0 
0 Корупција представља један од најизраженијих облика друштвене аномије. То је глобална појава која је у свим савременим друштвима нашла своје место, полако их изједајући изнутра. Овај „вирус“ је опасан, не само из разлога што се државама смањују приходи, већ и зато што долази до постепене промене свести. Ствара се одбојност према институцијама, одбојност која се временом трансформише у агресиван став, како према бирократском апарату, тако и према самој држави. Креира се осветничко расположење у односу на државу, сматра се да је у реду варати је. Државност се урушава, а резултат тога је дубоко подељено и атомизирано друштво у коме, хобсовски речено, влада рат свих против свију : homo homini lupus est- човек човеку постаје вук.
Шта је корупција?
Корупција као процес започиње настојањем да се приватно благостање увећа злоупотребом јавне моћи. Њена основна (не)морална подлога су опортунизам и себични интереси. Под корупцијом подразумевамо тржишну трансакцију у којој, због нарушавања принципа непристрасности, долази до пуног изражаја незаконито коришћеног друштвеног положаја и моћи ради личне, породичне или групне материјалне или нематеријалне користи (Вуковић, 2005: 16). Постоје различити нивои корупције, а системска корупција је највиши. Она је таква да обухвата целокупан бирократски апарат. Ако се развије, угрожава политичку конститутцију друштва и разара његов морално-вредносни систем.
Социолог Слободан Вуковић прави поделу на три основна типа корупције.
1) Први тип чини корупција за остваривање права. Службеник користи свој положај како би у замену за мито учинио оно на шта је иначе обавезан. Овај вид корупције углавном је заступљен у разним државним службама : царина, суд, инспекцијски органи, болнице и факултети.
2) Други тип корупције подразумева кршење права. То је директно кршење закона од стране поткупљеног службеника или политичког делатника.
3) Трећи тип је поткупљивање ради мењања права. Његова суштина је у настојању да се закон прилагоди интересу коруптора. Корупција кроз подзаконске акте постаје део права, што је уједно и разлог због кога се јако тешко открива (Вуковић, 2007: 8-9).
Степен раширености корупције у једном друштву зависи од више чинилаца. Међу њима су : политичка воља, ефикасност функционисања правне државе и ефективност казненог апарата, мешање државе у економију, културно-историјски миље, наслеђене друштвено-историјске околности, стање моралности и владајуће друштвене вредности, материјално стање друштва, стање корупције у географском окружењу (Вуковић, 2007: 19).
Корупција и разарање друштва
Велики број значајних друштвених мислилаца, попут Полибија, Макијавелија, Хјума и Монтескјеа, је схватао корупцију као облик унутрашњег труљења власти које постепено изазива распад друштва. Власт због корупције губи легитимитет. Ствара се стање конфузије у коме се правне и моралне норме отворено не поштују. Грађани свесно одбијају да се понашају у складу са законима, а оправдање за такво поступање налазе у моралном хаосу којег производи корумпирана држава.
Губитак поверења у институције доводи до успостављања социјал-дарвинистичког начина живота где једино онај који се најбоље адаптирао на услове корумпираног система може остварити било какав друштвени помак. Нестаје међусобно поверење и долази до искључивог потенцирања сопственог интереса, што у крајњој консеквенци уништава заједницу. Социјални притисак, одржаван ради очувања поретка, нестаје и тако долази до урушавања државе и друштва.
Некад и сад
Српско душтво је прилично дуго оптерећено наслеђем корумпиране државе. Из књига Арчибалда Рајса, „Чујте Срби“, и Милована Ђиласа, „Нова класа“, можемо видети да се власт и у прошлости схватала као плен. Актуелни тренутак друштвеног живљења такође је у знаку корупције. Она је постала свакодневни начин понашања и делања, како политичке елите, тако и јавних службеника и грађана (Вуковић, 2007).
Истраживања јавног мњења
Према истраживању из 2006. године, грађани Србије као главне узроке корупције наводе „неморал и непоштење, односно моралну кризу 52%, затим опште сиромаштво 51%, безакоње, непостојање правне државе 39,6%, неефикасност судског система 25,9%, политички систем 20,9%, законодавство 19%, рат и санкције 15,5%, људску природу (људи су такви) 13,6%, мале плате државних чиновника 11%“ (Вуковић, 2007: 22).
Из резултата закључујемо да се кључни узрок корупције види у одсуству владавине права, односно у непостојању правне државе. Мањкавости правног система препознају се у неефикасном судству. То показује јавномнењско истраживање о узроцима корупције (март 2006. године). Чак 25,9% испитанка, односно сваки четврти, као узрок наглашава нефикасан судски систем (Вуковић, 2007: 58), а међу најкорумпираније професије грађани са 64,5% и 61,3% стављају судије и адвокате (Вуковић, 2007: 59).
Политичке странке, те основне друштвене организације за функционисање савремене демократије, налазе се међу првима по осуди за корумпираност. Чак 65,5% грађана на основу истраживања из 2006. године сматра да су политичке странке корумпиране (Вуковић, 2007: 89).
Корупција и аутошовинизам
Ова и оваква истраживања показују какав грађани имају однос према држави и колико је распрострањено неповерење у њу. Такође, она поткрепљују став да је корупција један од покретача аутошовинистичког мишљења међу ширим масама.
Аутошовинизам, односно мржња према сопственом народу, јесте првенствено идентитетско питање, али да би ова оријентација била шире прихваћена, потребно је имати одређено „животније“ средство, варницу која ће запалити мржњу. То средство је управо корупција. Мржња према државним институцијама преноси се и на државну симболику, што на крају исходује у томе да се систематски напади на национални идентитет прихватају као нешто пожељно.
Слично је и са рејтингом политичких странака. Србија представља одличан пример друштва у коме се корупцијом узрокована одбојност према државним институцијама претвара у подршку аутошовинистичким и сепратистичким партијама. Прва карта ових странака управо је повика на корумпираност и „лоповске манире“ државних службеника.
Аутошовинизам је феномен кога карактерише сплет фактора. Да би се ова појава могла разумети и објаснити, потребно је пронаћи и дефинисати све битне чиниоце који је одређују. Држимо да је један од њих је и корупција, јер се њоме изазван критички став према институцијама манипулативним техникама преводи у самомржњу.
Литература:
Вуковић, С. (2007). Транзиција и корупција. Београд: Гораграф.
Вуковић, С. (2005). Право, морал и корупција. Београд: Филип Вишњић
