0 0
Read Time:22 Minute, 8 Second

Свака истина пролази кроз три фазе:

прва је – исмевање, друга је – насилно супротстављање и

                           трећа је – прихватање, као нечег што је очигледно.

(Артур Шопенхауер)

Аутор: Тодор Вулић

Јулиус Евола (1898 – 1974), био је вишезначна личност италијанске културне сцене двадесетог века. Врло широк спектар Еволиних интересовања (уметност, филозофија, историја, политика, тајна знања, религија…) које је поставио у оквире аристократско-традиционалне културе, изазивала је мноштво контроверзи које су се плеле око његовог дела. Сврставши се међу оне филозофе и теоретичаре, попут Ничеа и Шпенглера, који су дијагностификовали материјалну и духовну деградацију савременог Запада до нивоа његовог пада у стање тешке болести, и он је попут њих означен и јавно прокажен као идеолог фашизма. Деградација културе Запада је, по Еволи, достигла такве размере да: „већина људи није чак у могућности да пре свега разуме шта нормалност и здравље значе, а некмоли да се побуни, [и кроз побуну] поврати у нормално стање и оздрави. […] Човек треба да се пробуди и да стане на своје ноге, а не да се преврће с једне на другу страну у големој самртној постељи. Стигло се дотле да се данас питамо ко је у стању да сагледа савремени свет […] у његовој свеукупности, проничући у последње значење. Само то би могао бити почетак. Али за то је потребно изаћи из зачараног круга. Потребно је знати појмити друго – створити себи нове очи и нове уши за ствари које су постале невидљиве и неме у дубини времена. Само допирући до значења и визија које су постојале пре него што су настали узроци савремене цивилизације човек може стећи савремено упориште, кључ за стварно разумевање свих савремених застрањивања“ (Евола, 2010: 8).

Еволино најзначајније дело је студија под називом Побуна против модерног света, објављена 1934. године у Милану, и затим преведена на више језика. Ова студија се најчешће одређује као „морфологија цивилизација и филозофија историје“. Према Еволи: „Њену основну поставку представља мисао о декадентној природи модерног света, а њен циљ је изношење те мисли на видело позивањем на дух универзалне цивилизације, на чијим је рушевинама настало све што је модерно. […] Ништа не изгледа апсурдније од идеје напретка која је заједно са својом последицом, идејом о надмоћности савремене цивилизације, прибавила за себе ‘позитивне’ алибије кривотворећи историју, подмећући у свести људи шкодљиве митове и проглашавајући се врховном на оним раскршћима простонародних идеологија из којих, на крају крајева, вуче своје порекло. Човек треба да се спусти поприлично ниско и да доспе дотле да мудрост мртваца прогласи за божанску: никако другачије се не може назвати мудрост која у модерном човеку, који је ‘нови’ човек, не види старог, оронулог, уништеног, декадентног човека. […] У сваком случају, изгледа да је наступило јединствено слепило уколико модерни људи озбиљно мисле да све могу измерити својим мерама и да своју цивилизацију могу сматрати за привилеговану […] ван које владају искључиво мрак, варварства и сујеверја“ (Евола, 2010: 9).

Дакле, и по Еволи идеја прогреса у историјском развоју човечанства је илузорна. Човечанство не напредује већ назадује, и на том путу декаденцје и регреса у модерном времену доспело је до самог дна. Међутим, савремени човек, у њему својственом материјалистичком и техницистичком слепилу, управо ово „мрачно доба“ заблуда, илузија и свеопштег зла екстремне инфериорности – да би апсурд био потпун – доживљава као супериорни врхунац свог развоја. Савремено цивилизацијско дно је по данашњем човеку врх, а врх из давно прохујалог Великог Времена је дно. О каквом то Великом Времену Евола говори, кад савремена наука на прапочецима човечанства проналази полуанималног пећинског човека са његовим каменим оруђем и телом умотаним у животињске коже? Развијајући своју еволутивну и прогресистичку теорију сталног напредовања човечанства, савремена наука се не осврће на прастара сведочанства, на митове као најстарија сећања и предања древних цивилизација, а која једнодушно говоре о нечем сасвим супротном: о златним почецима човечанства, о наизглед нестварним људским моћима, о увидима и сазнањима која као да нису људска већ више-него-људска, о тако чудесним знањима за које је Лао Це пре два и по миленијума говорио:

Добри људи старине са таоом су били.

Чудесног, несхватљивог увида,

тако дубоког, да неразумни већини беху.

Иако сва та предања, без обзира где су настала, говоре суштински исто, тврде суштински исто, уче суштински исто – спознаје из најдревније прошлости уграђене у митове и саопштене преко њих, због неуклапања у савремену научну парадигму, просто се игноришу или анатемишу. Евола каже: „Познате су научне анатеме: Произвољно! Субјективно! Маштовито! С нашег становишта, ту нема ничег произвољног, субјективног и маштовитог. […] Традиционалне истине су у свим древним спознајама увек сматране за суштински не-људске. [Њихово] сагледавање са не-људског становишта – [са становишта] објективног у трансцедентном смислу – јесте традиционално и оно одговара традиционалном свету“ (Евола, 2010: 14). Под не-људским спознајама Евола подразумева спознаје метафизичке стварности. За такве спознаје, „за ствари које су постале невидљиве и неме у дубини времена“, савремени човек нема ни очи, ни уши, а ни памети.

* * *

У самој сржи Еволине филозофско-метафизичке елаборације обзнањене у овој књизи је – учење о две природе. Евола каже: „Постоји физички поредак и постоји метафизички поредак. Постоји природа смртних и постоји природа бесмртних. Постоји виша област ‘бића’ и постоји она нижа, област ‘постајања’. Уопште речено: постоји видљиво и опипљиво, а пре тога и с оне стране тога постоји невидљиво и неопипљиво као надсвест, принцип и прави живот. Свуда у свету Предања, на Истоку или на Западу, у једном или у другом облику, одувек је постојало то сазнање као чврста основа, око које се све остало успостављало. […] Колико год да је модерним људима тешко да га појме, треба поћи од идеје да је традиционални човек знао да постоји поредак постојања много шири од оног којем би данас највише одговарала реч ‘стварност’. Данас се, у суштини, као стварност више не замишља нешто што превазилази телесни свет у простору и времену. Наравно, још има оних који претпостављају нешто изван чулног – али да би се то нешто уоште и претпоставило, оно увек мора бити резултат неке хипотезе, научног закона, спекулативне идеје или религиозне догме – а заправо не иду даље од поменутог ограничења: у практичном смислу, односно као непосредно искуство, ма колико различита била његова ‘материјалистичка’ и ‘духовна’ веровања, модерни човек обликује своју представу о стварности само у функцији телесног света“ (Евола, 2010: 21).

Дакле, човечанство је у својој историјској инволуцији и паду из метафизичког поретка у физички поредак постало неспособно да појми стварност изван и изнад емпиријске стварности. Губећи надсвест, живи у (научној) заблуди да постоји само оно што је видљиво и опипљиво. Међутим, традиционална спознаја не само да је тај пад човечанства предвидела и предодредила, већ га је и образложила кроз учење о четири доба која се циклично смењују: „Ако је модерни човек све до јуче схватао и величао смисао њему познате историје као еволуцију, традиционални човек је спознао сасвим друкчију истину. У свим древним сведочанствима традиционалног човечанства увек се у једном или другом облику налази мисао о регресији или о паду: бића су из првобитно виших стања силазила у стања све условљенија људским, смртним и пропадљивим елементом. Такав инволутивни процес започињао је обично у најстаријим временима. […] То учење у традиционалном свету није остало у неодређеном и уопштеном облику; напротив, оно се дефинисало у органској доктрини коју, истовремено у великој мери, можемо наћи у учењу о четири доба. Према том учењу, стварни смисао историје, као и смисао настанка онога што смо […] проистиче из постепеног опадања кроз четири циклуса или ‘генерације’. Најпознатији облик учења о четири доба припада грчко-римској традицији. Хесиод (у 8. веку пре Христа – примедба аутора) заправо говори о четири ере које симболизују четири метала (злато, сребро, бронза и гвожђе). […] Хиндуистичка традиција познаје исту доктрину у облику четири циклуса названа редом сатја-југа (или крта-југа), трета-југа, двапара-југа и кали-југа (то јест ‘мрачно доба’). […] Персијска верзија је слична хеленској: у њој такође постоје четири доба обележена златом, сребром, челиком и ‘мешавином гвожђа’. Халдејско учење малтене преузима таква схватања. […] Својеврсно транспонована, иста концепција појављује се и у јеврејској традицији где се у пророчким списима говори о сјајном кипу са златном главом, сребрним грудима, бронзаним боковима и бедрима, а ногама и стопалима од гвожђа и иловаче. Тај кип са овако подељеним деловима представља четири ‘краљевства’ што следе једно за другим почевши од златног краљевства ‘краља краљева’ који је ‘примио моћ, силу и славу од небеског бога“ (Евола, 2010: 230). Исто учење је присутно и у традицији древног Египта, традицијама мезоамеричке (мајанске и астечке) и андске (Инка) цивилизације, тихоокеанских цивилизација – оно је свеприсутно у колективном сећању човечанства. Тим традицијима је заједничко и сећање на катастрофе изазване ватром или водом (сећање на општи потоп се налази у више од хиљаду митова). Све те традиције знају за развој човечанства кроз циклично-закономерну и регресивну сукцесију доба различитих духовно-материјалних и цивилизацијских квалитета.

„Схватање, као што Традиција налаже, да је у почетку постојао један ‘више-него-човек’, а не анимални пећински човек, и да је најранија преисторија била не само ‘цивилизација’ него и ‘ера богова’, што многи [који] на овај или онај начин верују у јеванђеље [историјског] дарвинизма сматрају најобичнијом ‘митологијом’. У сваком случају, како ту митологију нисмо ми сада измислили, ваља објаснити чињеницу да она постоји, то јест чињеницу, да се у најдревнијим митовима и списима не наилази ни на какво предање које би подржало [историјски] ‘еволуционизам’, а налази се – напротив и управо – на супротно, наиме на непрекидну мисао о бољој, блиставијој и надчовечној (‘божанској’) прошлости“ (Евола, 2010: 230-231).

Модерни став, по којем је митолошка прича „симболична слика произашла из људске психе“, захтева и појашњење: може ли људска имагинација створити било шта што у својој основи нема некакав облик искуства, без обзира колико то искуство било временом замагљено и само сновидљиво? Уосталом, модерном искуству, које са своје позиције негира традиционално искуство, можда се може приговорити и уз помоћ Солонове приче о цикличним уништењима људског рода коју наводи Платон у Тимају. У њој египатски свештеник објашњава зашто Хелени не поседују никакво знање „временом оседело“: „О Солоне […] на вас и друге народе, сваки пут кад би се прилике средиле у погледу писма и свега другог што је за живот у градовима неопходно, опет би се, после уобичајеног броја година, као некаква болест, обрушио небески талас, оставивши међу вама само неписмене и необразоване. Тако на неки начин изнова постајете млади, јер не знате ништа од оног што се […] дешавало у стара времена. […] Ви се, пре свега, сећате само једног потопа на земљи, иако их је раније било много.” (Чан, 2001: 87–88). Нису ли можда те групице „необразовних“ које су преживеле катаклизмичка општа разарања, лишене свих претходних цивилизацијских достигнућа и знања, започињале нови цивилизацијски циклус са позиције елементарног и скоро анималног преживљавања. Нисмо ли и ми зато, пратећи Солонове Хелене, без знања „оседелог временом“? Било како било, Евола позива да се та (катаклизмична?) разделница прекорачи и човечанство без предрасуда загледа у „златну“ прошлост која је претходила „пећинском човеку“.

* * *

Према Еволи, и учење о цикличном развоју човечанста припада традиционалном знању и било је саставни део спознаје стварности традиционалног човека. По том концепту, у оквиру великих циклуса – или сукцесивне регресије четири доба – постоје краћи временски циклуси, а у њима још краћи: „Попут људи, и цивилизације имају свој циклус, почетак, развој, крај, и што су [оне] више тонуле у споредно [и материјално] овај закон је бивао све фаталнији. […] Сигурно је да ова модерна није прва међу цивилизацијама које су се угасиле, нити је она та иза које неће бити других. Светла се гасе овде и светла се пале на другом месту у наизменичном ређању онога што је условљено временом и простором. Циклуси се затварају и циклуси се поново отварају. […] Само је незналаштво модерних могло учинити да они и за тренутак поверују, да њихова цивилизација – укорењена више од ма које ма када у елементу земаљског и случајног – може имати различиту и привилеговану судбину“ (Евола, 2010: 446). У оквиру свеопштег закона који делује у различитим стадијумима цикличног пропадања је и закон о регресији касти. „Као смисао историје, почевши од предантичких времена, имамо управо прогресивно опадање моћи и типа цивилизације са претходне на следећу у оквиру четири касте – сакралних вођа, ратничког племства [аристократије], буржоазије [индустријалаца, трговаца и банкара] и слугу [робова рада] – које су у традиционалним цивилизацијама одговарале квалитативном раслојавању основних људских могућности:

· Представници божанског краљевског достојанства, поглавари који у себи сједињују две моћи (првосвештеничку и краљевску – примедба аутора) у знаку онога што смо назвали духовном вирилношћу и олимпском сувереношћу, припадају за Запад далекој, скоро митској прошлости.

· [После њих] с нестанком врха, власт прелази на непосредно нижи ниво: на касту ратника. У првом плану сада су монарси који су обични војни поглавари, господари земаљске правде и на крају апсолутни политички суверени. Краљевско достојанство је [наслеђивано] по крви, а не више по духу.

· Следи други крах: чак и аристократије пропадају, а монархије посрћу (краљ краљује али не влада). […] Уз парламентарне демократије, успостављањем капиталистичких олигархија, власт прелази са друге на модерни еквивалент треће касте – са ратника на трговца. Краљеви угља, гвожђа, нафте и тако даље, заузимају напослетку место претходних краљева по крви [и оних пре њих] по духу. […] [Ко поседује злато и зна да га умножи] тај иза фасаде демократије буквално контролише политичку моћ јавног мњења. Аристократија уступа место плутократији, а ратник – банкару и индустријалцу.

· На крају крајева, криза буржоаског друштва, класна борба, пролетерска побуна против капитализма, манифест ‘Треће интернационале’ и колективно организовање група и маса у оквиру ‘социјалистичке цивилизације рада’ – све ово говори о трећем краху, услед чега власт тежи да пређе на ниво последње од традиционалних касти, на касту робова тешког рада и човека-масе“ (Евола, 2010: 404- 406).

Треба запазити да по Еволи, „власт тежи да пређе“ на четврту касту, али на њу још није прешла. По њему су (за његова живота), амерички капитализам и совјетски социјализам два лица исте медаље, што детаљно образлаже у поглављу под називом „Циклус се затвара“. „Русија и Америка се показују као два различита израза за исту ствар; то су два пута обликовања […] [крајњег исхода] – света Четвртог сталежа“ (Евола, 2010: 424). Интересантно је да Еволин закон о регресији касти морфолошки одговара Марксовој сукцесији друштвено-економских формација, где: Еволин период сакралних вођа одговара робовласништву, ратничког племства – феудализму, буржоазије – капитализму, а период владавине робова рада – комунизму. По италијанском филозофу, владавина четврте касте ће започети после глобалног сукоба или Трећег светског рата.

* * *

У светлу свеопштег цикличног, а тиме и закономерног развоја човечанства – и владавине краљева се понављају по релативно стабилној временској ритмици. „Краљ као ‘син неба’ […] има ‘небески мандат’. […] Поступање те силе ‘с неба’ је нематеријално деловање чистим присуством. Оно је

невидљиво као ветар, а ипак је неизбежно попут природних сила“ (Евола, 2010: 29-30). У наставку, помоћу упоредне хронологије са временским померањем од око 75/76 +/-2 године, показаћемо како су се у историји древног Египта ритмички понављале владавина фараона у периоду од 1290. до 1052. године пре нове ере.

…1290 п. н. е – Крај владавине и смрт фараона Рамзеса I.

1212 п. н. е – Крај владавине и смрт фараона Рамзеса II.

Међувреме: 75/76 (+2) година.

Сети I – Мернептах

Рамзеса I је наследио Сети I. По временском распону од око 75/76 година, владавину фараона Сетија I је поновио фараон Мернептах својом владавином.

1290 п. н. е – Почетак владавине фараона Сетија I.

1213 п. н. е – Почетак владавине фараона Мернептаха.

Међувреме: 75/76 (+1) година.

1279 п. н. е – Крај владавине фараона Сетија I.

1203 п. н. е – Крај владавине фараона Мернептаха.

Међувреме: 75/76 година.

1279 п. н. е – Смрт фараона Сетија I.

1203 п. н. е – Смрт фараона Мернептаха.

Међувреме: 75/76 година.

Рамзес II – Сети II… и Рамзес VI

Сетија I је наследио Рамзес II. По истом временском распону, неуобичајено дугу шездесетседмогодишњу владавину Рамзеса II, поновили су фараони од Сетија II до Рамзеса VI својим краћим владавинама. Рамзес II је завршио владавину у 94. години живота.

1279 п. н. е – Почетак владавине фараона Рамзеса II.

1203 п. н. е – Почетак владавине фараона Сетија II.

Међувреме: 75/76 година.

*

1212 п. н. е – Крај владавине фараона Рамзеса II.

1137 п. н. е – Крај владавине фараона Рамзеса VI.

Међувреме: 75/76 година.

1212 п. н. е – Смрт фараона Рамзеса II.

1137 п. н. е – Смрт фараона Рамзеса VI.

Међувреме: 75/76 година.

Мернептах – Рамзес VII

Рамзеса II је наследио Мернептах. По датом временском распону, Мернептахову владавину је поновио Рамзес VII својом владавином.

1213 п. н. е – Почетак владавине фараона Мернептаха.

1136 п. н. е – Почетак владавине фараона Рамзесa VII.

Међувреме: 75/76 (+1) година.

1203 п. н. е – Крај владавине фараона Мернептаха.

1129 п. н. е – Крај владавине фараона Рамзесa VII.

Међувреме: 75/76 (-1) година.

1203 п. н. е – Смрт фараона Мернептаха.

1129 п. н. е – Смрт фараона Рамзесa VII,

(а после пар месеци и смрт фараона Рамзеса VIII).

Међувреме: 75/76 (-1) година.

Сети II… и Сетнат – Рамзес IX

Мернептаха је наследио Сети II. По датом временском распону, краће владавине фараона Сетија II, регенткиње Твосрет и фараона Сетната, поновио је фараон Рамзес IX својом дужом владавином.

1203 п. н. е – Почетак владавине фараона Сетија II.

1129 п. н. е – Почетак владавине фараона Рамзесa IX.

Међувреме: 75/76 (-1) година.

*

1186 п. н. е – Крај владавине фараона Сетната.

1111 п. н. е – Крај владавине фараона Рамзесa IX.

Међувреме: 75/76 година.

1186 п. н. е – Смрт фараона Сетната.

1111 п. н. е – Смрт фараона Рамзесa IX.

Међувреме: 75/76 година.

Рамзес III – Рамзес X и Рамзес XI

Сетнета је наследио Рамзес III. По датом временском распону владавину фараона Рамзеса III су поновили фараони Рамзес X и Рамзес XI својим владавинама.

1186 п. н. е – Почетак владавине фараона Рамзеса III.

1111 п. н. е – Почетак владавине фараона Рамзесa X.

Међувреме: 75/76 година.

*

1155 п. н. е – Крај владавине фараона Рамзесa III.

1078 п. н. е – Крај владавине фараона Рамзесa XI.

Међувреме: 77 година.

1155 п. н. е – Смрт фараона Рамзесa III.

1078 п. н. е – Смрт фараона Рамзесa XI.

Међувреме: 75/76 (+1) година.

Рамзес IV… и Рамзес VIII – Смендес

Рамзеса III је наследио Рамзес IV. По истом временском распону, више краћих владавина фараона од Рамзеса IV до РамзесаVIII, поновио је фараон Смендес својом дужом владавином.

1154 п. н. е – Почетак владавине фараона Рамзесa IV.

1078 п. н. е – Почетак владавине фараона Смендеса.

Међувреме: 75/76 (+1) година.

*

1129 п. н. е – Крај владавине фараона Рамзеса VIII.

1052 п. н. е – Крај владавине фараона Смендеса.

Међувреме: 75/76 (+1) година.

1129 п. н. е – Смрт фараона Рамзеса VIII.

1052 п. н. е – Смрт фараона Смендеса.

Међувреме: 75/76 (+1) година.

Рамзес IX – Аменемнис

Фараона Смендеса је наследио фараон Аменемнис, који је започео владавину око 75/76 година после Рамзеса IX итд.

1129 п. н. е – Почетак владавине фараона Рамзеса IX.

1052 п. н. е – Почетак владавине фараона Аменемниса.

Међувреме: 75/76 (+1) година…

Дакле, Фараон Мернептах je започео владавину око 75/76 година после фараона Сетија I; Сети II, 75/76 година после Рамзеса II; Рамзес VII, око 75/76 после Мернептаха; Рамзес IX, 75/76 година

после Сетија II; Рамзес X, 75/76 година после Рамзеса III; Смендес, око 75/76 година после Рамзеса IV; Аменемнис, око 75/76 година после Рамзеса IX… итд.

Пошто се историјски циклуси реализују у времену, какво је онда, по Еволи, традиционално искуство времена: „ Време традиционалних цивилизација није ‘историјско’ линеарно време. […] Традиционално искуство времена је сасвим различитог типа. У њему време није квантитет већ квалитет и није низ већ ритам; не тече уједначено и бесконачно, већ се ломи у циклусе, у периоде чији сваки трнутак има неко значење и стога своју специфичну вредност у односу на сваки други, као и једну живу индивидуалност и функционалност. Ти циклуси или периоди – халдејска и хеленска ‘велика година’, етрурско-латински saeculum, персијски еон, астечка ‘сунца’, хиндуистичке калпе, и тако даље, представљају сваки понаособ један довршен развој, чинећи затворена и савршена јединства – дакле, истоветна једна са другим – и понављајући се, не мењају се и не умножавају, већ једно друго следе ( како је то неко лепо исказао – попут ‘низа вечности’). […] [Њихова] квантитативно различита трајања могла су се сматрати истим, пошто би сваки од њих садржавао и поновио све типичне моменте неког циклуса. […] На тој основи, традиционални свет је […] знао за хијерархију засновану на аналогним подударностима између великих циклуса и малих циклуса и то, истини за вољу, тако да је уследила нека врста свођења временске многострукости на надвременско јединство“ (Евола, 2010:191-192).

* * *

У наставку, сазнајмо шта Евола мисли о савременој науци. Позивајући се на Жозефа де Местра, Евола истиче да: „’Што се научног пута тиче, заслепљени смо грубим софизмом који је опчинио сваки поглед. […] [Модерни научници се] баве једино последицама, у којима се каже да је узалудно бавити се узроцима, у којима се више и не зна шта узрок значи’. У почетку [традиционални људи] не само што су владали науком ‘него је та наука различита од наше, потицала одозго’. […] Била је тајновита и затворена у храмове где се на крају угасила. […] И од тада, као сурогат постепено је почела да се заснива друга, чисто људска и емпиријска наука на коју су савремени људи тако поносни и с којом су мислили да измере све што за њих значи цивилизација. Отуда ова последња има само значење пуког покушаја ослобађања – помоћу сурогата – из неприродног и деградираног стања које уопште није било карактеристично за прапочетке и које се, што је најтужније, више и не опажа као такво. […] Свака епоха има свој ‘мит’ који одражава одређену колективну климу. Уопштено речено, аристократску мисао да потичемо ‘одозго’ и да имамо прошлост од светлости и духа данас је заменила демократска идеја еволуционизма по којој оно више потиче из нижег, човек од животиње, цивилизација од варварства. То није толико ‘објективан’ резултат свесног и слободног научног испитивања, него је то пре један од многих одраза које је појава модерног света – са његовим инфериорним друштвеним и духовним слојевима и човеком без традиције – нужно произвела на интелектуалном и културном плану“ (Евола, 2010: 235-236).

Митологија данас није наука заснована на збиркама древних (и симболички саопштених) примордијалних знања. Она је у парадигматичној свести модерног човека нека врста примитивне религије. А мит, то својеврсно историјско сведочанство – та најстварнија стварност Еволиног традиционалног човека – данас је бајка. Зато, слагали се са Еволом или не, прихватали његову идеју или не, чињеница је да је данашња наука изразито идејно рестриктивна. Научник који жели бити научан у савременом смислу те речи, за неку традиционалну идеју која му се ЧИНИ невероватном неће рећи – „чини ми се да је то невероватно“. Напротив, он ће одмах исказати „ултимативну истину“ која гласи – „то је немогуће, то је сујеверје“ – и при том неће сматрати потребним да за такав суд понуди аргументе или доказе. Шта ту уопште има да се доказује? Зар то није толико очигледно? Та слепа очигледност је толико заводљива, да на крају увек заведе на научну странпутицу. Уосталом, зар није очигледно да се Сунце (геоцентрично) обрће око Земље? Прогнане из науке, традиционалне идеје своје последње уточиште налазе у књижевној фикцији. Зато је – без обавезе да буде научан – „ненаучни и неозбиљни“ Хорхе Луис Борхес од свог „Алефа“ створио симбол мистерије свеукупног знања: „Буенос Ајрес начас исчезава, а на његовом месту се указује визуелни сажетак свих светских збивања и целокупног људског знања. Негде

изван технологије почива могућност вечне спознаје – која са собом може донети и вечну патњу. Оно што Борхес види у Алефу савременим жаргоном би се назвало вантелесним искуством, сличном тренутку […] умирања“ (Вудал, 2004: 190-191). А за то вантелесно и метафизичко искуство су, опет по Еволи, способни „ само они који су већ духовно предодређени да прихвате такву врсту сазнања“ (Евола, 2010: 236). На крају ове Борхесове приче приповедач каже: „’Бојао сам се да се никад нећу ослободити онога што сам видео’. […] Али после овог ненормалног стања […] људска непостојаност ипак превладава. ‘На сву срећу, после неколико непроспаваних ноћи, повратио ми се заборав’“ (Вудал, 2004: 191). Поред реченог, Борхес је у својим причама пружио азил и историјском циклизму: „Сасвим прикладно, одлучио је да га илуструје примером из личног искуства о којем је први пут писао још 1928. Започињући текст излагањем начела понављања, [и] вечног враћања истог, он се присећа једне вечерње шетње Баракасом“ (Вудал, 2004: 213).

По Ортеги и Гасету, сваки нови и све специјализованији научни нараштај је све више „губио додир с другим научним подручјима, све више сужавао поље свог рада, губио из вида целовито тумачење, […] а то је оно што једино заслужује пажњу људи од науке, културе и европске цивилизације. [Научник специјалиста] најзад, […] назива дилетантизмом сваку знатижељу за целокупношћу знања.“ (Ортега, 2013: 102). Стигло се дотле, како рече Евола, „да се данас питамо ко је у стању да сагледа савремени свет у његовој свеукупности, проничући у последње значење. Само то би могао бити почетак. Али за то је потребно изаћи из зачараног круга“. Јувал Ноа Харари с правом тврди да је: „данашња наука јединствена међу традицијама знања по томе што отворено признаје ‘колективно’ незнање о ‘најважнијим питањима’“. (Харари, 2019: 328). Ако о најважнијим питањима не знамо ништа, шта онда знамо? Знамо ли, рецимо, да предвидимо будућу друштвено-економску форму егзистенцијалног организовања човечанства? У том контексту, знамо ли шта ће бити са савременом цивилизацијом Запада, као преовлађујућом компонентом савременог поретка? Хоће ли се она заиста прогресивно развијати до бесконачности?

Евола, као и други цикличари не мисле да је она вечна – напротив. За њега је кључно питање: шта се из овог поретка, после његовог скорог краја, може пренети у ново доба. „Преовлађујућа концепција у древним традиционалним учењима јесте да, заправо, нека врста хијатуса (или нека врста прекида везе уз одбацивање претходног – примедба аутора) одваја један циклус од другог – [стога] не би било прогресивног опорављања и поновног уздизања, већ би то био нови почетак, нагла мутација у сагласности са неким догађајем […] метафизичког реда. На исти начин, старо дрво се не обнавља, већ умире, а ново дрво је оно што евентуално може изнићи из његовог семена“ (Евола, 2010: 446). Односи континуитета између једног и другог циклуса се тиме сужавају на само виталне и вечне егзистенцијалне елементе. Будући да савремени поредак представља организовану негацију традиционалних вредности, он као такав не може бити основа ничему, нити дати материјал за изградњу било чега новог. Дакле: „За модерну цивилизацију узету у целини нема будућности у позитивном смислу. Чисто је маштање то што неки мисле да ће некакав [виши] циљ и некаква [светла] будућност ипак оправдати оно што је човек уништио у себи и изван себе“ (Евола, 2010: 446-447). Рећи тако нешто предодређујуће, и при том довести у сумњу „непропадљивост и вечност“ савременог демолибералног врлог новог света, који је због свог „савршенства“ ставио тачку на историју, који је коначно“ испунио“ све вишемиленијумске идеале човечанства, је неопростиво. Зато за Еволу, као и за остале његове истомишљенике, нема опроста. Једина демолиберална недоумица у вези њих је – у који круг Дантеовог Пакла их сместити? Међутим, није то проблем, јер Евола је свакако после своје физичке смрти 1974. већ негде смештен (можда баш поред Борхеса). Проблем је, у који круг пакла сместити њихове (цикличне) идеје – на само његово дно или тик изнад њега?

Извори:

Евола, Јулијус: Побуна против модерног света. Градац К, Чачак-Београд, 2010.

Чан, Томас: Прича о Адаму и Еви, No limit books, Београд, 2001.

Ортега и Гасет, Хосе: Побуна маса. Градац К, Чачак-Београд, 2013.

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Небојша Малић: Куда иде Америка или од молитве богу Астека до сатанистичких патика
Next post Данило Бабић: Двоструки аршини агенде о дискриминацији

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *