало)

 

1775 – Почетак (мањих оружаних сукоба) Америчког рата за независност.

1939 – Почетак Другог светског рата.

            Међувреме: 164 године.

1776 – САД проглашавају независност.

1940 – Француска губи независност.

            Међувреме: 164 године.

1778 – Француска улази у Амерички рат за независност на страни колонија –

            Сједињених Америчких Држава.

1941 – Сједињене Државе улазе у Други светски рат (између осталог и)

             на страни окупиране Француске.

            Међувреме: 164 (-1) године.

1780 – Француски експедициони корпус се искрцава на територију САД-а.

1944 – Трупе САД-а искрцавају се на територију Француске

            („Лафајете, ето нас“).

            Међувреме: 164 године.

1781 – Падом Јорктауна, практично се завршавају оружани сукоби у

            Америчком рату за независност.

1945 – Падом Берлина, практично се завршавају оружани сукоби у

            Другом светском рату у Европи.

            Међувреме: 164 године.  

            *     

1789 – Главнокомандујући америчких снага у Америчком рату за независност,

            Џорџ Вашингтон, инаугурисан је за председника САД-а.

1953 – Главнокомандујући савезничких  снага у Другом светском рату на европском

            ратишту, Двајт Ајзенхауер, инаугурисан је за председника САД-а.

            Међувреме: 164 године.

(Двајт Ајзенхауер је добио и други председнички мандат 164 године после Вашингтона и завршио је председничку владавину 164 године после Вашингтона, а 164 године после Вашингтонове смрти, убијен је Џон Кенеди).

Овим ратовима […] је затворена једна историјска кружница. На почетку, после победе у Америчком рату за независност, Сједињене Државе се ослобађају колонијалне (Британске – западноевропске) доминације. На крају, после победе у Другом светском рату, као једина преостала велика сила Запада, Сједињене Државе (меко) колонизују Западну Европу, стављајући је под своју политикчку (али и војну) контролу. Друга историјска кружница, која је започела Америчким грађанским ратом, требала би такође огледалски да се заврши новим сукобом, и то у годинама које су непосредно пред нама. Повод за Амерички грађански рат је била победа Абрахама Линколна на америчким председничким изборима 1860, коју део америчких савезних држава није признао. Оне су, бирајући између Линколнове председничке владавине и сецесије, изабрале сецесију. (Крај цитата).

Треба запазити, да су по цикличној периодизацији две фазе Америчке републике трајале 164 године, што значи да је у просеку свака од њих тајала око 82. године. Прелазна раздобља између фаза су трајала око 13 година, а временски распон између прелазних раздобља је 82 године:

  • прелазно раздобље између колонијалног периода и независности САД-а : 1776 – 1789;
  • прелазно раздобље између прве и друге фазе Америчке Републике: 1858 – 1871. и
  • прелазно раздобље између друге и треће фазе Америчке републике: 1940 – 1953.

Приближно средње године тих раздобља су 1783. (крај Америчког рата за независност и међународно признање независности САД-а), 1865. (крај Америчког грађанског рата и поновно обједињавање ратом подељене Уније) и 1946. (1945. крај Другог светског рата и почетак америчке глобалне хегемоније).

Вратимо се сад Гајићевој одредници краја прве и почетка друге (средње) фазе Америчке републике: „Средњи период развоја Америчке републике започео је опоравком и реконструкцијом уније после страхота грађанског рата. За њен се почетни тренутак сматра ‘Прокламација еманципације’. Она је обнародовала укидање ропства, одређивала је послератни статус одметнутих конфедералних држава као и надлежности будуће федералне владе […] (донета је у средини рата, 1. јануара 1863) (Гајић, 2019: 106-107).  Одредбе из Прокламације су имплементиране у амерички устав 1868. (14.амандман) и 1870. (15. амандман).

Међутим, првој фази Америчке републике, претходила је последња фаза енглеских (или британских) краљева. Уколико се од прелазног раздобља колонијалног перида (или периода краљева) у перид Америчке републике (1776 – 1789), вратимо 82. године уназад, долазимо до прелазног раздобља између претпоследње и последње фазе краљева или до 1694  – 1707. године. Средња година овог прелазног раздобља је 1700. година. Постоји ли и између овог прелазног раздобља и прелазног раздобља прве у другу фазу Америчке републике (1858 – 1871) циклично-ритмичка веза по временском распону од 164 (+/- 2) године?

 

1694 – Почетак самовладавине енглеског краља Вилијама III Оранског.

1857 – Почетак председничке владавине Џејмса Бјукенана.

           Међувреме: 164 (-1) године.          

1702 – Крај владавине Вилијама III Оранског.

1865 – Крај председничке владавине Абрахама Линколна.

           Међувреме: 164 (-1) године.

1702 – Смрт Вилијама III Оранског.

1865 – Убиство Абрахама Линколна.

           Међувреме: 164 (-1) године.

           За време Вилијама Оранског вођен је први рат између Нове Енглеске и

           Нове Француске, колонија две европске силе на америчком континенту.

           За време Џејмса Бјукенана десила се сецесија јужних држава,

           а за време владавине Абрахама Линколна, Амерички грађански рат.

1702 – Почетак владавине краљице Ане.

1865 – Почетак председничке владавине Ендруа Џонсона.

           Међувреме: 164 (-1) године.

1707 – Крај Енглеске краљевине.          

1870 – Крај дотадашњег уставног устројства САД-а.

           Међувреме: 164 (-1) године.

           *

1707 – Проглашена Краљевина Велика Британија.

1870 – САД уставно реконституисане на новим темељним принципима

           (усвајањем 14. и 15. амандмана, 1868. и 1870).

           Међувреме: 164 (-1) године.

1714 – Крај владавине прве британске краљице Ане.

1877 – Крај владавине првог председника реконституисане

           Америчке републике, Јулисиса Гранта.

           Међувреме: 164 (-1) године.

 

           *    *    *

У завршним пасусима своје књиге Гајић констатује: „Упоређивањем сличних савремених процеса са оним у старом Риму служи нам и да на основу тога покушамо да антиципирамо (предвидимо будући – примедба аутора) развојни ток догађаја у САД. Наравно, у америчком случају не може се очекивати да ће се неки историјски процеси буквално пресликати из ‘римске ситуације’ на савременост“ (Гајић, 2019: 223). Гајић не греши када каже да до буквалног пресликавања не може доћи, нити је до њега икад долазило, али може доћи и долази онако како је то Шопенхауер рекао: понављањем „оног истог у другачијем виду“ или „понављањем истог под другим именом и другим оделом“. Или онако како је то Лусилио Ванини рекао: „Оно што је било биће поново, али све то на уопштен начин, а не конкретно”. Или онако како је тврдио Франческо Гвичардини: „оно што јесте и што ће бити – то је у неко друго време било; исте се ствари понављају, али под другим именима и у другим бојама; не препознаје их свако, него само онај ко је мудар и приљежно их посматра “. Или онако како је заговарао Марко Аурелије: „Све ове ствари које се сада дешавају, дешавале су се и раније, а дешаваће се и убудуће; све су те [драмске] сцене биле исте, само су глумци били други”. („Он [Аурелије] утврђује аналогију између многих појединачних судбина, али не и њихову истоветност“, каже Борхес). Није потребно посебно напомињати, да су сви цитирани филозофи били присталице идеје циклизма у историји. Дакле, хтео-не хтео, Гајић је управо антиципирањем, не изувајући при том своје идејно-теоријске ципеле, загазио у реку циклизма – или свој Рубикон. Препознавање сличних процеса и на основу њих антиципирње развојног тока историје – признавали ми то или не, били ми тога свесни или не – подразумева циклизам и потпуно је све то алогично и немогуће без циклизма. У наставку аутор Америке и Рима додаје: „Римски пример, у коме је деловање Цезара, прослављеног аристократског војног вође и демагога довело до војне диктатуре […] веома је симболичан. Он може да нам буде само сликовити путоказ како међусобно супростављени интереси, идејни и идеолошки погледи, сплетом околности у ношењу са размерама кризе која изједа супстрат друштва, доводи до практично истог исхода: до смрти републике и њеног претварања у царство“ (Гајић, 219: 225). И то је то. (У чему је разлика између овог Гајићевог „практично истог исхода“ и Шопенхауеровог „оног истог у другачијем виду“)? Суштина је у оба случаја иста – смрт републике и рађање (републиканством маскираног) царства – а хиљаде различитих маргиналија које прате тај преображај, ни на који начин не могу изменити суштину или крајњи исход.

Гајић сјајно уочава да је: „Садашњи ток ствари у америчком политичком животу већ изнедрио нове популаре, предвођене једним савременим ‘маријевцем-цезаристом’, милијардером Трампом“ (Гајић, 2019: 224). Па када ће се по историјској ритмици то десити; када ће Америчка република, попут Римске републике, завршити своју трећу и последњу фазу? То ће се десити у средњој години прелазног раздобља између Америчке републике и Америчког цезаризма, 82. године после средње године прелазног раздобља између друге и треће фазе Америчке републике (82. године после 1940 – 1953):

  • прелазно раздобље између Америчке републике и Америчког „принципата“ или Шпенглеровски речено – цезаризма, биће: 2022 – 2035.

Дакле, практично са председником САД-а чији ће председнички мандат започети 2021. године, Сједињене Државе улазе у прелазно раздобље ова два периода америчке историје. Средња година тог прелазног раздобља је 2028. У претходна три случаја та средња година је означавала крај неког преломног рата.

Пошто Сједињеним Државама после те године предстоје још три фазе по 82. године цезаризма, њихов крај, аналоган крају Римског царства, требао би да се деси око 2274. (+/- 2) године. У једном ранијем чланку објављеном на овом порталу под називом Када ће западна цивилизација доживети свој крај, уз помоћ Тојнбијеве шеме фазног развоја цивилизација, као година тог краја „израчуната“ је  –  2277. година. Дакле, на основу два потпуно различита методска приступа или два различита „модела“, добијен је скоро исти резултат.

Поновимо јеш једном: ишчитавање обриса будућих догађаја (или, како би то Гајић рекао, њихово антиципирање) није егзактно могуће без прихватања идеје циклизма у историјској еволуцији, јер само циклизам подразумева закономерност и детерминисаност историјског тока. Стога Гајићева идејно-теоријска међупозиција, јесте леп искорак ка циклизму, али за наредни корак од седам миља којим би друштвена наука коначно открила нови историјски континент – „цикличну Америку“ – ипак недостаје још и „Колумбово јаје“. У ствари, давно је друштвена наука сазнала за тај континент али из „античких митова“. Међутим, друштвена наука им не верује, јер шта су митови – бајке у које верују само назови-научни ексцентрици сумњивог менталног здравља. Веровати у њих је, са позиције савременог научног дигнитета и ароганције, чисто сујеверје, зар не? „Може бити, ал’ не мора да значи“.

 

 

Извори:

Гајић, Александар: Америка и Рим – империјалне паралеле. Catene Mundi, Београд, 2019.

Ростовцев, Михаил: Историја старог света – Грчка, Рим. Матица српска, Нови Сад, 1990.

Сиоран, Емил: Историја и утопија. Градац К, Чачак, 2009.

Тартаља, Смиља: Скривени круг – обнова циклизма у филозофији историје, Председништво Конференције ССО Југославије, Београд, 1976.

1) http://www.keytoumbria.com/Umbria/Political_Settlements_I_%28396_-_358_BC%29.html

2) https://sr.wikipedia.org/wiki/Drugi_punski_rat

3) https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Римске _провинције# /media/Датотека: RomanEmpire_117.svg

4) https://sr.m.wikipedia.org/sr/Pad_Rimskog_carstva

 

 

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Џаред Дајмонд – Биогеорафска судбина људских друштава
Next post Слободан Антонић: Селебритији против вампир-Зоће (и вештице Љиље)

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

3 thoughts on “Александар Гајић – Крај америчке републике

    1. Доналд Трамп ће у јануару освојити други мандат, а смена патријарха СПЦ се ове године очекивано догодила по циклусима од 61/62 ± 1 и 612/613 ± 1 година (текст на Археофутури: Крај начелства патријарха Иринеја у светлу историјског циклизма од 20.11.2020.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *