0 0
Read Time:4 Minute, 33 Second

Тумачење града као хармоничне заједнице престаје са преображајем трговачког града у индустријски град почетком 19. века. Тада се већ назире човеков презир према „новом“ граду. Перси Биш Шели, енглески песник, у својој песми „Питер Бел, Трећи“ из 1819. године пореди Лондон са паклом. То је доба рађања угљаног града у којем доминирају пренасељеност и дим. Фабрике постају ново језгро настајућих метропола. Формира се другачији човек, велеградски, који показује да простор обликује свест оног ко га насељава – тиме се гаси страх од смрти и укида обавеза коју прошлост испоручује садашњости.[1]

Особеност наше данашњице јесте владавина градова. Националне државе губе на значају и на њихово место долазе градови – државе у којима имамо само дуалност доброг и лошег, центра и провинције. Слику света карактерише мрежа велеградова, и она је срж глобализације, њен акутелни дискурс, који цео овај процес своди на урбанизацију света. Број градског становништва постепено премашује сеоско, и то наравно са собом вуче одређене последице. Јер урбани простор мења идентитет, ставља примат на економски идентитет којим се замењује национални, и ствара један посебан тип урбане свести чија доминантна црта јесте дух грамзивости из којег произилази нови, јалови, обескорењени човек – фелах. Он као хијена живи испод камених маса апсолутног града; прежива, забавља се, лови, и понижава се за мрвице. Испод солитера влада вечити сукоб које нове псеудохуманистичке доктрине само убрзавају. Обожавање мултикултурализма, слављење тоталитаризма политичке коректности и космополитско отварање граница показују шта данас значи живети у западном граду.

Лондон, који спада у један од глобалних градова у којима национално више ништа не значи, недавно је, како су пренели наши медији, премашио Њујорк по броју убистава. Згрожени су били они који овај град тумаче као један од светских центара шопинга и одличног фудбала. Није им било јасно откуд сад то, како је Лондон постао џунгла?

Прошло је 50 година од чувеног говора Enocha Powela о рекама крви које ће тећи улицама Енглеске. У свом контроверзном говору из 1968. године изнео је: “Кад погледам цесту пред собом, испуњен сам црним слутњама; попут Римљанина, чини ми се да видим реку Тибер која се пени од превише крви.” Тај чувени говор био је усмерен против имиграције, али првенствено против – мултикултуралности. Enoch  је разумео саму срж проблема данашње политичке коректности која сматра да ће променити природу ствари, буде ли ствари звала другим, политички коректнијим, именима. Упозорио је на будуће сукобе са имигрантима по енглеским градовима, када се они осете довољно снажни и бројни за то. [2]

У Лондону се управо догађа чувени „бели бег“. Према последњим статистичким подацима око 620.000 белаца је у задњих десет година напустило Лондон и отишло да живи негде другде. Бели Британци су, први пут, мањина у свом главном граду, има их око 45%,[3] и то је тренд који обухвата све градове у Енглеској. Поред очигледних демографских промена, мења се и политичка структура, јер је све мање оних који би гласали против овакве политике. Конзервативизам, мање као идеологија, а више као механизам одбране, не може ни да успори пад. Политичари, услед недостатка гласача, морају да се прилагођавају онима чији број расте, не мењајући тиме ништа. Зато Друга Челична дама, иако припадник торијевске партије, спроводи отворено либералну политику – зна да мора, ако жели да остане ту где је.

Резултати су фантастични. На пример, полиција више не треба да јури за криминалцима на мопедима, због могућег угрожавања безбедности и здравља самог криминалца.[4] Резултат тога – број банди на мопедима је експлодирао! У последњих годину дана било је око 15.000 крађа. Нема више претреса на улици, услед могућег расног профилисања.  Све се подређује идеалистичким вредностима које још увек не могу да се превреднују. 

Полиција је сведена на спрдњу. Са свим ограничењима, они личе на Бени Хила када навуче униформу. Више се баве вербалним деликтима на интернету него правим криминалним делима, а недавно је британски парламент усвојио предлог закона који ће овластити државу и десетине њених агенција, служби, комисија и институција да надзиру, пресрећу и хакују комуникацију свих грађана. Дакле, моћи ће да прате кога желе, укључујући грађане који нису осуђивани и никада нису били део неке истраге,[5] узалудно трошећи ресурсе и убрзавајући свој крај.  

Како оно људско, сувише људско, што би рекао Ниче, све више избија на површину из оних који долазе, Запад (и сви они који пред овом цивилизацијом клече) у исто време бежи у апстракцију, у лажна решења која нуде „поправљачи човечанства“ (Ниче). Они (ми), као обичне кукавице пред реалношћу, који баш зато што немају храбрости да се суоче са реалношћу, прибегавају идеалима слободе, једнакости и братства, повлаче се и уступају место крвожеднијима. Нихилизам и бесмисао који исти производи, не може још дуго да одржава овакво стање. Ускоро ће се Лондон, као и остали глобални градови, давити у реци крви и неће бити никога поред да баци појас за спасавање. 

 

[1] Слободан Владушић, Црњански Мегалополис, Службени гласник, 2012.

[2] http://www.dnevno.hr/vijesti/svijet/rijeke-krvi-enocha-powela-govorili-su-da-je-lud-danas-sve-vise-engleza-kaze-imao-je-pravo-sva-njegova-se-predvidanja-obistinjuju-811667/

[3] http://www.dailymail.co.uk/news/article-2281941/600-000-decade-white-flight-London-White-Britons-minority-capital.html#ixzz5Dx2Q55Az

[4] https://www.express.co.uk/news/uk/573400/Health-safety-police-moped-criminals

[5] http://www.politika.rs/scc/clanak/368615/Klikni-ako-smes

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Промоција прве књиге Милана Миленковића
Next post Бранко Павловић: Ослобађање Европе, или немоћ и безидејност „дубоке државе“

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

One thought on “Белешке пред апокалипсу: Лондон зове

  1. […] Тумачење града као хармоничне заједнице престаје са преображајем трговачког града у индустријски град почетком 19. века. Тада се већ назире човеков презир према “новом” граду. Перси Биш Шели, енглески песник, у својој песми “Питер Бел, Трећи” из 1819. године пореди Лондон са паклом. То је доба рађања угљаног града у којем доминирају пренасељеност и дим. Фабрике постају ново језгро настајућих метропола. Формира се другачији човек, велеградски, који показује да простор обликује свест оног ко га насељава – тиме се гаси страх од смрти и укида обавеза коју прошлост испоручује садашњости.[1] […]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *