1 0
Read Time:35 Minute, 35 Second

Сада, било који краљ који жели да се зове мени једнаким,

              нека освоји све што сам ја освојио. (Саргон Велики).

                                                    *

              Мудри људи с разлогом кажу да ко год жели да предвиди будућност,

              мора да се посаветује са прошлошћу. (Макијавели)

 

Аутор: Тодор Вулић

Империје су друштвени ентитети који се као историјски феномен одређују на различите начине. Најчешће се дефинишу као вишенационалне државе у којима владајућа елита потчињава становништво које културно и етнички не припада империјалној-царској етничкој групи и њеној култури. Оне су „било који релативно велики и суверени политички ентитет чији састојци нису суверени.“ Античко раздобље познавало је два основна облика државног организовања: градове-државе и империје. Градови-државе су протоком историјског времена практично нестали, (неки од њих су прерастали у империје), али империје су мењајући форме и не мењајући суштину опстале до данас.

Према већини историчара, прво велико царство у историји – Акадско царство, створио је Саргон I. „Он није био краљевског порекла; историја није могла да пронађе ко му је био отац, док му је мајка вероватно била храмовска проститутка. […] ꞌМоја скромна мајка ме је зачела и у тајности донела на свет. Ставила ме је у корпу – чун од рогозине и катраном ми затворила излазꞌ. Пошто га је [из тог чуна који је носила речна матица] спасао неки радник, он је постао пехарник код краља, стицао све већу наклоност и утицај, побунио се и збацио свог господара. […] Историчари су га звали ꞌвеликимꞌ, јер је освојио многе градове, опљачкао велики ратни плен и поубијао многе људе. […] Овај моћни ратник је напредовао на исток и на запад, на север и на југ, покорио је Елам, опрао оружје у симболичном тријумфу у Персијском заливу, прешао западну Азију, стигао до Медитерана, и основао прво велико царство у историји. Педесет пет година је владао, док су се легенде о њему прикупљале и припремале да би од њега створиле бога“ (Дјурант, 2004: 130). Тако је Саргон постао први „господар универзума“ и творац империјалног обрасца, који се у најкраћем може описати Дјурантовим речима – „освојио [је] многе градове, опљачкао велики ратни плен и поубијао многе људе“. Ни једна империја се до данас није одрекла огња и мача, рушилаштва и разбојничке пљачке покорених друштава. Оне су, уз проливање река људске крви, шириле ропство и производиле неизрециве патње потлачених. Међутим, Саргонова империја је успоставила још један архетипски образац; као и она и све њене наследнице су настајале, цветале и нестајале са лица земље. Све, без изузетка. Евола је писао: „Време традиционалних цивилизација […] није низ већ ритам; не тече уједначено и бесконачно, већ се ломи у циклусе, у периоде чији сваки тренутак има неко значење и стога своју специфичну вредност у односу на сваки други, као и једну живу индивидуалност и функционалност. […] Ти циклуси или периоди, […] представљају сваки понаособ један довршен развој, чинећи затворена и савршена јединства – дакле, истоветна једна са другим – и понављајући се, не мењају се и не умножавају, већ једно друго следе (како је то неко лепо исказао – попут ‘низа вечности’). […] [Њихова] квантитативно различита трајања могла су се сматрати истим, пошто би сваки од њих садржавао и поновио све типичне моменте неког циклуса“ (Евола, 2010:191-192). Дакле, традиционални свет је познавао понављајућу еволуцију засновану на аналогним подударностима. У светлу свеопштег цикличног, а тиме и законитог развоја човечанства – и владавине царева се понављају по релативно стабилној временској ритмици. „Краљ као ‘син неба’ […] има ‘небески мандат’. […] Поступање те силе ‘с неба’ је нематеријално деловање чистим присуством. Оно је невидљиво као ветар, а ипак је неизбежно попут природних сила“ (Евола, 2010: 29-30). ꞌНебески мандатꞌ од ꞌНеба ороченог трајањаꞌ додељиван је и царевима Саргонове династије, чије су владавине почињале и завршавале се (према приложеној табели) по временском распону од 62/63 ± 1 година.

 

Упоредна хронологија

 

            Саргон I – Маништушу и Нарам-Син

           По датом временском распону Саргонову владавину су поновили његов други син Маништушу и унук Нарам-Син, својим краћим владавинама.

2334 – Почетак владавине Саргона I.

2270 – Почетак владавине Маништушуа.

            Међувреме: 62/63 (+1) године.

2279 – Крај владавине Саргона I.

2218 – Крај владавине Нарам-Сина.

            Међувреме: 62/63 (-1) године.

2279 – Смрт Саргона I.

2218 – Смрт Нарам-Сина.

            Међувреме: 62/63 (-1) године.

            Римуш и Маништушу – Шар-Кали-Шари

           Шар-Кали-Шари је по истом распону поновио својом дужом владавином краће владавине својих претходника, Римуша и Маништушуа.

2279 – Почетак владавине Римуша.

2217 – Почетак владавине Шар-Кали-Шарија.

            Међувреме: 62/63 (-1) године.

            *

2255 – Крај владавине Маништушуа.

2193 – Крај владавине Шар-Кали-Шарија.

            Међувреме: 62/63 године.

2255 – Смрт Маништушуа.

2193 – Смрт Шар-Кали-Шарија.

            Међувреме: 62/63 године.

            Нарам-Син – Игиги… и Шу-Турул

            По истом распону су и наследници Нарам-Сина својим краћим владавинама поновили његову дугу владавину.

2255 – Почетак владавине Нарам-Сина.

2193 – Почетак владавине Игигија.

            Међувреме: 62/63 године.

            *

2218 – Крај владавине Нарам-Сина.

2154 – Крај владавине Шу-Турула.

            Међувреме: 62/63 (+1) године.

2218 – Смрт Нарам-Сина.

2154 – Смрт Шу-Турула.

            Међувреме: 62/63 (+1) године.

           Маништушу је започео владавину око 62/63 године после Саргона, Шар-Кали-Шари, после Римуша, а Игиги, после Нарам-Сина. Нарам-Син је завршио владавину и умро око 62/63 године после Саргона, Шар-Кали-Шари после Маништушуа, а Шу-Турул после Нарам-Сина. Наравно, Акадска империја није утемељена чином Саргоновог преузимања власти у Кишу 2234, већ тек после његових великих освајачких похода око 2318. године. Дакле, ова империја је започела са Саргоном, врхунац досегла у време Нарам-Сина, а крај доживела са Шу-Турулом.

  • Средња (централна) година трајања Акадске империје је [(2318 + 2154) : 2 = 2236].
  • Иста та је средња година раздобља које је почело владавином Римуша и завршило се владавином Шар-Кали-Шарија; или раздобља које је почело од краја владавине Саргона и завршило се са почетком владавине Игигија [(2279 + 2193) : 2 = 2236].
  • На крају је и средња година владавине Нарам-Сина; или раздобља од краја владавине Маништушуа до почетка владавине Шар-Кали-Шарија [(2254 + 2218) : 2 = 2236].

             То значи, да поред ритмичке смене акадских царева на власти по временском распону од око 62/63 године, постоји и временска симетрија тих смена у односу на средњу 2236. годину (нпр. Маништушу је завршио владавину 19 година пре средње 2236, а 19 година после ње је започео владавину Шар-Кали-Шари итд). Очигледно да је та Еволина ꞌсила с неба’ која законито и ꞌнематеријално делује чистим присуствомꞌ, ꞌневидљиво као ветар, а ипак неизбежна попут природних силаꞌ, деловала циклично од прапочетака људске историје. Није једино јасно – зашто би она морала бити нешто ꞌпопут природних силаꞌ? Зашто и њу не бисмо доживљавали, у пуном смислу те речи, као природну силу, кад она то јесте?

 

            Јевреји и Египат

 

            У студији Дух Индије, Амори де Рјенкур је писао: „Ако почнемо да се бавимо компаративним проучавањем свих цивилизација за које историја зна, уочићемо да постоји нека мистериозна унутрашња логика аналогног развоја друштвених организама, нека врста духовног плана који се остварује кроз процес историјске еволуцује. […] Историја је живот за себе, и као и све друго што је живо она има свој циклични ритам. […] Откуцаји тог била, показују нам један одређени модел понављања који се уочава у развоју свих људских друштава: она се рађају, живе и умиру. […] Оно што морамо да откријемо, то је велики круг историје […] [а тај] круг мора бити свеобухватан“ (Ријенкур, 1991: IX). Један велики круг тог историјског плана започет је у претходној причи о Саргоновој империји. По њеном слому уздигао се Ур и његова трећа династија. Ур Халдејски је град у коме је рођен праотац Јевреја, Аврам. Проповедајући нову веру у једног Бога, Аврам одлази из Ура у Ханан, а његово потомство после низа заплета завршава у Египту (Мисиру) као робље. Међу египатским Јеврејима родио се и Мојсије: „А неко од племена Левијева, отиде и ожени се ћерком Левијевом. И она затрудње и роди сина; и видећи га лијепа кријаше га три месеца. А кад га не могаше више крити, узе ковчежић од сите, и обли га смолом и паклином (врста боровог катрана – примедба аутора) и метну дјете у њ, и однесе га у трску крај ријеке“ (Излазак 2: 1-3). Дете проналази фараонова кћи која је дошла на купање, и даје му име Мојсије „јер га из воде извади“. Дакле, прича о Мојсијевом рођењу је само варијанта архетипске приче о Саргоновом рођењу. Аврамово потомство је, очигледно, и после хиљаду година још чувало сумерско-акадску културну баштину својих праотаца укључујући у њу и „историју“ Саргоновог чудесног спасења из тршчаног чуна. (Старозаветне књиге Мојсијеве, поред ове, садрже још низ „историја“ испричаних пре њих на сумерско-акадско-асирско-вавилонским глиненим плочицама, од којих је најупечатљивија она о потопу. И ти Саргонови и Мојсијеви чунови обливени катраном асоцирају на Нојеву барку препуштену воденој стихији са људским семеном новог света у њој). Одраставши, Мојсије је, на крају, предводио бекство Јевреја из фараонског ропства у Ханан – у земљу „меда и млека“.

             Историјска наука још није решила питање – за време ког фараона се десио овај егзодус са Мојсијем на челу? Најчешће су кандидати за ту улогу су били Рамзес II, његов син и наследник Мернептах, али и неки њихови претходници. За разлику од семитских империја Месопотамије (Акада, Вавилона, Асирије и Халдеје – империја потомака Нoјевог најстаријег сина Сима), Египат је био империја потомака његовог сина Хама. Међутим, и за египатске фараоне је важио Еволин ꞌнебески мандат ороченог трајањаꞌ предодређен силом ‘с неба’ која делује нематеријално „чистим присуством“ уз временско померање од 75/76 +/-2 године. Који су фараони по тој ритмици поновили својим владавинама раздобља власти Сетија I, Рамзеса II и Мернептаха, могућих Мојсијевих савременика и прогонитеља.

 

                    Упоредна хронологија фараона

 

1290 п. н. е – Крај владавине и смрт фараона Рамзеса I.

1212 п. н. е – Крај владавине и смрт фараона Рамзеса II.

                       Међувреме: 75/76 (+2) година.

                       Сети I – Мернептах

                    Рамзеса I је наследио Сети I. По временском распону од око 75/76 година, владавину фараона Сетија I је поновио његов унук фараон Мернептах својом владавином.

1290 п. н. е – Почетак владавине фараона Сетија I.

1213 п. н. е – Почетак владавине фараона Мернептаха.

                       Међувреме: 75/76 (+1) година.

1279 п. н. е – Крај владавине фараона Сетија I.

1203 п. н. е – Крај владавине фараона Мернептаха.

                       Међувреме: 75/76 година.

1279 п. н. е – Смрт фараона Сетија I.

1203 п. н. е – Смрт фараона Мернептаха.

                       Међувреме: 75/76 година.

                       Рамзес II –  Сети II и Рамзес VI

                       Сетија I је наследио Рамзес II. По истом временском распону, неуобичајено дугу шездесетседмогодишњу владавину Рамзеса II, поновили су фараони од Сетија II до Рамзеса VI својим краћим владавинама. Рамзес II је завршио владавину у 94. години живота.

1279 п.н.е – Почетак владавине фараона Рамзеса II.

1203 п. н. е – Почетак владавине фараона Сетија II.

                       Међувреме: 75/76 година.

                       *

1212 п. н. е – Крај владавине фараона Рамзеса II.

1137 п. н. е – Крај владавине фараона Рамзеса VI.

                       Међувреме: 75/76 година.

1212 п. н. е – Смрт фараона Рамзеса II.

1137 п. н. е – Смрт фараона Рамзеса VI.

                       Међувреме: 75/76 година.

                       Мернептах – Рамзес VII

                       Рамзеса II је наследио Мернептах. По датом временском распону, Мернептахову владавину је поновио Рамзес VII својом владавином.

1212 п. н. е – Почетак владавине фараона Мернептаха.

1136 п. н. е – Почетак владавине фараона Рамзесa VII.

                       Међувреме: 75/76 година.

1203 п. н. е – Крај владавине фараона Мернептаха.

1128 п. н. е – Крај владавине фараона Рамзесa VII.

                       Међувреме: 75/76 година.

1203 п. н. е – Смрт фараона Мернептаха.

1128 п. н. е – Смрт фараона Рамзесa VII,

                       (а после пар месеци и смрт фараона Рамзеса VIII).

                       Међувреме: 75/76 година.

                        Сети II – Рамзес IX

                     Мернептаха је наследио Сети II.

1203 п. н. е – Почетак владавине фараона Сетија II.

1128 п. н. е – Почетак владавине фараона Рамзесa IX.

                        Међувреме: 75/76 година.

                        Дакле, Мернептах је започео владавину око 75/76 година после Сетија I, Сети II после Рамзеса II, Рамзес VII после Мернептаха и Рамзес IX после Сетија II. Рамзес II је завршио владавину и умро око 75/76 година после Рамзеса I, Мернептах после Сетија I, Рамзес VI после Рамзеса II и Рамзес VII после Мернептаха. У сменама владара на власти поред временске ритмике, присутна је и временска симетрија.

  • Аритметичка средина година почетака владавина фараона обухваћених овим сегментом упоредне хронологије: Сетија I, Рамзеса II, Мернептаха, Сетија II, Рамзеса VII и Рамзеса IX је (1290 + 1279 + 1212 + 1203 + 1136 + 1128) : 6 = 1208,0.
  • Аритметичка средина године почетка и године краја владавине фараона Мернептаха, кoje су уједно и године краја владавине Рамзеса II и почетка владавине Сетија II, је (1213 + 1203) : 2 = 1208,0.
  • Aритметичка средина године почетка владавине Рамзеса II и године краја владавине Рамзеса VI, које су уједно и године краја владавине Сетија I и почетка владавине Рамзеса VII је (2279 + 1137) : 2 = 1208,0.
  • Aритметичка средина година почетка владавине Сетија I и године краја владавине Рамзеса VII је (1290 + 1128) : 2 = 1209,0… итд.

            Доспевши из Египатског ропства у Ханан, и после вишедеценијске друштвене стабилизације у раздобљу судија, дванаест племена Израиљевих формирају јединствену државу. Та држава се после владавине царева Саула, Давида и Соломона распала на Израиљ и Јудеју. Израиљ (Северно краљевство) пало је 720. године пре нове ере у асирско ропство, а Јудеја (Јужно краљевство) 586. године пре нове ере, у ропство Набукодоносоровог Халдејског (Нововавилонског) царства. Те 586. године су разорени Јерусалим и Први јерусалимски храм, а становништво одведено у вавилонско ропство. Пресељењем у Вавилон, у чијој се близини налази Ур, Израиљ је затворио своју историјску кружницу, вративши се у земљу свога праоца Аврама. Дакле, пошавши из Ура, преко Ханана, завршили су у Египту. Из Египта се враћају у Ханан, а из Ханана, и против своје воље, у земљу Аврамовог порекла.

            После пропасти Нововавилонског (или Халдејског) царства 539. године и семитске месопотамске империје су затвориле своју историјску кружницу. Све ове империје (Акад, Вавилон, Асир, Халдеја) су баштиниле исти сумерски културни супстрат и све оне су потонуле у песак времена. „Светла се гасе овде и светла се пале на другом месту у наизменичном ређању онога што је условљено временом и простором. Циклуси се затварају и циклуси се поново отварају“ (Евола, 2010: 446). Од шестог века пре нове ере, империјална историја се сели са обала великих река на обале Средоземног мора, и са Семита на потомке трећег Нојевог сина Јафета. Међутим, припреме за овај обрт су почеле пре тога у 8. веку пре нове ере. На истоку месопотамских империја Дејок утемељује државу Међана, а на северозападу, Хелени из „мрачног доба“ улази у свој класични период. У Хелади започиње масовно оснивање градова-држава, а потом је уследио и велики талас хеленске колонизације приобаља Медитерана. Истовремено, на Апенинском полуострву, у суседству културно супериорних етрурских градова, Ромул оснива Рим, преузимајући етрурске институције.  

         

             Ахемениди – велики цареви Персије

 

             Царство Међана, које је поразило и срушило Асирско царство, трајало је „сувише кратко да би омогућило било какав значајан допринос цивилизацији, осим што је у извесном смислу припремило подлогу за културу Персије. Међани су Персији дали свој аријевски језик, алфабет од тридесетшест знакова, заменили су глину пергаментом и пером као писаћим материјалом, пренели своју честу употребу стубова у архитектуру и безграничну храброст у време рата, своју заратустријанску религију Ахура-Мазде и Ахримана, своју патријархалну породицу и полигамни брак, и законик довољно сличан оном помоћу којег ће каснија империја бити уједињена у чувеној реченици пророка Данила, о закону Међана и Персијанаца ꞌкоји се не мењаꞌ. Међутим, од међанске књижевности и уметности није остао ни један камен, нити писмо“ (Дјурант, 2004: 356). Међанско царство је 550. године пре нове ере, у побуни срушио персијски вазал тог царства, Кир Велики.

            „Кир је био један од оних природних владара чијем се крунисању, како рече Емерсон, сви људи радују. Краљевског духа и акције, способан за мудро управљање колико и за драматична освајања, великодушан према пораженима и вољен од оних који су му били непријатељи , није ни чудо да је код Грка био јунак безброј романтичних прича и – по њиховом мишљењу – највећи херој пре Александра“ (Дјурант, 2004: 357). Наравно, и Кирово рођење, попут Саргоновог и Мојсијевог, пратио је својеврстан драмски заплет. По рођењу, он није препуштен воденој стихији у семитском тршчаном чуну, већ је требао бити остављен у планинској пустоши као храна зверима. Разлог за то је, према Херодоту, био сан последњег међанског владара Астијага: „Кад је ова дошла (Мандана, Кирова мајка и Астијагова ћерка – примедба аутора), стави је он под стражу с намером да јој убије новорођенче, јер су му свештеници, на основу сна били прорекли да ће дете његове кћери краљевати уместо њега. […] Сањао је како из Манданиног крила израсла винова лоза и како је та лоза обухватила целу Азију“ (Херодот, 1988: 59). Међутим, новорођенче је спасао пастир Митридат чија је жена Спака, што, према Херодоту, значи куја (женка пса), отхранила Кира на свом млеку. (Присетимо се практично исте „историје“ рођења оснивача Рима, Ромула и Рема, које је уместо Спаке дојила вучица).

               Одраставши, Кир је „војску Медије и Персије организовао у непобедиву армију, заузео Сард (престоницу Крезовог Лидијског царства – примедба аутора) и Вавилон, окончао […] владавину Семита у западној Азији, а ранија подручја Асирије, Вавилоније, Лидије и Мале Азије прикључио Персијском царству, највећој политичкој организацији пре римског античког доба, која се одликовала једним од најбољих система управљања у историји. […] Своју империју темељио је на племенитости“ (Дјурант, 2004: 357-358). Та империја ће ускоро обухватити и Египат, чиме је објединила простор свих претходних семитско-хамитских империја. Наравно, и владари Персије су добијали ꞌнебески мандат ороченог трајањаꞌ предодређен силом ‘с неба’ по временском ритму од 62/63 ± 1 године.

550 п. н. е – Крај владавине последњег цара Медије, Астијага.

486 п. н. е – Крај владавине и смрт цара Дарија Великог.

                    Међувреме: 62/63 (+1) година.

                    Кир Велики – Ксеркс I                 

550 п. н. е – Почетак владавине Кира Великог

                    новоутемељеним Персијским царством Ахеменида.

486 п. н. е – Почетак владавине Ксеркса I.

                    Међувреме: 62/63 (+1) година.

529 п. н. е – Крај владавине Кира Великог.

465 п. н. е – Крај владавине Ксеркса I.

                    Међувреме: 62/63 (+1) година.               

529 п. н. е – Смрт Кира Великог.

465 п. н. е – Смрт Ксеркса I.

                    Међувреме: 62/63 (+1) година.

                    Камбиз и Дарије Велики – Артаксеркс I

529 п. н. е – Почетак владавине Камбиза.

465 п. н. е – Почетак владавине Артаксеркса I.

                    Међувреме: 62/63 (+1) година.

                    *

486 п. н. е – Крај владавине Дарија Великог.

424 п. н. е – Крај владавине Артаксеркса I.

                    Међувреме: 62/63 година.

486 п. н. е – Смрт Дарија Великог.

424 п. н. е – Смрт Артаксеркса I.

                    Међувреме: 62/63 година.

                    Ксеркс I – Дарије II

486 п. н. е – Почетак владавине Ксеркса I.

423 п. н. е – Почетак владавине Дарија II.      

                    Међувреме: 62/63 година.

465 п. н. е – Крај владавине Ксеркса I.

404 п. н. е – Крај владавине  Дарија II.      

                    Међувреме: 62/63 (-1) година.                     

465 п. н. е – Смрт Ксеркса I.

404 п. н. е – Смрт Дарија II.      

                    Међувреме: 62/63 (-1) година.       

                    Артаксеркс I – Артаксеркс II

465 п. н. е – Почетак владавине Артаксеркса I.

404 п. н. е – Почетак владавине Артаксеркса II.

                    Међувреме: 62/63 (-1) година… итд.

                       Ксеркс I је започео владавину око 62/63 године после Кира Великог, Артаксеркс I после Камбиза, Дарије II после Ксеркса I, а Артаксеркс II после Артаксеркса I. Дарије I Велики је завршио владавину и умро око 62/63 године после Астијага, Ксеркс I после Кира Великог, Артаксеркс I после Дарија I Великог, а Дарије II после Ксеркса I.

  • Средња година хронологијом обухваћеног раздобља је година пре нове ере [(550 + 404) : 2 = 477].
  • Аритметичка средина у хронологији наведених година почетака владавина Ахеменида: Кира, Камбиза, Ксеркса I, Артаксеркса I, Дарија II и Артаксеркса II  је (550 + 529 + 486 + 465 + 423 + 404) : 6 = 476,17 (дакле, разлика у односу на претходну вредност је свега 0,83 године). Наравно, и аритметичка средина у хронологији наведеник година краја владавина и смрти владара (од Астијага до Дарија II) је, такође, 476,17.
  • Добијена средња година хронологије припада раздобљу владавине Ксеркса I (или раздобљу од краја владавине Дарија Великог до почетка владавине Артаксеркса I). Аритметичка средина прве и последње године овог раздобља, такође је приближна средњој години хронологије: (486 + 465) : 2 = 476,5.
  • Аритметичка средина раздобља од почетка Камбизове владавине до краја владавине Артаксеркса I, као и од краја Кирове владавине до почетка владавине Дарија II, поново је (529 + 424) : 2 = 476,5 итд.
  • Дакле, све добијене аритметичке вредности мењају се у уском интервалу од 476 ± 1 година, што доказује да су се смене Ахеменида на власти дешавале не само по временској ритмици од 62/63 ± 1 године, већ и временски симетрично у односу на средњу 476. ± 1 годину.
  • Око 140 година пре средње 476, владар Медије Кијаксар је напао Асирско царство, а око 140 година после 476, Царство Ахеменида је напао Филип Македонски: (614 + 336) : 2 = 475 . (Овим је поново добијена година у оквиру интервала од 476 ± 1).

Царство Ахеменида је докрајчио Филипов син Александар шест година касније.

614 п. н. е – Кијаксар Међански напада Асирско царство.

336 п. н. е – Филип Македонски напада Персијско царство.

                    Међувреме: 279/28 (-1) година.

609 п. н. е – Слом Асирског царства.

330 п. н. е – Слом Персијског царстава.

                    Међувреме: 279/280 година.

                    Ратове са Хеладом је започео највећи персијски владар Дарије I Велики. Према Дјуранту, разлог за ово је био – што је он „у Грчким градовима-државама препознао потенцијалну империју […] опасну за персијску превласт у западној Азији.“ (Дјурант, 2004: 360). И није погрешио. Хеленски империјални потенцијал, због пословичне разједињености Хелена, није могао уродити империјалним плодом све док их историјски усуд није ујединио под македонским вођством. И са персијске стране је све било припремљено за неумитну смрт Империје Ахеменида. „Даријева империја је трајала једва једно столеће. Морал, као и физичка кичма Персије били су сломљени у биткама код Маратона, Саламине и Платеје; цареви су Марса заменили Венером, а држава је падала у исквареност и апатију. Пад Персије је скоро до појединости антиципирао пад Рима; неморалност и дегенерација у народу пратило је насиље и немар на престолу. Персијанци су, као и Међани пре њих, у неколико генерација са стоицизма прешли на епикурејство. […] Кир и Дарије су створили Персију, Ксерс ју је наследио, а његови наследници су је уништили. […] У природи је империје да се дезинтегрише, јер енергија која ју је створила понестаје онима који је наслеђују“ (Дјурант, 2004: 385-386).

Ибн Халдун је ову енергију називао асабија.

                   

                Македонско-хеленска империја и тријумф Римљана

 

               После битке код Херонеје 338. године пре нове ере, Филип II Македонски је успоставио хегемонију над Хеладом. Велики војни иноватор и творац непобедиве војне формације – фаланге, Филип започиње припреме за рушење Персијског царства. На самом почетку оружаних сукоба са Империјом Ахеменида македонски краљ је убијен. Наследио га је син Александар у двадесетој години живота. До своје смрти у 33. години, овај Аристотелов ученик ће „освојити свет“. Његова Империја је обухватала простор од Либије до Кине,и од Србије до Индије.

 

И Александрово рођење је према традицији неуобичајено. За разлику од семитских утемељивача империја и религија које водена матица као новорођенчад носи у тршчаним чуновима, или јафетовских, које доје Спаке и вучице, у Александрово рођење су уплетени и елементи хамитске традиције – он је, по причи, био, као и египатски фараони, син бога Сунца Амона (или Амон-Раа), а и сахрањен је у Египту. После његове смрти Македонска империја се у ратовима његових наследника  – дијадоха, распала на три традиционална империјална језгра: државу Селеукида око месопотамско-персијског језгра, државу Птолемејида око Египатског језгра и Македонско-Хеленску државу око хеленског језгра. Наравно, и у историји смена на власти владара ових хеленистичких држава, деловала је „сила с неба“, смењујући их по временском ритму од 59/60 ± 2 године.

 

                     Упоредна хронологија краљева Македоније

               

                     Деметрије I Полиоркет (Полиоркет – Опсађивач) је био син, Александровог генерала Антигона I Монофталоса (Монофталос – Једнооки) и краљ Македоније. У ратовима за Александрово наслеђе, свргао га је Лизимах, Александров бивши телохранитељ, у савезу са епирским краљем Пиром.

288 п. н. е. – Крај владавине Антигона I Полиоркета.

  1. п. н. е. – Крај владавине Деметрија II.

                       Међувреме: 59/60 година.

                      Лизимах – Антигон III Досон

                     По датом временском распону, Лизимахову владавину је поновио Деметријев унук, Антигон III Досон (Досон – Сталнообећавајући). Антигон је започео владавину 59/60 година после Лизимаха, завршио је владавину 59/60 година после Лизимаха и умро је 59/60 година после Лизимахове смрти.

  1. п. н. е. – Почетак Лизимахове владавине.
  2. п. н. е. – Почетак владавине Антигона III Досона.

                       Међувреме: 59/60 година.

  1. п. н. е. – Крај владавине Лизимаха.
  2. п. н. е. – Крај владавине Антигона III.

                       Међувреме: 59/60 година.

  1. п. н. е. – Смрт Лизимаха.
  2. п. н. е. – Смрт Антигона III.

                       Међувреме: 59/60 година.

                      Птоломеј Кераун и Антигон II Гоната Филип V

                     Филип V Антигонид, поновио је својом дугом (четрдесетдвогодишњом) владавином, више краћих владавина својих претходника. Филип је започео владавину 59/60 година после Птолемеја Керауна (Кераун – Гром), а окончао је владавину и умро 59/60 година после Антигона II Гоната (Гонат – из града Гона у Тесалији).

  1. п. н. е. – Почетак владавине Птолемеја Керауна.
  2. п. н. е. – Почетак владавине Филипа V.

                       Међувреме: 59/60 година.

                       *

  1. 239. п. н. е. – Крај владавине Антигона II Гоната.
  2. 179. п. н. е. – Крај владавине Филипа V.

                       Међувреме: 59/60 година.

  1. 239. п. н. е. – Смрт Антигона
  2. 179. п. н. е. – Смрт Филипа V.

                       Међувреме: 59/60 година.

                      Деметрије II – Персеј Македонски

                      Последњи македонски краљ Персеј поновио је владавину Деметрија II Етолика. Персеј је и започео и завршио владавину око 59/60 година после свога деде Деметрија.

  1. 239. п. н. е. – Почетак владавине Деметрија
  2. 179. п. н. е. – Почетак владавине Персеја.

                       Међувреме: 59/60 година.

  1. п. н. е. – Крај владавине и смрт Деметрија II.
  2. 1 п. н. е. – Крај владавине Персеја.

                       Међувреме: 59/60 (+1) година.

                   После свргавања Персеја, Македонија је постала римски протекторат. Персеј је умро у римском заточеништву око 162. године пре нове ере.

                    Антигон III Досон – Протекторат

  1. п. н. е. – Антигон III Досон постао краљ Македоније.
  2. п. н. е. – Македонија постала римски протекторат.

                       Међувреме:  59/60 (+1) година.

  1. п. н. е. – Крај владавине и смрт краља Антигона III.
  2. 162. п. н. е. – Смрт краља Персеја.

                        Међувреме: 59/60 година.

                           Дакле, Антигон III је започео владавину 59/60 година после Лизимаха, Филип V после Птолемеја Керауна, Персеј 59/60 година после Деметрија II, а римска владавина Македонијом је почела око 59/60 година после почетка владавине Антигона III.

  • Средња година ове упоредне хронологије је [(288 + 162) : 2 = 225].
  • Аритметичка средина почетне године владавине Птолемеја Керауна и завршне године владавине Персеја Македонског (или краја Лизимахове владавине и почетка римског протектората) је поново година [(281 + 168) : 2 = 225].
  • Аритметичка средина почетне године владавине Антигона II Гоната и завршне године владавине Филипа V (или завршне године владавине Пира Епирског и почетне године владавине Персеја Македонског) је 225,5. [(272 + 179) : 2 = 225,5].
  • Аритметичка средина почетне и завршне године владавине Антигона III Досона (или краја владавине Деметрија II и почетка владавине Филипа V) је поново [(229 + 221) : 2 = 225] итд.

             Овом приликом ће бити изостављена детаљнија елаборација смена на власти Селеукида и Птолемеида. Резиме тих смена по датом временском распону је следећи: Селеук II Калиник је започео владавину 59/60 година после Селеука I Никатора, Антиох III Велики после Антиоха I Сотера, Селеук IV Филопатор после Селеука II Калиника и Антиох V Еупатор после Антиоха III Великог. Птолемеј III Еуергет је започео владавину 59/60 година после Птолемеја I Сотера, Птолемеј IV Филопатор после Птолемеја II Филаделфа, Птолемеј V Епифан после Птолемеја III Еуергета, Птолемеј VIII Фискон после Птолемеја IV Филопатора, и Птолемеј VIII Фискон (друга владавина) после Птолемеја V Епифана.

           Ако се у смењивањима владара на власти уочава ритмичка и временско-симетрична законитост, постоји ли та историјска законитост и у смењивањима друштвених ентитета: држава, империја, култура или цивилизација? Наравно да постојати, јер немогуће је да оно што делује на историјском микро плану не делује и на историјском макро нивоу. То је већ приметио и Рјенкур рекавши: „Ако почнемо да се бавимо компаративним проучавањем свих цивилизација за које историја зна, уочићемо да постоји нека мистериозна унутрашња логика аналогног развоја друштвених организама, нека врста духовног плана који се остварује кроз процес историјске еволуцује.“

            *    *    *

             У својој империјалној фази, Римска република је поразила хеленистичке државе и увукла их у своје границе. После Римске империје, империјални импулс се сели на обале Атланског океана. (Дакле, империјална језгра се померају са обала великих река на обале мора, а са обала мора на обале океана – упорно по трансферзали ка северозападу). И као што је Средоземно море у време Римске империје било римско „језеро“, тако је и Атлански океан данас „језеро“ Империје Запада. „Иако је у Италији рођен човек који је поново открио Америку, Шпанија је била та која га је финасирала; трговина је пошла његовим [Колумбовим] трагом, а злато је пратило његов повратак; атлантске државе су цветале, а Медитеран више није био повлашћен завичај економског живота белог човека“ (Дјурант, 1999: 541).

              Међу најпоучније правилности историје спадају феномени раста и пропадања империја и држава. „Макијавели тај веома сложен проблем решава веома једноставном формулом. ꞌХраброст ствара мир; мир, одмор; одмор, неред. Неред, рушење. Из нереда се јавља ред; из реда, храброст (virtu); а из тога слава и срећа. […] Мудри људи с разлогом кажу да ко год жели да предвиди будућност, мора да се посаветује са прошлошћу;  јер људски догађаји вазда личе на оне из претходних времена“ (Дјурант, 1999: 495). Макијавели је веровао „да је свет увек био исти“; друштвене  ентитете су стварали људи „који су били, и увек ће бити мотивисани истим страстима; и због тога догађаји морају да имају исте исходе“. Зато је „пад Персије скоро до појединости антиципирао пад Рима“; а пад Рима данас скоро до појединости антиципира пад Империје Запада […] „У природи је империје да се дезинтегрише, јер енергија која ју је створила понестаје онима који је наслеђују“. О томе су писали већ многи историчари и теоретичари друштва. Између осталог, из њихових студија се може сазнати – у којој се „животној“ фази налази овај актуелни империјални хегемон, и колико ће још дуго изазивати хаос, разарање, патњу и смрт широм ове планете. „Ганди је ишао толико далеко да је западну цивилизацију назвао ꞌболешћуꞌ и ꞌпроклетствомꞌ […] Ова цивилизација је таква – саветовао је Ганди – да човек треба да буде стрпљив и сачека њено самоуништење“ (Фергусон: 2013: 163). Евола је писао: „Светла се гасе овде и светла се пале на другом месту у наизменичном ређању онога што је условљено временом и простором. Циклуси се затварају и циклуси се поново отварају“. „Откуцаји тог била – додао је Рјенкур – показују нам један одређени модел понављања који се уочава у развоју свих људских друштава: она се рађају, живе и умиру.“ Зато не треба сумњати да ће и данашња империјална сила – Империја Запада – пропасти. Нараво, вође и идеолози ове Империје кретенизују човечанство убеђујући га свим расположивим манипулативним средствима, да је она изузетна, непобедива, неуништива и вечна. Па добро, ако је тако, онда ћемо по Гандијевом савету, ту „вечност“ посветити стрпљивом чекању њеног самоуништавајућег краја. Па ко дочека.

 

 

Извори:

 

Дјурант, Вил: Источне цивилизације, Војноиздавачки завод – Народна књига, Београд, 2004.

Дјурант, Вил: Ренесанса, Народна књига – Алфа, Београд, 1999.

Рјенкур, Амори де: Дух Индије, Мотовун – Мотовун, 1991.

Евола, Јулијус: Побуна против модерног света. Градац К, Чачак-Београд, 2010.

Аурелије, Марко: Самоме себи, Дерета, Београд, 2004.

Фергусон, Најл: Цивилизација: шест убиствених апликација за моћ Запада. Службени гласник, Београд, 2013.

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *