1 0
Read Time:23 Minute, 36 Second

Све што је живо умире Алаховом вољом

              у часу суђеном. (Мухамед)

 

 Аутор: Тодор Вулић

           Пророк Мухамед (око 570 – 632) је био арапски верски и политички вођа и оснивач ислама. Његово учење се заснива на низу откровења која му је, као Божију реч, пренео архангел Гаврило (арап: мелек Џибрил). Та откровења су сабрана у 114 поглавља (или суре) свете књиге Курꞌана. Основни постулати мухамеданске религије су, у најкраћем: вера у једног Бога (Алаха), изабраност Мухамеда као Божијег посланика, вера у свету књигу ислама, награда за добра дела и казнa за лоша, судњи дан и васкрсење мртвих и предодређеност људског живота. Међутим, последњи од набројаних постулата је и међу исламским теолозима био предмет спорења и контраверзи. Екстремне ставове по питању предодређености људске судбине заступале су школе џабарија и кадариаха. По мишљењу првих, људи немају контролу над својим поступцима и све је у нашим животима диктирано од Бога. Насупрот томе, други су сматрали да људи имају потпуну контролу над својом судбином, и то до те мере да ни Бог не зна које ће изборе људи чинити у својим животима. При томе су се и једни и други позивали на Курꞌан. Остале исламске школе синтетишу и донекле мире ова два екстремна става.

               У старозаветној „Првој књизи Мојсијевој“, у поглављу о Вавилонској кули, стоји: „И рече Господ: гле народ један и један језик у свијех […]. Хајде да сиђемо (множина – примедба аутора) и да им пометемо језик да не разумеју један другога шта говоре“ (11: 6-7). И од тада до данас оста тако. У контексту општег људског неразумевања су и религиозно-филозофске контраверзе око појмова: судбина, фатализам, предестинација (предодређење), детерминизам, промисао, провиђење, усуд, кисмет итд; другим речима, контраверзе око досега Божије воље с једне стране и људске воље и слободе с друге. Полемика на тему – ко или чија воља управља људским животом – траје миленијумима и само се чини да је данас окончана дефинитивном победом рационалистичких и материјалистичких концепата о неприкосновености људске воље. Та воља је данас подигнута чак до нивоа детерминатора историје. Међутим, неколико векова раније, у доба протестантске реформације, Лутер и Цвингли су учење о предестинацији уздигли до нивоа црквене догме, а у учењу Жана Калвина апсолутна предестинација је чак средишња истина целе хришћанске вере.

              О доктрини предодређења (или предестинацији, од лат: praedestinatio – предодређење) почећемо од књиге о историји исламске културе објављене под називом Мухамед А. С. и Курꞌан (четврто издање, 1987) Османа Нури-Хаџића (1869 – 1937).

 

         Божије свезнање      

 

            У елаборацији поглавља из те књиге „Фатализам, предестинација и слобода воље, Нури-Хаџић инсистира на Божијем атрибуту свезнања, што доказује и цитатима из Курꞌана:

 „Бог зна и оно што ће бити и оно што је било. Он је утока свих ствари (22. 76). […] Код Њега су кључеви свемирских тајни и само Он позна[је] скривене ствари. Он зна шта има на земљи и на дну мора. Ни један лист не падне без Његовог знања. Нема ни једног атома у утроби земље, нема ништа у васиони што није предвиђено у Очевидној Књизи – Китаби – Мубин (6: 59). Ни једна несрећа неће задесити ни земљу, ни вас на њој, а да то пре вашег постајања није било записано у Књизи Истине – Левхи – Махфузу (57: 22). Сваки народ има у току догађаја свој одређени рок. Када дође његов ред, нико га ни за један час не може ни убрзати ни успорити (7. 34). […] Ми смо све предвидели у Првом Снимку – Имуми – Мубин (36: 12). Бог зна све ваше ствари, тајне и јавне (16: 19). Уистину за Алаха нема тајне ни на небу ни на земљи (3: 5)“ (Нури-Хаџић, 1987: 169-170).

            После навођења ових ајета (стихова) аутор констатује: „То су, ето, најмаркантнија места из Курꞌана по питањима предестинације […]. Када би смо ове ставове узели саме за себе [каже потом Нури-Хаџић] у њиховом вербалном (дословном – примедба аутора) значењу дошли би смо до сасвим погрешних закључака, као што то чине сви они који унапред смишљеном тенденцијом пишу о Курꞌану. Међутим, тачном анализом ових ставова у вези са другим који се односе на иста питања, видимо јасно да ни фатализам ни предестинација нису доктрине ислама“ (Нури-Хаџић, 1987: 169-170). И наравно, како то обично бива са тумачима и коментаторима верских текстова, и оно што је у њима јасно речено постаје нејасно и збуњујуће. Рекавши, да су цитирани ајети „најмаркантнија места из Курꞌана по питањима предестинације“, Нури-Хаџић затим у закључку тврди да предестинација НИЈЕ доктрина Курꞌана и ислама? И онда ту читаочева памет у чуду стане.

 

             Предестинација (предодређење)

 

             Доктрина предестинације је учење по коме су сва дешавања предодређена Божјом вољом, а фатализам је веровање у непроменљивост онога што је судбина (која је изван Божије воље) човеку предодредила. Следствено, оба ова веровања искључују људску вољу и интелигенцију као креаторе наших живота. Дакле, какво би то друго невербално значење, и који би то други контекст, могао из Курꞌана одстранити у њему обзнањену доктрину предестинације. Како другачије, ако не као предодређење схватити цитиране ајете, према којима су дани живота тачно одређени, а у васиони нема ништа што није предвиђено и записано од памтивека. Зар то што је записано не подразумева и непроменљивост записаних збивања и њихово нужно остваривање, а тиме и њихову предодређеност?

 

            Ограничена слобода човекове воље

 

            Као и у светим књигама других религија и у светој књизи ислама постоје контрадикторне и међусобно искључујуће поруке. У ајету 35: 9 стоји: „Бог води правим путем, кога Он хоће, а пусти да залута опет, кога Он хоће.“ Дакле, Бог одлучује ко ће бити праведник, а ко грешник. Међутим, у ајету 17: 84, избор између живота у праведности и живота у греху препуштен је човековој вољи: „Сваки човек ради шта хоће, на своју руку, а Бог најбоље зна ко иде правим путем.“ Може ли се ова противречност премостити Нури-Хаџићевим закључком да: „Курꞌан не признаје човекову потпуну слободу и ничим неограничену вољу“ (Нури-Хаџић, 1987: 169). (Наравно, ако прихватимо да према Курꞌану слобода људске воље није потпуна, онда морамо заборавити ајет који каже да „сваки човек ради шта хоће, на своју руку“). Ако Курꞌан „не признаје човекову потпуну слободу и ничим неограничену вољу“, онда произилази да је човекова воља ограничена? Ако је она ограничена, ко је или шта ограничава? Не ограничава ли је онда Божија воља и Божији план записан неизбрисивим мастилом од памтивека – како ће ко од људи живети – дакле, записан пре рођења?

           „Апсолутни господар васионе који је из ничега све створио и свему дао живот и покретну снагу, одредио правац и коначни циљ (ако су правац и коначни циљ унапред одређени, онда су они предодређени, зар не – примедба аутора), зна тачно и ток свих ствари и догађања. Он једини зна када ће се ко родити, како ће живети и где ће [и кад] умрети“ (Нури-Хаџић, 1987: 169). Дакле, ако Бог тачно зна „када ће се ко родити, како ће живети и где ће [и кад] умрети“ – како Он то зна ако све то није предодређено? Надаље, ако Бог препушта људима да ограничено одлучују по својој вољи, о чему то они онда могу одлучивати? Пошто нису у моћи да одлуче кад ће се родити, нити кад ће умрети, нити како ће живети – шта преостаје за одлучивање по ограниченој слободи људске воље?

 

           Небески кодекс записан неизбрисивим мастилом од искона

 

            Да би додатно повећао конфузију око контраверзе – да ли је (или није) предодређење доктрина Курꞌанa  – Нури-Хаџић после свега додаје: „ꞌОчевидна Књигаꞌ (6: 59), ꞌКњига Истинеꞌ (57: 22) и ꞌПрви Снимакꞌ (36:12) – то су симболични називи за само Алаху познати кодекс васионе, који од искона постоји и у којем је неизбрисивим мастилом записано све што је било, што бива, и што ће бити. Ништа не пропада, ништа се не губи – све се обнавља и облик мења“ (Нури-Хаџић, 1987: 170). На основу тог небеског кодекса који постоји од искона, и „у којем је неизбрисивим мастилом записано све што је било, што бива, и што ће бити“, према аутору, морало би сваком бити јасно и схватљиво да предестинација НИЈЕ и не може бити доктрина ислама? Дакле, Нури-Хаџић од читаоца тражи да верују њему а не сопственој (читаочевој) моћи расуђивања, јер оно што јесте – није. Наравно, уз то би поново требали да заборавимо и оно што је он сам рекао после напред цитираних ајета о Божијем свезнању: „То су, ето, најмаркантнија места из Курꞌана по питањима предестинације.“

           Као коментар претходног Нури-Хаџићевог закључка, наведимо један ајет из Курꞌана: „Ако их стигне какво добро, они веле – ово је од Алаха; а снађе ли их какво зло, говоре – ово је због тебе! Реци [им, каже мелек Џибрил Мухамеду], СВЕ ЈЕ ОД АЛАХА. Па шта је тим људима? Они као да не разумеју оно што им се говори“ (4: 78). У овом ајету је јасно обзнањено да је све од Алаха, али је нејасно – зашто се мелек Џибрил чуди? Ако је све од Алаха, онда је и то људско неразумевање порука Курꞌана (ваљда) од Алаха?

               *    *    *

               У преводу Курꞌана Михаила Љубибратића ајет 13: 145 гласи: „Људи умиру по Божијој вољи. Дани живота тачно су одређени“. Исти тај ајет у преводу Бесима Коркута гласи: „Све што је живо умире Алаховом вољом у часу суђеном“. (Зар тај суђени час није такође предодређење)? И владика Николај Велимировић је у својој беседи О Божијем свезнању и промислу говорио: „И коса вам је на глави избројана, браћо, а камоли дани живота. Не бојте се, дакле, да ћете умрети пре одређеног времена, нити се надајте пак, да ћете ма како продужити живот и за један дан мимо воље Онога који броји и мери.“ Да ли су Курꞌан и владика Николај у праву? Чини се да јесу, а то доказују и упоредне хронологије приложене уз десетине ранијих осврта на историјско-цикличне теме, у којима се смрти владара понављају по стабилном временском распону. У чланку Ибн Халдун – исламски поглед на циклизам показани су цикличнопонављајуће смрти калифа Абасидског калифата по временском распону од 58/59 (+/- 2) година: Ал-Амин је умро 58/59 година после Ас-Сафаха; Ал-Мамун после Ал-Мансура; Ал-Мутасим после Ал-Махдија; Ал-Мустаим после Харуна Ал-Рашида; Ал-Мухтади после Ал-Амина; Ал-Мутамид после Ал-Мамуна; Ал-Мутадид после Ал-Мутасима; Ал-Муктафи после Ал-Ватика итд.

             Међутим, династији Абасида је на челу Калифата претходила династија Омајада (или Умајада: 661 – 750), која је столовала у Багдаду. Они су, после праведних калифа (Абу Бакра, Омара, Османа и Алије), били верске и државне вође ислама и наследници пророка Мухамеда. Погледајмо, да ли је и у њиховим сменама на власти и умирању било неког реда и предодређења?

         ОМАЈАДИ:

 

         Муавија – Хишам

661 – Почетак владавине Муавије, родоначелника Омајада.

724 – Почетак владавине Хишама.

         Међувреме: 61/62 (+1) година.

680 – Крај владавине Муавије.

743 – Крај владавине Хишама.

         Међувреме: 61/62 (+1) година.

680 – Смрт Муавије.

743 – Смрт Хишама.

         Међувреме: 61/62 (+1) година.

         Јазид I – Ал-Валид II

680 – Почетак владавине Јазида I.

743 – Почетак владавине Ал-Валида II.                   

         Међувреме: 61/62 (+1) година.

683 – Крај владавине Јазида I.

744 – Крај владавине Ал-Валида II.                   

         Међувреме: 61/62 година.

683 – Смрт Јазида I.

744 – Смрт Ал-Валида II.                   

         Међувреме: 61/62 година.

         Муавија II – Јазид III

683 – Почетак владавине Муавије II.

744 – Почетак владавине Јазида III.            

         Међувреме: 61/62 година.

684 – Крај владавинеМуавије II.

744 – Крај владавине Јазида III.            

         Међувреме: 61/62 (-1) година.

684 – Смрт Муавије II.

744 – Смрт Јазида III.            

         Међувреме: 61/62 (-1) година.

         Марван I – Ибрахим

684 – Почетак владавине Марвана I.

744 – Почетак владавине Ибрахима.

         Међувреме: 61/62 (-1) година.

685 – Крај владавине Марвана I.

744 – Крај владавине Ибрахима.

         Међувреме: 61/62 (-2) година.

685 – Смрт Марвана I.

744 – Смрт Ибрахима.

          Међувреме: 61/62 (-2) година.

          Абдал Малик и Ал Валид I – Марван II и Ал Мансур (Абасид)

685 – Почетак владавине Абдал Малика.

744 – Почетак владавине Марвана II.

         Међувреме: 61/62 (-2) година.

         *

715 – Крај владавине Ал-Валида I.

775 – Крај владавине Ал-Мансура.

         Међувреме: 61/62 (-1) година.

715 – Смрт Ал-Валида I.

775 – Смрт Ал-Мансура.

          Међувреме: 61/62 (-1) година.

          Сулејман и Јазид II – Ал Махди (Абасид)

715 – Почетак владавине Сулејмана.

775 – Почетак владавине Ал Махдија.

         Међувреме: 61/62 (-1) година.

         *

724 – Крај владавине Јазида II.

785 – Крај владавине Ал Махдија.

         Међувреме: 61/62 година.

724 – Смрт Јазида II.

785 – Смрт Ал Махдија.

         Међувреме: 61/62 година.

         Хишам и Марван II – Харун Ал Рашид (Абасид)

724 – Почетак владавине Хишама.

786 – Почетак владавине Харуна Ал Рашида.

         Међувреме: 61/62 година.

         *

750 – Крај владавине Марвана II.

809 – Крај владавине Харуна Ал Рашида.

         Међувреме: 61/62 (-2) година.

750 – Смрт Марвана II (последњег Омајадског калифа).

809 – Смрт Харуна Ал Рашида.

         Међувреме: 61/62 (-2) година.

          Како разумети чињеницу, ако не као предодређење, да је по датом временском распону од 61/62  ± 2 године: калиф Хишам умро после Муавије, Ал-Валид II после Јазида I, Јазид III после Муавије II, Ибрахим после Марвана I, Ал-Мансур после Ал-Валида I, Ал-Махди после Јазида II, а Абасид Харун Ал-Рашид после последњег калифа омајадске династије Марвана II. Наравно, та предодређујућа законитост (јер сваки закон предодређује) је резултат деловања универзалног циклизма и у природи и у друштвеним дешавањима, јер ритмичко „понављање је закон бивствовања“. О томе и Нури-Хаџић рече: „Ништа не пропада, ништа се не губи – све се обнавља и облик мења.“

           

            Предодређење у Светом Писму

 

             И поклонише јој се сви који живе на земљи којима имена

             нису записана у животној књизи(Откровење Јованово 13: 8)

 

            Варају се они који мисле да су предодређење и књига у којој је СВЕ од памтивека записано, присутни само у ајетима Курꞌана. У Светом Писму хришћана, такође се у великом броју стихова може ишчитати доктрина предодређења, иако црквена догма одсудно инсистира на непредодређености и слободи људске воље. Народ каже: “Тако је суђено“, а догма тврди да су то ставови злоумника, јер став да је нешто суђено или записано укида човекову слободу и одговорност. Да, али проблем настаје када се спозна да то не кажу само злоумници из народа него и Свето Писмо. Како разумети, рецимо, ово: „Заметак мој видеше очи твоје, у књизи је твојој све записано, и дани забиљежени, кад их још није било ни једнога“ (Псалм 139: 16). Значи, и Свето Писмо обзнањује да је све записано (дакле, предодређено) још пре постања првога дана. Знају ли хришћани на колико се места у Писму спомиње та књига у којој је све записано?

           Или, има ли везе са предодређењем ово:

„Но кад он тако помисли, а то му се јави у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марије жене своје; јер оно што се у њој зачело од Духа је светога. Па ће родити сина, и надјени му име Исус; јер ће он избавити свој народ од гријеха њиховијех. А ово је све било да се изврши оно што је Господ казао преко пророка“ (Матеј 1: 20-22).

             Дакле: 1) Бог зна и кроз пророке и анђела Господњег унапред најављује рођење Сина Божијег. 2) Бог делује (управља, интервенише) да се изврши и оствари најављено. 3) Најављенo рођење Сина Божијег je потом и остварено. Закључак: при свему томе Бог ништа НИЈЕ предодредио? То, дакле, према догми, није предестинација –  учење по коме су сва дешавања унапред предодређена Божјом вољом? Свети Василије Велики је у Шестодневу писао: „Чини ми се да има неких који су […] вођени властитом памећу, узели на себе да ономе што је у Писму речено придодају некакву тобожњу озбиљност, наводећи низ извештачених доказа и алегоријских тумачења. Али то би значило чинити себе мудријим од речи Светога Духа, и под видом тумачења, уводити властита схватања. Према томе, схватићемо Писмо онако како је написано” (Свети Василије, 2001: 223–225). А у Писму апостол Павле у „Посланици Ефесцима“ дословно каже: „Као што нас изабра кроз њега прије постања свијета, да будемо свети и праведни пред њим у љубави; одредивши нас унапријед кроз Исуса Христа себи на посинаштво, по угодности воље своје“ (Ефесци, 1: 4-5). Дакле, чак ни то „изабра  [нас] кроз њега прије постања свијета“ и „одредивши нас унапред“ апостола Павла, према догми, није предодређење. Интересантно.

             Хришћанска догма не признаје предодређење, већ промисао (православци) или провиђење (католици и протестанти). У вези с тим свети Јован Дамаскин каже: „Промисао је Божја воља, која све садржи и свиме разумно управља.“ Иако се у овој општеприхваћеној дефиницији промисли изричито каже да Божија воља СВЕ садржи и СВИМЕ разумно управља, догма ипак инсистира на слободи људске воље као изузетку. Дакле, једино људска воља није садржана у Божијој вољи и једино је она изузета из разумног Божијег управљања свиме. Узевши уопштено, та неутољива људска потреба да своју вољу стави на пиједестал апсолутне неприкосновености – изван и изнад свега – према Спинози је неизмерно глупа, охола и дрска. Спиноза је ову потребу коментарисао на следећи начин: „Кад би камен који пада имао свести, и он би држао да је његово падање резултат његове слободне воље.“ А да ли човек који има свест, када пада, рецимо, с дрвета на које се попео, подлеже тој истој сили земљине теже? Могло би се са иронијом рећи – не никако! За разлику од несвесног камена, он пада својом вољом, јер у природи не постоји сила моћнија од његове воље. Када би хтео, он би могао избећи тај пад полетевши машући рукама. Али ето, он је баш по својој вољи решио да падајући с дрвета поломи пар костију или врат – далеко било. Толико за сад о слободи људске воље изван и изнад свега, уз реторичко питање – постоје ли силе које делују на нас као и на све остало (попут силе земљине теже), а над којима немамо контролу? На ово питање ће у наставку текста одговорити Алберт Ајнштајн лично.

           Да закључимо: према доктринама хришћанства и ислама, Бог поседује предзнање о томе шта ће бити, али Он то што ће бити није предодредио, иако свиме управља по својој вољи? Међутим, ако Бог зна све шта ће бити, онда је будућност света, човечанства и човека унапред програмирана или како то верски текстови изричито кажу –  записана. Ако Бог као творац света и човека и управљач своје творевине при том није био и њен програмер – ко је онда то био? Зар у Писму није присуство чак седамнаест књига пророка, од Исаије до Малахије, који надахнути Богом унапред обзнањују будуће догађаје, па и рођење Сина Божијег? Како онда све то нема везе са предестинацијом – учењем по коме су сва дешавања предодређена Божијом вољом?

 

            Предодређење и физичари

 

            Реци ми, о чему највише размишљаш?

            Размишљам о узалудности.

            Да ли сви размишљају о узалудности?

            Не, ретко ко уопште размишља.

            Због чега?

            Зато што је то узалудно. (С. Ериксон – Месечеви вртови).

 

    О предодређењу, као што је већ наговештено, размишљао је, и о својим размишљањима се изјаснио и Ајнштајн, рекавши:

„Да, ја сам детерминиста. […] Моја религиозност се састоји од скрушеног дивљења према бескрајно супериорном духу који се испољава у оним малобројним стварима које можемо да појмимо о свету доступном нашим сазнањима. То дубоко емоционално убеђење у присуство супериорне разумне силе, које се открива у непојмљивом универзуму, формира моју замисао о Богу. […] Оно што мене раздваја од већине такозваних атеиста јесте осећај крајње понизности према недокучивим тајнама космичког склада. […] Све је предодређено, почетак као и крај, силама над којима немамо контролу. Предодређено је инсекту, као и звезди. Људска бића, биљке или космичка прашина; сви ми плешемо уз мистериозне ноте, написане у даљини од стране невидљивог музичара.” 1

            Да не би било забуне, Ајнштајн није веровао у јеврејског, хришћанског или муслиманског Бога:

„Верујем у Спинозиног Бога [каже он], који се разоткрива у законитој хармонији СВЕГА постојећег, али не и у Бога који се бави судбином и поступцима човечанства.“ 1

            Ајштајн би био „сјајан“ теолог, да се бавио теологијом, јер и он попут теолога није могао без контраверзи. Како сад разумети и како довести у склад (или хармонију) његово неверовање у „Бога који се бави судбином и поступцима човечанства“ уз веровање у „супериорну разумну силу – супериорног духа“ или „невидљивог музичара“ „који се разоткрива у хармонији свега постојећег“ и који предодређује све постојеће? Обухвата ли то његово „све је предодређено“ (дакле, све постојеће без изузетка – предодређено инсекту, звезди, људском бићу, биљци, космичкој прашини…) и „судбину и поступке човечанстава“? Ако не обухвата (ако се Бог тиме не бави), онда није, како он тврди, све постојеће предодређено; ако обухвата, како то онда Ајнштајн не верује у оно што верује? Ако је хтео рећи да супериорна разумна сила предодређује динамику свеколике природе, али не и друштвену динамику човечанства, шта ће му онда у тој причи о свеопштој предодређености поред звезде и – људско биће? Како то да људско биће, као и космичка прашина, нужно игра по нотама мистериозног музичара, а човечанство које чине та људска бића („сви ми плешемо“, каже дословно Ајнштајн), нема никакве везе с том игром у којој „сви плешемо“. Ако бог метафорички диктира „плесне кораке“ људских бића, како се онда Он то не бави „поступцима човечанства“ чије кораке диктира? Имамо ли ми контролу над том космичком музиком по чијим нотама играмо, или и она делује на нас као и сила земљине теже, не изузимајући нас из свега осталог? Или, другим речима: пошто та небеска музика има свој ритам, има ли тај ритам везе са ритмичким циклизмом свега постојећег, па и са циклизмом историјских дешавања? Да закључимо: Ајнштајн је веровао у Спинозу, Спиноза је веровао у апсолутну детерминисаност не само природе већ и „поступака човечанства“, а у детерминисаност „поступака човечанства“ детерминиста Ајнштајн није веровао, и тако – коларићу панићу плетемо се самићу, сами себе заплићемо… па ко мисли да нешто разуме, тај на крају опет ништа не разуме. Дакле, све време се вртимо око неразумевања разумљивог или разумевања неразумљивог.

              Ајштајн је исказао дивљење према „бескрајно супериорном духу који се испољава у оним малобројним стварима које можемо да појмимо о свету доступном нашим сазнањима.“ Дакле, иако смо мало шта појмили и сазнали, понашамо се као да смо појмили све. Заиста, неизмерно је охоло и глупо то наше убеђење по коме смо дефинитивно открили све тајне космоса и човечанства – баш сад и баш у ово време. Да ли смо свесни да је наша глупост пропорционална интезитету тог убеђења? Ајнштајн рече: „Људска глупост и свемир су бесконачни, мада за ово друго нисам сигуран.“

           У супериорну (раз)умну силу као матрицу материјалног света, веровао је и лауреат Нобелове награде за физику Макс Планк: „Нема материје као такве. Сва материја [каже Планк], извире и постоји само захваљујући сили која доводи делиће атома у одговарајућу вибрацију и држи тај минијатурни соларни систем атома на окупу. Морамо претпоставити како иза ове силе стоји свестан и интелигентан ум. Тај ум је матрица све материје.“ И опет следи питање – делује ли тај УМ и његова сила, која је матрица све материје, и на нас – људе, чија су (бар) тела сачињена од те материје које нема као такве?

     *    *     *

               Мелек Џибрил се питао: „Па шта је тим људима“? Зашто је у све религијске системе уграђен тај етос контраверзи и свеопштег ратујућег неразумевања. Чини се да је и то сукобљено неразумевање битан део Божијег плана. Да је Бог хтео, створио би од човечанства један народ; једну заједницу истомишљеника. Међутим, очигледно је Он имао врло озбиљне разлоге када је код Вавилонске куле помео језик људи, „да не разумеју један другога шта говоре“, али, да не разумеју ни Њега. И тако оста до дана данашњег – нико никога не разуме, нити жели да разуме! А разумемо ли ми бар сами себе, своје поступке и чињења? Сумњам! Тек то нико не разуме и кад мисли да разуме.

 

Извори:

Нури-Хаџић, Осман: Мухамед А. С. и Курꞌан, Старјешинство Исламске заједнице БиХ, Хрватске и Словеније, Загреб, 1987.

Свети Василије Велики: Шестоднев, Беседа, Нови Сад, 2001.

Спиноза: Теолошко политички трактат, Култура, Београд, 1957.

1) http://srbij-a.blogspot.com/2017/11/blog-post_6.html

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Небојша Катић: Речи су изгубиле смисао

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *