0 0
Read Time:5 Minute, 22 Second

У новом водећем америчком наративу, оном о „кинеској агресији“, синофоби тврде да Кина не само да је претња по амерички начин живота, него и егзистенцијална претња за америчку републику. Вредно је наравно споменути то да је амерички начин живота одавно престао да буде модел који се опонаша широм Глобалног југа, као и да Сједињене Државе све више изгледају и делују као олигархија. У позадини свега тога је огромни менталитетски и културолошки расцеп између две велике силе, што су поједини лидери и писци покушали да објасне.

Говор председника Сија Ђинпинга прошле недеље јасно показује да се Пекинг упустио у растакање правила актуелног вестфалског система како би истински рефлектовао своју поново пронађену геополитичку и економску снагу. Међутим, тешко да се ради о „свргавању“ система успостављеног Вестфалским споразумом из 1648. године. Колико год трговински блокови владали новом геоекономском игром, националним државама је суђено да остану темељ међународног система.

Једно од кључних правила спољне политике Пекинга је да се не меша у унутрашња питања других земаља. Паралелно томе, след историјских догађаја од завршетка Другог светског рата нам показује да САД никада нису одустале од мешања у унутрашња питања других земаља. Оно на шта Пекинг стварно циља је нешто што је професор Шјан Ланћин – директор Центра за студије Једног појаса и пута на Кинеском националном институту за Међународну размену и судску сарадњу ШОС – објаснио на кључном излагању током Шангри-ла дијалога у Сингапуру, јуна 2016.

Ланћин је Нови пут свиле, односно Иницијативу појаса и пута (BRI), дефинисао као авенију ка „поствествестфалском свету“, у смислу праве геоекономске интеграције Евроазије за 21. век коју би оствариле азијске државе. То је главни разлог због ког се Вашингтон – који је успоставио актуелна међународна правила 1945. – плаши BRI и непрекидно га демонизује.

СХВАТАЊЕ ПОДНЕБЕСЈА
Идеја да је империјална Кина, током векова, стекла небески мандат над „тјенсја“, односно „поднебесјем“ (у буквалном преводу са кинеског „свиме под небесима“), као и да је „тјенсја“ заправо „диктаторски систем“ је апсолутна бесмислица. То још једном показује темељно незнање професионалних синофоба о најдубљим нитима класичне кинеске културе. Не би им шкодило да науче о „тјенсја“ од некога као што је Жао Тинјанг, истраживач са Кинеске академије друштвених наука и аутор капиталне књиге коју је 2016. објавио China CITIC Press, да би потом прошле године била преведена на француски под насловом „Tianxia: Tous sous un meme ciel“.

Тинјанг нас учи да је „тјенсја“ систем династије Жоу (1046-256. П.Н.Е.) у суштини теорија (концепт) настао у древној Кини, али који није искључиво везан за Кину, већ се простире далеко изван те земље како би решавао универзалне проблеме у „процесу динамичне формације који асоцира на глобализацију“. Ово нас уводи у фасцинантни концептуални мост који повезује древну Кину са глобализацијом 21. века, и који указује на то да политички концепти које су утврдиле националне државе, империјализми и ривалитети око хегемоније, губе смисао када се суочавају са глобализацијом. Симбол будућности је нова моћ свеобухватних светских мрежа, што је у срцу агенде BRI. 

Тинјанг показује да се концепт „тјенсја“ односи на светски систем у којем је прави политички субјекат свет. У западњачкој империјалистичкој визури, свет је одувек био објекат освајања, доминације и експлоатације, а никада политички субјекат по себи. Зато нам је потребна виша и свеобухватније уједињујућа визија од националне државе, или, како би рекао Лао Це, потребно нам је да „видимо свет са његове тачке гледишта“.  „

ТИ НИСИ МОЈ НЕПРИЈАТЕЉ
Зарањајући до најдубљих корена кинеске културе, Тинјанг показује да је идеја да нема ничега изван „тјенсје“ заправо метафизичка, јер „тјен“ (небеса) постоје свуда. Према томе и „поднебесје“, како је Конфучије рекао, мора бити исто, како би било у складу са небесима. Стога је систем „тјенсја“ инклузиван, а не ексклузиван; он потискује идеју непријатеља и странца; нема те културе или земље која би била означена као непријатељ који се не може инкорпорисати у систем.

Тинјангова најоштрија деконструкција западног система је када показује како је теорија прогреса, онаква какву је ми познајемо, везана за логику хришћанства, а онда „постаје модерно сујеверје; мешавина која није ни научна, ни теолошка – већ идеолошко сујеверје“.

Тинјанг са позиција кинеских интелектуалних и културних традиција показује да откако је хришћанство однело превагу над паганском грчком цивилизацијом, Запад се води логиком борбе. Свет се третира као ратоборни ентитет, са групама племена која су међусобно супротстављена. (Западна) „мисија освајања света је уништила a priori интегритет концепта ‘света’. Свет је изгубио свој сакрални карактер како би постао бојно поље посвећено универзалном достигнућу хришћанства. Свет је постао објекат“.

Тако смо дошли до тачке у којој хегемонски систем знања, преко свог модуса дифузије и монопола над правилима језика, пропагира „монотеистички наратив у свему; друштвима, историји, животу, вредностима“. Систем је „прекинуо знање и историјску нит других култура“. Расточио је друге спиритуалне светове у рушевине без смисла, како би они изгубили свој интегритет и сакралност. Депласирао је „историчност свих других историја у име вере у прогресивизам (што је секуларна верзија монотеизма)“. Поделио је свет на центар и периферију; на „еволуирани“ свет који има историју, контрапостиран стагнираном свету без историје.

Ово се јако мало разликује од других водећих праваца критике западног колонијализма који се могу наћи широм Глобалног југа.

ЈИН И ЈАНГ
Коначно, Тинјанг долази до формуле Лао Цеа. „Према Закону неба, вишак се губи, а недостаци компензују“. А то се везује за Јин и Јанг, како је објашњено у Књизи мутација (династије) Џоу: „Јин и Јанг је функционална метафора еквилибријума, која подразумева да виталност сваког постојања лежи у динамичном еквилибријуму“.

Оно што секира синофобе је то што „тјенсја“, онако како га објашњава Тинјанг и како га усваја актуелно руководство из Пекинга, тежи ка правом „динамичном еквилибријуму“ у међународним односима, па тако представља озбиљан изазов за америчко вођство, како у домену тврде моћи, тако и у домену меке. 

Управо се у овом контексту мора интерпретирати кључно, широко излагање кинеског министра спољних послова Ванг Јиа о Си Ђинпинговој дипломатској стратегији. Ванг истиче како је Си „направио иновације и трансцедирао традиционалне западне теорије међународних односа које постоје већ 300 година“.

Кинески изазов је без преседана и није чудо што је Вашингтон, заједно са другим западним елитама, у шоку. На крају се све своди на позиционирање „тјенсја“ као супериорног промотера „динамичног еквилибријума“ у међународним односима у поређењу са вестфалским системом.

Као резултат тога би огромни политички и културни одјеци могли да постану „изгубљени у преводу“, тако да је Кини потребна значајна мека моћ како би успела да пробије своју поруку.

Уместо што изазива клевете за редукционизам, овај процес би требало да покрене озбиљну глобалну дебату у годинама које долазе.

 

Извор: Нови Стандард

Превео Војислав Гавриловић

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Циклизам у историји Срба – први део
Next post „Када хоћеш да забашуриш проблем, формирај комисију“

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *