0 0
Read Time:7 Minute, 0 Second

Аутор: Слободан Васић

Био је април ’92. године када је 29-огодишњи Ненад Јанковић са женом Сањом и ћерком Јаном ЈАТ-овим авионом слетео на београдски аеродром. У Београд су се запутили из Сарајева, где их је на локални аеродором одвезао Зенит Ђозић, Ненадов пријатељ и сарадник. Одлуци о напуштању Сарајева претходили су узнемирујући догађаји: у граду је растао број прича о насиљу и употреби оружја, Нелету су упућивали претње, а на вратима стана његових родитеља неко је поставио крстић, што је био начин обележавања. Делује чудно – или је то само на први поглед, да је 11 година пре лета за Београд Неле Карајлић био један од креатора два популарна југословенска феномена: на Радио Сарајеву емитовани су скечеви и пародије из чега ће настати Топ листа надреалиста и формирана је група Забрањено пушење. Брзо му је постало јасно да су му животне улоге да буде церемонијал – мајстор и дворска луда.

Сарајевска дружина

Сејо Сексон, Неле, Ђура (Бомбај штампа), Зенит, Шибер, представљали су групу момака која је стварала оригиналне идеје, песме и штосове из међусобне интеракције, што је привилегија какву су могли да имају једном у животу. Њихово укупно стваралаштво као у огледалу је пресликавало друштво у којем су живели. Под утицајем панка Забрањеном пушењу музика је служила као гориво за енергију, док је тежиште било на тексту. А песме им нису биле бунтовничке, већ приче из живота млађе генерације, са поетиком социјалних тема. Наслов прве песме – Пензионери иду на море зими неодољиво подсећа на Алан Форд који је Неле куповао на путу до музичке школе. Њихова музика је сврстана у Нови талас јер су се концептуално разликовали од претходних група, а нарочито од сарајевских, Индекса или Бјелог дугмета. Са своје стране, Топ листа надреалиста се базирала на одбацивању „високе“ и афирмисању „ниже“ или „примитивне“ културе. Уличне форе, ћаршијски говор и „народне умотворине“ први пут су доспели у јавност, па је тај феномен назван Новим примитивизмом. Хумором су разобличавали промашену политику и квазиинтелектуализам уз једноставну паролу: свако тело умочено у воду мора бити мокро.

Као јединствени, и Забрањено пушење и Топ листа надреалиста муњевито су постали популарни. Најпре се на радију пуштала Зеница блуз и за само неколико месеци они су из шупа и гаража улетели у велике дворане и на стадионе, док су се форе из радио Надреалиста препричавале на улици међу млађом рајом. „Живот заиста постаје сан“, сећа се Неле. Доста година касније схватиће да је сан само утисак.

 

Југословенски социјализам

Ако су Надреалисти правили хумор од свега и свачега, па и од система, да ли је Неле сматрао да социјализам треба да пропадне? Не, напротив! Неле и његова генерација су од старијих слушали о вредностима Југославије. У песми Дан Републике отац прича о Другом светском рату, о борбама, Немцима и партизанима. 29. новембар је био прослава слободе, социјалног благостања и заједничке државе. Млађа генерација није доживљавала Југославију идеолошки. Тако Нелету Тито није био референтна тачка: „Растао сам уз њега као што дјеца расту уз стогодишњу липу.“ Социјализам су сматрали модерним и прогресивним, исто као што су га поистовећивали са шалом и другарством и са летовањем на Јадрану. Неле пише да је социјализам био заснован на идеализму и да је марио за знање, пошто је образовање поставио као један од темеља друштва. Систем је људе вредновао и рангирао према способностима, ослањао се на вредне и веште, како у средњим слојевима – на лекаре, официре, инжењере, учитеље и професоре, тако и у разним занимањима у радничкој класи. Радници који су обављали неке од физички најтегобнијих послова – попут рудара, били репрезентовани на новчаницама. Социјализам је био хуман. Уопште, човек се поштовао, па је и Забрањено пушење посветило песму настрадалим рударима 3. смене у јами Распоточје у Зеници: Пут у средиште рудника Крека Бановићи.

Сваки систем има недостатке, али се чини да су људске мане и недовољно развијена свест биле кључне за пад социјализма. Већина људи није се руководила идејом да створени вишак вредности служи за опште добро, већ су се руководили другим принципом, ако могу нешто да украдем – украшћу. За даљу разраду тог принципа послужила је назови децентрализација из ’74, која је дала потпору наступајућем национализму, а фајронт је означен Титовом смрћу.

Ако већина људи данас говори да су живели боље „за време Тита“, зашто се тада нико није појавио са паролом „Не дамо наш социјализам“? Неле генијално закључује да је социјализам пропао зато што је био елитна идеја – идеја авангарде радничке класе: „Логично је да државу воде медиокритети, они су огледало нације, а не авангарда. Како ће приметити да је пала авангарда? Људи виде кад је пао гол или динар или снег. Зато је лако пао, бесприметно“ (стр. 237).

Када су једном приликом заједно гостовали у емисији крајем 80-их, новинар је питао Нелета, Сеју и Ђуру, шта су по националности. Они су се погледали и одговорили да су Југословени, а водитељ је наставио: „Па добро то, него шта сте по националности?“ Сцена из те емисје је сјајна метафора: Југословени постоје само када су заједно. Када нису, различито се изјашњавају. И, на крају крајева, живе у различитим државама. Неле у Београду, Сејо (Давор Сучић) у Загребу, Зенит је остао у Сарајеву, а Бранко Ђурић – Ђуро, који је из мешовитог брака и који никад не коментарише ратове, за живот после Срајева одабрао је неутралну територију – Љубљану. Тешко се определити за једну половину фамилије.

После Југославије

После референдума о независности БиХ из 1992. године, који су бојкотовали етнички Срби, проглашена је независност. Када је став било које врсте, а камоли о независности, поларизован по етничкој основи, међу народима који не да нису малобројни, него су и конститутивни, то је сигнал да долазе сукоби и да је нужно посредовање. Међутим, међународна заједница је признала нову државу „која још није признала саму себе. Више није било сумње. Они хоће да се ми побијемо“ (стр. 359). То је заиста надреално.

Они који су опомињани на школским приредбама да пусте осталу децу на миру, заузели су прва места на фронту, у националним партијама, у „демократским“ институцијама. Какве вредности можете да очекујуете од њих? Сада се, за разлику од социјализма, не мари за знање, систем рангира и вреднује људе према подобности, а не према способности. „Гузоњин син је у политици“, запазио је Сејо Сексон, те „они који не знају ништа, уче те да живиш. То је лудило.“ – довршава мисао Цане из Партибрејкерса. Иако смо шампиони у националној дисциплини „реформе без граница“, да ли сте ви од било кога чули да друштво сматра прогресивним или модерним или да га оно асоцира на шалу и другарство? Сумњам. Истину говорећи, недостатак социјализма била је слобода, тачније слобода мишљења. Данас је, међутим, има и тамо где је нико није тражио, али се поставаља много важније питање: „да ли је слободан онај који нема времена“? Јер, већ сутра човека чека нови напоран дан. Да рмбачи за Профит непознате личности: што мање знаш то си мање несретан (стих из Кањона Дрине). Јасно је да капитализам није хуман, да не поштује човека и да је оно што је човеку најважније – срце, свео на једну димензију: „једина веза између срца и капитализма је срчани удар“ (238).

Фајронт у Сарајеву: људи којих више нема

Доцније, можда управо онда када је писао књигу, Неле је придао другачије значење поменутом сну који је живео захваљујући успеху. То није био прави сан, каже он, него „онај лажни, опасни, који не даје дубоки мир у души коме сви тежимо, већ илузију да је све око тебе управо онако како ти желиш“. Сада на успех гледа из другог угла: то је „највећа кушња, последња тачка провере коју ти онај одозго даје, да испроба све твоје особине“ (стр. 222). Другачије речено, под којим углом летиш у небеса, под тим те чека хладна Требјеса.

* *

Сарајева какво је постојало више нема: ни зграда, ни кућа, ни људи. Него постоје Сарајлије и Југословени којих више нема. Каквог ли чудног закључка. Постоји оно чега нема! Постоје у срцу, у сећању, у души. Аутобиографија Фајронт у Сарајеву су лична сећања др Нелета Карајлића којима је покушао да споји две личности раздвојене ратом и бекством из родног града: југословенску и постјугословенску. У књизи није користиo велике речи које све доводе у питање, а ништа не објашњавају нити потврђују, па је зато и успео да на много начина поентира и много тога да размрси. Данас нека нова и забавна дружина чека на неко ново и забавно време. Хоће ли га бити? Или оно можда већ постоји, само га ја другачије видим.

Изворно објављено на блогу – https://distinkcija.wordpress.com/2017/10/27/fajront-u-sarajevu/

 

 

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Успон и пад српске алтернативне деснице
Next post Трибина- Допринос Питера Турчина цикличним теоријама друштва – Никола Павловић и Немања Рајак

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *