0 0
Read Time:30 Minute, 44 Second

Можда су монголски коњи више волели степску траву. (Фергусон)

 

Аутор: Тодор Вулић

           Најл Фергусон (1964 – Глазгов, Шкотска) је савремени британско-амерички историчар. Поред импресивне универзитетске каријере, ангажован је и као колумниста америчког недељника Њузвик, затим као аутор бројних телевизијских документарних серија, и као писац високотиражних историјских студија о економији и финансијама, међународној историји и империјалној историји Сједињених Држава и Велике Британије. У анкети часописа Тајм 2004. године, проглашен је за једног од 100 најутицајнијих људи света. Фергусонову књигу Цивилизација: шест убиствених апликација за моћ Запада, објавио је код нас 2013. године Службени гласник. После њеног читања остаје недоумица: да ли је аутор заиста желео да напише озбиљну студију о империјализму Запада, па у томе није успео, или је просто као службеник западних империјалних центара, срочио још један пропагандни памфлет у славу и одбрану савременог империјализма који има само једну адресу. У својој Цивилизацији, овај „најбрилијантнији историчар своје генерације“, открива нам „шест убиствених апликација“ које су омогућиле светску доминацију Запада у претходним вековима. Те „апликације“ су по њему: конкуренција, наука, приватна својина, медицина, потрошачко друштво и радна етика. Ако сте помислили да у свему томе нема ничег оригиналног, јер теоретичари супрематије Запада те исте факторе елаборирају још од Адама Смита (1723 – 1790), варате се. Оригинална је обрада тих „апликација“.

„Од половине 19. до половине 20. века [пише Фергусон] Запад је владао остатком света. Било је то не само раздобље империја већ империјализма – теорије прекоморског ширења која је оправдавала званичну и незваничну доминацију над незападним народима, како из интереса тако и из АЛТРУИЗМА“ (Фергусон, 2013: 163). У првом моменту посумњах у своје знање значења речи алтриузам, и прелистах Вујаклију, а тамо стоји: „фил. начин осећања, мишљења и делања који се управља обзирима на добро својих ближњих, па и целога човечанства; љубав према ближњима, несебичност…“ (Вујаклија, 1980: 35). Дакле, супротно егоизму, алтруизам је љубав према другоме и спремност да му се помогне по цену личне штете и жртве. И тако, према „најбрилијантнијем историчару своје генерације“ империјализам Запада мотивисан љубављу за ближње скоро па алтруистички (кажем скоро, јер Фергусон признаје да је ту било и интереса), спроводио је и спроводи вишевековни крвави пљачкашко-израбљивачки терор над незападним народима. Да аутор Цивилизације није случајно и узгредно споменуо љубав према човечанству као империјалистички лајтмотив Запада, и да је при томе био чак и озбиљан, потврђује и чињеница да његова студија врви од примера тог западног „алтруизма“. У неком моменту, хтели не хтели, морате се запитати – са које је планете доспео овај човек да својом брилијантношћу засени балканску простоту, банувши у Службени гласник, и то у време кад му Јелена Триван још није била директорка.

           Фергусон надаље, развијајући своју алтруистичку тезу, „коректно“ цитира архинепријатеља западног империјализма Махатму Гандија: „ Ганди је ишао толико далеко да је западну цивилизацију назвао ꞌболешћуꞌ и ꞌпроклетствомꞌ“ (Фергусон, 2013: 163). Ганди је још рекао: „Ова цивилизација је таква да човек треба да буде стрпљив и сачека њено самоуништење. […] Хиндуизам је зове Мрачно раздобље“ (Фергусон: 2013: 163). Међутим, није ни Фергусон без аргумената. Као „убиствени“ одговор на Гандијеву оцену Запада, он цитира анонимног сенегалског студента и оно шта је овај рекао о француским империјалистима: „То је народ чији су синови (Робеспјер, Декарт итд.) много учинили за човечанство. Немам право да му желим зло“ (Фергусон, 2013: 163). Иако је крвави Робеспјер баш добра илустрација и симбол западног алтруизма, није јасно зашто се тај студент није Фергусону представио именом и презименом. Оно што је сигурно у вези тог сенегалског студента је, да он, за разлику од Гандија, није имао појма шта је то Кали-југа и која је цивилизација оличава.

            Међутим, аутор Цивилизације је посебно „брилијантан“ кад се дотакне Кине. (Тај Запад баш нема среће – прво Ганди, а сад и Кина). Објашњавајући зашто су степски народи централне Азије у историји толико често насртали на Кину слабећи њену моћ, и ретко насртали на Европу, Фергусон каже: „Монголским пљачкашима могло је бити много лакше да стигну до Кине; у Европу се теже улазило јахањем. [И таман кад почнете да лупате главу питањем – а зашто се у Европу теже стизало јахањем кад се монголска Златна хорда простирала до Дунава, Фергусон вам понуди одговор]. Можда је руска одбрана постала боља? Можда су монголски коњи више волели степску траву“ (Фергусон, 2013: 61). Иако нас је оставио у дилеми шта је у већој мери допринело спасу Европе од монголских пљачкаша, коначно и од Фергусона дочекасмо оригинални допринос друштвеној науци. Дакле, (поред можда Руса), захваљујући опредељујућем укусу монголских коња према степској трави, пропаде раније доминантна империјална Кина и уздиже се империјална Европа на рачун кинеске пропасти. Е сад, пошто се последњих пар деценија коло среће окренуло, зли и егоистични Кинези решише да поврате отету доминацију над човечанством од Запада. Ни то „брилијантном“ Фергусону није промакло: „Успон Кине као главног улагача у Африку не чини много у решавању проблема. Напротив, Кинези су срећни да истргују улагање у инфраструктуру за приступ рудном богатству Африке, без обзира на то да ли послују са војним диктаторима, поквареним клептоманима или сенилним аутократама (или са свима њима). Управо кад западне владине и невладине агенције бар почињу да траже побољшања у управљању у Африци као услов за помоћ, њих подрива нова кинеска империја“ (Фергусон, 2013, 167). Заиста принципијелно. Нема код Западњака ништа без услова. Другим речима, баш кад су се на Западу досетили да преко владиних и невладиних агенција у Африци инсталирају своје послушнике, који ће им омогућити даљу безочну пљачку Рио Тинто и других ресурса (као што су то, рецимо, већ учинили на Балкану), умешаше се Кинези и покварише им посао. А зашто је Запад толико каснио са тим алтруистичким пројектом, и зашто раније није започео „побољшање управљања“ Африком? Па због своје моралне супериорности у односу на Кину. Може ли ико да наведе бар један пример сарадње Запада било где у свету са „војним диктаторима, поквареним клептоманима или сенилним аутократама (или са свима њима).“ Нема шансе. Ето, Фергусон се баш потрудио да нађе бар један такав пример у свим протеклим деценијама 19. и 20. века и није у томе успео. (Сарадња Запада са Саудијском Арабијом, рецимо, је сарадња са узорном демократијом у којој су људска права загарантована – зар не)? Сироти Африканци, баш немају среће. Ми, који управо уживамо тековине те „побољшане управе“ инсталиране помоћу западних владиних и невладиних организација, најбоље знамо колико и како она усрећује. Просто се под њом гушимо – наравно, од усхићења.

          Пошто је већ рекао да је западни империјализам мешавина интереса и алтруизма, Фергусон „поштено“ признаје да је и Запад пре Кинеза у Африку дошао „с врећом мешовитих мотива“. Међутим, сугерише он даље, при томе никако не треба губити из вида да су империјалисти Запада били сигурни – „сигурни исто колико и данашње организације за помоћ – да КОРИСТИ западне цивилизације треба и могу да пренесу на ꞌЦрни континентꞌ. Пре него што похитамо да осудимо западне империје као зле и користољубиве – способне само за понашање које је чиста супротност од цивилизованог понашања – треба да схватимо да је у њиховој тврдњи да су у Африци имали цивилизаторску мисију, било доста истине. Узмимо случај најистакнутије убиствене апликације Запада – она која уопште није убиствена, већ има моћ да удвостручи животни век човека: савремену медицину. Просечни очекивани животни век на рођењу у 1800. у свету је био само 28,5 година. Два столећа касније, 2001, он је више него двоструко већи – 66,7 година. Побољшање није било ограничено само на метрополе империја“ (Фергусон, 2013: 167-168). Да би доказао своју тезу о фантастичном утицају европске медицине на удвостручење животног века људи, Фергусон прилаже и графикон под насловом. „Очекивани животни век на рођењу: Енглеска, САД, Индија и Кина, 1725 – 1990“.

Испод графикона (хистограма) је и објашњење: „Време одвијања ꞌздравствене транзицијеꞌ – почетак сталног побољшања у очекиваној дужини живота – сасвим је јасно. У Западној Европи оно се догађало између седамдесетих година 18. века и деведесетих година 19. века, почевши прво у Данској, са Шпанијом која се прикључила међу последњима“ (Фергусон, 2013: 168). Е сад, кад вам „најбрилијантнији историчар своје генерације“ каже, да је за тај пораст дужине живота људи заслужна „најистакнутија“ убиствена апликација Запада – медицина, огроман број конзумената Фергусонове литературе, у чију свест је парадигматски „уграђена“ будалаштина о фантастичним моћима медицине Запада, одмах и некритички поверује у разложност ове тезе. Људи су деценијама убеђивани у ту „истину“ и стога је безусловно и без размишљања прихватају. У ствари, кад пажљивије погледате приложени хистограм – сасвим је јасно да ништа није јасно. Стално побољшање у очекиваној дужини живота, у свих седам референтних година, остварено је само у Енглеској. У САД  се то стално побољшање кретало час горе час доле, јер је у њима животни век био дужи у 18. него у 19. веку. Испада да је европска медицина у САД током 19. века назадовала, јер је у својој алтруистичкој мисији међу „каубојима и Индијанцима“ заборавила оно што је у 18. веку знала. Животни век је 1900, према Фергусону, у Енглеској износио 48 година, а у Индији – 28 година. Дакле, корист од европске медицине, после скоро 150 година британске империјалне владавине Индијом до 1900. је и овде спектакуларно изостала. (Економиста и филозоф из Кембриџа, Амартја Сен, у чланку под називом Илузије империје: шта је британска управа заиста урадила за Индију, објављеном у Гардијану половином прошле године, каже: „Авај, ни заустављање глади ни искорењивање болести нису били део ИЗВАНРЕДНИХ постигнућа британске управе у Индији. Ништа не може да засени чињеницу да је очекивани животни век у Индији на крају империје био понорно низак: највише 32 године“).[1] Не заборавимо да Фергусон тврди како то „побољшање није било ограничено само на метрополе империја“. Такође, не заборавимо да је цео овај његов графичко-спекулативни галиматијас у функцији доказивања користи коју је колонијама донела цивилизаторско-алтруистичка и нарочито медицинска мисија европских империја. Међутим, шта се према Фергусоновом хистограму десило после осамостаљења Индије у периоду од 1950. до 1990. године и њеног ослобођења из британских империјалних канџи. Животни век Индуса се у том периоду на волшебан начин продужио за 20 година (према Амартји Сјену, што је ближе истини, за 27 година), а у истом том четрдесетогодишњем раздобљу у маоистичкој и комунистичкој Кини, за тридесет година. Тврдећи да је за све то заслужна европска медицина, Фергусон или је потпуно некомпетентан или је (што у ствари јесте) империјално-идеолошки манипулатор. Свако ко се иоле разуме у научну и ескпериментално-статистичку анализу, уочиће да корелативна веза између варијабли – очекиваног животног века и користи од европске медицине – у графикону није показана. Стога је је Фергусонов закључак – да је савремена медицина удвостручила животни век човека – само пука спекулација, којом ништа није доказано, сем Фергусонове склоности да манипулише научном истином. Могао је помоћу истог графикона на исти начин „доказати“ и тезу да је на продужење животног века људи у том периоду утицала музика Јохана Себастијана Баха (1685 – 1750). Пошто је народне масе у Индији и Кини све до двадесетог века нису слушале, ето доказа о чудесном дејству Бахове музике.

            За пораст дужине живота људске популације у последња два века заслужан је низ фактора, од којих је нарочито значајно повећање производње хране уз њену правичнију дистрибуцију по социјалним слојевима. Овај фактор је у великој мери елиминисало масовно умирање становништва од глади. Болесног човека који умире од глади неће спасити никаква медицина, ако га претходно неко не нахрани. Да и наша контратеза о повећању производње хране као основном фактору продужавања живота становништва не би била, у Фергусоновом маниру, потпуно паушална спекулација, укрстимо податке из његовог графикона за период од 1950 – 1990. и графикона који следи, а временски се приближно поклапа са датим периодом.

На овом графикону је показана динамика производње хране по регионима између 1961. и 1999. године. Прво, важно је разумети графикон. Индекс 100 се односи на основни ниво производње из 1961. Стога се свако одступање од основног нивоа може посматрати као процентуална промена. На пример, светска производња хране од 1961. до 1999. је порасла за 140 процената, и то у највећој мери захваљујући повећању те производње у Азији. Азијски удео у том порасту од 140 процената је натполовичан и износи скоро 75 процената (плава варијабла). [2] Дакле, у другој половини 20. века, присутна је јака и позитивна корелација између повећања производње хране у Азији и продужења животног века становништва азијских земаља – у Индији за 20 (или према Амартји Сену за 27) година и у Кини за 30 година. У Индији је 1950. производња житарица износила 140,7 кг по особи, а 1990. –  208, 5 кг (или за око 48% више). У истом периоду, по Фергусоновом хистограму, очекивани животни век у Индији је порастао за око 51%. И ова провизорна анализа сугерише да са тезом и закључком „најбрилијантнијег историчара своје генерације“ нешто дубоко није у реду.

           А где је у тој причи Фергусонова „наистакнутија“ убиствена апликација европске свемоћи – медицина? Постоји и она, али је као фактор продужења живота људи, посебно у Фергусоновом периоду од 1725. до 1890, када је по њему дошло до „здравствене транзиције“ у Европи, скоро па занемарива. Како је изгледала европска медицина пред сами крај те транзиције писали смо у једном ранијем чланку под називом „Случај Семелвајс“, и то на основу докторске дисертације Луја Фердинана Селина. Половином 19. века у Европи је владала једна здравствена пошаст која се називала породиљска грозница. Смртност породиља достизала је тад застрашујуће размере, али нигде као на одељењу доктора Клина у Бечу. Та болест је тада, по Селиновим речима, била: „Страшно Божанство! Мрско, али толико уобичајено […] деловало је да се она уклапа у ред катастрофа космичких, неизбежних. Побожни и презира достојни лекари, сви су они већ огуглали на то. Гледали су на њу […]  као неку врсту данка у патњи којим су жене из народа често плаћале улазницу за материнство. […] Сви су они, пре или после, повили главу при наиласку породиљске пошасти. Лицемерно, у сенци равнодушности, склопили су споразум са Смрћу. […] Тада су наименоване неке комисије. (Данас се те комисије називају Кризни штабови – примедба аутора). Оне су увек окупљале одговорне научнике. Више је него лако те узастопне комисије, без краја, извгнути подсмеху (Селин, 1999: 27). Управо тад је, на одељење доктора Клина, примљен асистент Игнац Семелвајс. Ужаснут затеченим стањем и огуглалошћу колега на патње пацијенткиња, он преосетљиво започиње своју донкихотовску тучу са ветрењачама.

             Да скратимо причу. Семелвајс долази на замисао „да спроведе прање руку свих студената пре него што приђу трудницама  […] [јер су пре тога у сали за обдукцију сецирали тела умрлих породиља од породиљске грознице. Наравно, његове колеге постављају] питање – чему таква мера, она се ни по чему није уклапала у дух науке тога времена. […]  Било како било, [не консултујући се претходно са Клином] дао је да се поставе умиваоници крај свих врата на клиници и наложио студентима да брижљиво ОПЕРУ РУКЕ пре него што започну било какво испитивање или захват на некој породиљи“ (Селин, 1999: 31). И чудо се десило. Смртност породиља на Клиновом одељењу је пала на занемарив ниво. Учинило се да је коначно „свет спасен“. Међутим, у другом чину, медицински научни естаблишмент (или научна империја) узвраћа ударац. Сад на сцену ступа Клин и тражи од Семелвајса објашњење за то умивање које му се чини смешним. Семелвајс није кадар да му пружи никакву задовољавајућу теорију (јер Пастер још није био ступио на медицинску сцену) и бива као кофер избачен са клинике на улицу. Какве побогу везе има прање руку са смрћу девет од десет пацијената подвргнутих хируршким интервенцијама и какве везе има прање руку са смрћу породиља од породиљске грознице? Зар то није ординарна глупост једног одвратног и арогантног занесењака? У медицинским круговима прокажен, исмејан, обезвређен, он практично остаје без средстава за живот. „У два павиљона, грозница, на кратко сузбијена, [поново] царује […] и некажњено убија, како јој на памет падне, по својој вољи, онде где хоће и када хоће“ (Селин, 1999: 32). У наставку Селин додаје: „Разум је само једна мајушна снага у свету, пошто ће бити потребно читавих четрдесет година да би најбољи [медицински] духови прихватили и напокон почели да примењују Семелвајсово откриће“ (Селин, 1999: 40). Те четири деценије су деценије продуженог умирања хиљада и хиљада пацијената јер се водећи медицински ауторитети тога времена нису дали натерати да пре уласка у хируршку салу или породилиште ОПЕРУ РУКЕ. То су четири деценије у којима је медицинска струка, која би (бар према дефиницији) требала да лечи, убијала своје пацијенте. (Међу нама буди речено, убијала их је и пре тога, а убија их и данас. Убила је и америчког председника Џејмса Гарфилда 1881, покушавајући да га спасе од последица лакшег рањавања у атентату. И он је умро од сепсе изазване лекарском употребом недезинфикованих хируршких инструмената). То је слика те Фергусонове „убиствене медицине, која није убиствена“ у другој половини 19. века, која никако није пристајала чак ни на примену елементарне антисептичке процедуре. И та и таква европска медицина је по Фергусону била једна од шест убиствених „апликација“ – и то најистакнутија  – неизмерне моћи и изузетности Запада, заслужна за продужетак просечног животног века људи не само у империјалним метрополама већ и у колонијама. А како је убијала еугеника, тада изузетно цењена грана медицинске науке чији је крајњи „производ“ доктор Менгеле, можете прочитати чак и у Фергусоновој „брилијантној“ студији: „Медицинска наука која је ИЗГЛЕДАЛА као свеопшти спасилац у рату против болести, завршила је изопачењем у расне предрасуде и псеудонауку еугенике, претворивши неке докторе у убице. До 1945. ꞌЗападна цивилизацијаꞌ је чак личила на contadicio in adjecto, управо онако како је Ганди рекао. Брзи распад европских империја у последњим деценијама изгледао је управо као довољна казна“ (Фергусон, 2013: 216). Дакле, европски империјализам је био, како рече Фергусон одједном демантујући самог себе, „грозан период уништења“ али само до 1945. „Од 1945. дошло је време да Запад спусти оружје и узме кесе – да скине униформе и обуче фармерке“ (Фергусон, 2013: 216). И тако је Запад коначно спустио оружје и скинуо униформе оснивајући НАТО, после чега је у фармеркама и наоружан кесама из супермаркета ратовао у Кореји, Вијетнаму, Лаосу, Камбоџи, по Балкану, Ираку, Сирији, Либији, Авганистану итд. Те кесе и фармерке су метафора наредне Фергусонове „убиствене апликације“ Запада – потрошње. Међутим, на крају приче о европској медицини присетимо се још Џареда Дајмонда и његове студије  Микроби, пушке и челик: судбина људских друштава. У њој аутор доказује да су микроби били део европског ратног и „технолошког“ пакета, уз помоћ којег су освајане и уништаване неевропске заједнице народа широм света. Другим речима, Европљани нису у својој империјалистичкој мисији лечили, како то тврди Фергусон, већ напротив, истребљивали домородачке популације, између осталог, и болештинама на које су сами били имуни. Напоменимо да је ово што је речено само делић Фергусонове елаборације о фантастичним користима од европске медицине. Има ту још свега и свачега – од за човечанство спасоносног инсектицида ДДТ-ја, као фактора који је допринео продужењу људских живота (забрањеног 1970. свуда у свету због његове тешке токсичности; био је то подмукли отров који је дошао главе многим људима широм света – а отров који вас не убије тренутно, продужава вам живот, зар не), па до Лекара без граница.

              Из реченог се може извући само један закључак: западна медицина је заиста била убиствена апликација и ту је Фергусон у праву. Човечанство није свесно да медицина мање служи здрављу човека, него што човек-пацијент служи медицини као експериментално заморче. Терапеутске процедуре примењене на оболелим људима се зато мењају сваких неколико година, јер оне претходно прописане се изнова и изнова показују као неефикасне или погрешне, а пацијенти умиру. (У прилог овоме наведимо само пар новијих цитата из штампе: „Лек за корона вирус не постоји, али терапија из протокола који је ревидиран 10 пута многима помогне, кажу лекари.“ „Према тренутном протоколу лечења пацијената оболелих од корона вируса, високе дозе витамина се не препоручују, а употреба антибиотика је строго забрањена.“ Сви који су лечени током 2020. године од короне знају, да су лечени и високим дозама витамина и антибиотицима. Оно што је „помогло многима“ 2020, у 2022. је строго забрањено. Пазите, ово није медицина доктора Клина из 19. века; ово је медицина 21. века). А о њеној неспособности да елиминише многе опаке болести потврђује између осталог и податак, да је у 2019. години од маларије оболело 229 милиона људи широм света, са смртним исходом по 409.000 заражених. Иако ова болест хара ко зна колико векова, помножите ту годишњу цифру само са 100 (последњих година) и добићете десетине милиона мртвих. А где су рак, кардиоваскуларне болести, дијабетес… Ипак, са овом причом се негде мора стати, па за сад толико о медицинском „холокаусту“, захваљујући којем сви ми живимо данас двоструко дуже, јер „што те не убије то те ојача.“

            *    *    *

            Сличне убиствене приче би се могле испричати и о осталим апликацијама Запада и Фергусоновој „научној“ елаборацији истих. Међутим, поента овог осврта је у нечем другом – у његовој идеји историје. Шта је за Фергусона историја: „Историја није само начин на који проучавамо прошлост, она је и проучавање самог времена. Хајде да прво признамо ограничења  [историчара као] субјекта сазнања. Историчари нису научници. Они не могу (нити треба да покушавају) да утврде универзалне законе друштвене или политичке ꞌфизикеꞌ с поузданом моћи предвиђања. Због чега? Због тога што не постоје могућности понављања једног, вишемилионског експеримента који чини прошлост. Величина узорка људске историје је – један. Штавише, [људске] ꞌчестицеꞌ у овом једном једином огромном експерименту имају свест, искривљену свим могућим когнитивним пристрасностима. То значи да је њихово понашање још теже предвидети него да су неосетљиве честице без мозга које се окрећу око своје осе“ (Фергусон, 2013: 14). Дакле, он дефинише свој доживљај историје прихватајући класичну мантру заговорника идеје праволинијског прогреса; мантру већ хиљаду пута поновљену на овај или онај начин о историји као хаосу историјских фрагмената. Аксиоми овог дубоко погрешног схватања историјске суштине су следећи:

  • У историји је немогуће изнаћи универзалне законе друштвене и политичке „физике“.
  • Стога, историја не допушта могућност поузданог предвиђања будуће друштвено-историјске динамике.

       Фергусон у свом „брилијантном“ стилу формулише овај „симбол вере“ савремене друштвене науке, тврдећи да историчарине могу (нити треба да покушавају) да утврде универзалне законе.“ „Квака 22“ се налази у загради. Запитајмо се, а како ћемо утврдити да универзални закони историјског тока не постоје, ако не покушамо то да утврдимо? Када се овако нешто прочита, одмах се треба осврнути и проверити – не налази су ту негде у близини давно почивши Робин Џ. Колингвуд, којег смо толико често цитирали у нашим претходним освртима на цикличне теме. И наравно, ето њега. Фергусон каже: „Полихистор учен у археологији колико и у филозофији, тврдоглави противник умиривања и рани мрзитељ новина Дејли мејл, Колингвуд је дуги низ година био мој водич, али никад није био ненадокнадивији него у писању ове књиге“ (Фергусон, 1013: 16). Која је то доктрина водила Фергусона дуги низ година у његовом научном раду и на којој је он  утемељио своју књигу? Она која гласи: „Посао историчара је да сазнаје прошлост, а не будућност; а кад год историчари претендују да су у стању одредити будућност пре њеног дешавања [верујући у постојање закона историјског развитка], с извесношћу можемо знати да нешто није у реду са њиховим темељним поимањем историје” (Колингвуд, 2003: 70). То је парадигма која се у старту уграђује у свест студената историје и других друштвених наука широм Западне цивилизације, а из алтруизма намеће и студентима неоколонијализованих земаља попут наше. Другим речима речено: поштоване колегинице и колеге, ако нећете да испаднете смешни и обезвређени у очима научног естаблишмента (попут Игнаца Семелвајса), не покушавајте у свом будућем научном раду да тражите у историји универзалне законе и да на основу њих изигравате пророке. У противном, ваша наука ће спадати у исту категорију, како Фергусон рече: „у који спада и хороскоп у вашим јутарњим новинама“. Зашто је у друштвеној науци непожељно тражити универзалне законе и на основу њих откривати обрисе будућих дешавања? Зато што је то идеолошки налог који се умотава у шарени папирић научне истине о непостојању таквих закона; и зато што тој „истини“ супротстављена идеја историјског циклизма (идеја Лао Цеа, Сидарте Гаутаме, Платона, Аристотела, Полибија, Марка Аурелија, Ибн Халдуна, Вика, Данилевског, Ничеа, Шпенглера, Тојнбија итд), у себи крије субверзивни потенцијал који удара у темеље цивилизације Запада; удара у њену „изузетност“ и посебно у њено „вечно трајање“. Циклизам учи, да ће и ова њихова цивилизација проћи као и све претходне, или како је писао Шпенглер у Пропасти запада – пропасти – и то не у баш тако далекој будућности. Како то Ганди рече, само треба бити стрпљив. Међутим, о томе смо више пута опширно писали, па сад то нећемо понављати.

             Ипак, присетимо се још једном Џ. Џ. Фрејзера који у својој Златној грани примећује: „Што више испитујемо тај ток [природе], све смо више импресионирани крутом једноликошћу, строгом прецизношћу са којом се збивају природне појаве. Сваки велики напредак у знању проширио је област реда и утолико сузио област привидног нереда у свету, тако да смо сада спремни да очекујемо да ће чак и у областима у којима изгледа да случај и збрка још увек владају, потпуно знање свуда свести привидни хаос на космос“ (Фрејзер, 2003: 677). Фрејзерову тезу, да је задатак науке – проширивање области реда и утолико сужавање области нереда у свету – у савременој историјској и друштвеној науци није имао ко да чује, јер управо је историја, по модерном схватању, безнадежни хаос историјских фрагмената у којима је немогуће пронаћи било какво правило или ред. Међутим, ако пренебрегнете Колингвудов (Винделбандов, Рикертов, Поперов, Фукујамин, Тејтнеров, Фергусонов…) налог и тај ред потражите, одмах га и налазите. Као потврду циклизма у историји, који је по Фридегару Монеу „она толико тражена законитост историјског живота“, и као што смо већ уобичајили, покажимо то кроз ред (или правило) у персоналним сменама кинеских властодржаца у последња три века (1722 – 2022). Зашто кинеских?  Зато што се кроз целу Фергусонову студију као црвена нит провлачи цивилизацијска „клацкалица“ оличена у тренутном успону Кине и тренутном слабљењу и повлачењу Запада. У упоредној хронологији која следи, може се уочити, да се трајања владавина челних људи Комунистичке партије Кине (који су у последњим деценијама уједно и председници Кинеске републике) у потпуности уклапају у ритмику трајања владавина њима претходних кинеских царева. Изведимо ту ритмику персоналних смена кинеских властодржаца са временским померањем од 127/128 +/- 1 година:

1722 – Крај владавине и смрт цара Канг-сјиа.

1850 – Крај владавине и смрт цара Дао-гуанга.

           Међувреме: 127/128 година.

            Јунг-џенг – Сјен-фенг

1722 – Почетак владавине цара Јунг-џенга.

1850 – Почетак владавине цара Сјен-фенга.

            Међувреме: 127/128 година.

1735 – Крај владавине цара Јунг-џенга.

1861 – Крај владавине цара Сјен-фенга.

            Међувреме: 127/128 (-1) година.

1735 – Смрт цара Јунг-џенга.

1861 – Смрт цара Сјен-фенга.

            Међувреме: 127/128 година (-1) година.

            Ћијен-лунг – Тунг Џꞌ …  и Сјуен-тунг

1735 – Почетак владавине цара Ћијен-лунга.

1861 – Почетак владавине цара Тунг Џꞌ-а.

            Међувреме: 127/128 (-1) година.

            *

1796 – Крај владавине цара Ћијен-лунга.

            (Ћијен-лунг је после више од шест деценија владавине абдицирао).

1924 – Крај номиналне владавине последњег кинеског цара Сјуен-тунга.

            Формално-правни крај Кинеске империје.

            Међувреме: 127/128 година.

           Напомена: Последњи кинески цар је био присиљен на абдикацију 1912, али му је републиканска власт дозволила да задржи царску титулу у протоколарне сврхе. Титула му је званично одузета 1924, и грађанин Пу Јиу (или Пу Ји) је избачен из царске палате.

1798 – Смрт (бившег) цара Ћијен-лунга.

1925 – Смрт првог председника Кинеске републие Сун Јатсена.

            Међувреме: 127/128 (-1) година.

            Ђија-ђинг – Република Кина

1796 – Почетак владавине цара Ђија-ђинга.

1924 – Формално-правни почетак Републике Кине.

            Међувреме: 127/128 година.

1820 – Крај владавине и смрт цара Ђија-ђинга.

1949 – Крај Републике Кине (под Чанг Кајшековом контролом).

            Међувреме: 127/128 (+1) година.

            Дао-гуанг – Мао Цедунг

1820 – Почетак владавине цара Дао-гуанга.

1949 – Почетак владавине Мао Цедунга Народном Републиком Кином.

            Међувреме: 127/128 (+1) година.

1850 – Крај владавине цара Дао-гуанга.

1976 – Крај владавине Мао Цедунга.

            Међувреме: 127/128 (-1) година.

1850 – Смрт цара Дао-гуанга.

1976 – Смрт Мао Цедунга.

           Међувреме: 127/128 (-1) година.      

            Сјен-фенг – Хуа Гуофенг и Џао Цијанг

1850 – Почетак владавине цара Сјен-фенга.

1976 – Почетак владавине Хуа Гуофенга.

            Међувреме: 127/128 (-1) година.

            *

1861 – Крај владавине и смрт цара Сјен-фенга.

1989 – Крај владавине Џао Цијанга.

            Међувреме: 127/ 128 година.

            Тунг Џꞌ – Ђанг Цемин

1861 – Почетак владавине цара Тунг Џꞌ-а.

1989 – Почетак владавине Ђанг Цемина.

            Међувреме: 127/ 128 година.

1876 – Крај владавине и смрт цара Тунг Џꞌ-а.

2002 – Крај владавине Ђанг Цемина.

            Међувреме: 127/128 (-1) година.

           Цара Тунг Џꞌ-а је наследио петогодишњи цар Гуанг-сји. До његовог пунолетства и у његово име владала је као регенткиња царица Циси (Тзуꞌ-хси).

            Регенткиња Циси (Тзуꞌ-хси) – Ху Ђинтао

1876 – Почетак регентске владавине царице Циси.

2002/03 – Почетак владавине Ху Ђингтаоа (председник републике од 2003).

            Међувреме: 127/128 (-1) година.

1887 – Крај регентства царице Циси.

2013 – Крај владавине Ху Ђингтаоа.

            Међувреме: 127/128 (-1) година.

            Гуанг-сји – Си Ђинпинг

1887 – Почетак фактичке владавине цара Гуанг-сјиа.

2012/13 – Почетак владавине Си Ђинпинга (председник републике од 2013).

            Међувреме: 127/128 (-1) година…

            Дакле: Дао-гуанг је окончао владавину око 127/128 година после Канг-сјиа; Сјен-фенг после Јунг-џенга; Сјуен-тунг после Ћијен-лунга; Чанг Кајшек после Ђија-ђинга; Мао Цедунг после Дао-гуанга; Џао Цијанг после Сјен-фенга; Ђанг Цемин после Тунг Џꞌ-а и Ху Ђингтаоа после Циси (Тзуꞌ-хси). Тренутни председник Кине Си Ђинпинг, је следствено, започео председничку владавину по истом том временско-ритмичком распону од око 127/128 година после цара Гуанг-сјиа. Дакле, кад год потражите у историји ред или правило, неизоставно га и нађете. Трајања владавина кинеских царева из 19. века, предодредила су трајања владавина челних личности комунистичке Кине од половине 20. века: Мао Цедунга (1949 – 1976), Хуа Гуофенга и Џао Цијанга (1976 – 1989), Ђанг Цемина (1989 – 2002), Ху Ђинтаоа (2002/03 – 2012/13) и Си Ђинпинга (2012/13 до данас). Рећи нешто тако – о предодређености и условљености историјских збивања прошлим догађајима, и то према толико оспораваној Монеовој цикличној „законитости историјског живота“ – је према заговорницима одсуства закона у историји, не само „ординарна јерес натурализма“, већ и нешто из категорије „хороскопа у вашим јутарњим новинама“. И кад Вам тако нешто каже „брилијантни“ Фергусон, огроман број конзумената његове литературе, у чију свест је парадигматски „уграђена“ будалаштина о непостојању „универзалних закона друштвене и политичке ꞌфизикеꞌ“ одмах и некритички поверује у разложност ове тезе. Људи су од основне школе убеђивани у ту „истину“ и стога је безусловно и без размишљања прихватају. Парафразирајмо стога једно другачије виђење науке: „Према мишљењу модерних делатника из сфере друштвене науке на Западу, просечна особа је незналица и нема капацитет да разуме научне податке. Научници, које плаћају идеологизоване корпорације, једини су тумачи научних истина, и недопустиво је њихова тумачења доводити у питање. Овакву науку треба разумети као религију и поклонити јој се у знак поштовања, а научници, (попут Фергусона – примедба аутора), су њени врховни свештеници.“

           Завршимо ову приповест Фергусоновим образложењем и доказом апсурдности тезе о постојању закона у историји. Он каже: „ꞌчестицеꞌ у овом једном једином огромном експерименту имају свест, искривљену свим могућим когнитивним пристрасностима. То значи да је њихово понашање још теже предвидети него да су неосетљиве честице без мозга које се окрећу око своје осе“. Другим речима – историју обликује и усмерава синергија непредвидивог понашања ꞌчестицаꞌ (или свих појединаца обухваћених сваком генерацијом човечанства), искривљене свести. Нешто слично, али много јасније је рекао и Питер Турчин у својој студији Рат и мир и рат / Животни циклуси империјалних нација: „У хаотичном систему [какав је историја], незнатна радња једног од његових елемената – људског бића које упражњава слободну вољу – може да има несагледиве последице. […] Динамике стварних људских друштава се не могу дугорочно предвидети због хаотичног понашања, слободне воље и природних катастрофа“ (Турчин, 2006: 11). И сад следи класично питање постављано после сваке раније представљане упоредне хронологије: на који начин су те људске  ꞌчестицеꞌ са мозгом или без мозга, са искривљеном или неискривљеном свешћу и са упражњаваном или неупражњаваном слободном вољом (узимајући при том у обзир и све могуће унутардруштвене интеракције) биле у стању да креирају то законито понављање саобразних историјских догађаја по стабилном временском ритму? Наравно – никако!

            Фергусон у Цивилизацији (која није само књига, већ и по њој снимљена телевизијска серија, јер њене поруке треба да допру и до оних који не читају), на три странице се захваљује колегама. Он каже: „Велики број угледних историчара великодушно је прочитао целину рукописа или његове делове, што су учинили и многи моји пријатељи. […] На Универзитету Оксфорд желим да се захвалим декану и колегама. […]  На Хуверовом институту у Стенфорду захвалност дугујем Џону Рајсијану, директору, и његовом изванредном особљу. […] Међутим, највећу захвалност дугујем својим колегама на Харварду […] Ведерехед центру за међународне односе […] Белфер центру за науку и међународне односе, радионици за Економску историју и Лоуел хаусу, итд. итд“ (Фергусон, 2013: 22-24) И сав тај „цвет“ убиствене друштвене науке Запада, није у његовој студији пронашао ништа спорно или ненаучно. Напротив. (Без претеривања, о спорном и ненаучном у овој Фергусоновој књизи би се могла написати књига). И тако се мантре те „блиставе“ научне мисли хегемоног Запада, попут концентричних кругова шире по универзитетским и научним центрима колонија. А тамо, задивљена научна публика, одушевљена том блиставом научном памећу, не чини ништа друго већ те мантре понавља до бесвести. Можете ли ви сад прозападно оријентисаног српског делатника из сфере друштвене науке убедити да размисли сопственом главом о смислености и ваљаности темељне праволинијско-прогресивистичке догме те науке; догме, да је у историјско-друштвеној динамици немогуће наћи универзални закон; догме, са којом стварност напросто одбија да сарађује? Можда и можете, али су вам у том науму изгледи за успех слабији од изгледа за успех у усмеравању тока Дунава узводно – ка Шварцвалду. Парафразирајмо и нешто што је давно примећено: у сукобу западњачких историјско-филозофских спекулација с једне стране и чињеница с друге стране, тешко чињеницама. Шта је чињеница, рецимо, у односу на Фергусонову спекулацију о монголским коњима? Па он нам је то већ рекао – „хороскоп у вашим јутарњим новинама“ – ето шта је.  

 

 

Извори:

 

Фергусон, Најл: Цивилизација: шест убиствених апликација за моћ Запада. Службени гласник, Београд, 2013.

Вујаклија, Милан: Лексикон страних речи и израза. Просвета, Београд, 1980.

Селин, Луј-Фердинан: Семелвајс (1818-1865), Алеф-Градац, Чачак,1999.

Колингвуд, Робин Џ: Идеја историје, Службени лист СЦГ, Беогрд, 2003.

Фрејзер, Џејмс Џорџ: Златна грана. „Иванишевић“, Београд, 2003.

Турчин, Питер: Рат и мир и рат, Portalibris, Београд, 2006.

 [1] Сен, Амартја: Илузије империје: шта је британска управа заиста урадила за Индију,             https://pescanik.net/iluzije-imperije-sta-je-britanska-uprava-zaista-uradila-za-indiju/

[2] SPATIAL PATTERNS OF FOOD

http://thebritishgeographer.weebly.com/spatial-patterns-of-food.html

 

 

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Духовна хајдучија: Порнографизација свакодневице
Next post Блеки – убиство из напуштености

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *