0 0
Read Time:18 Minute, 24 Second

                                                                         Ако не очекујеш оно што се не очекује,

                                                                        нећеш пронаћи неочекивано. (Ернст Блох)

Аутор: Тодор Вулић

Фернандо Жозе де Алмеида Катрога је савремени португалски историчар, чија је научна делатност фокусирана на историју идеја и историју културе. Српској читалачкој публици познат је по књизи Историја, време и памћење, објављеној код нас 2011. године. У Уводној речи за српско издање ове студије, он историју дефинише као „последње упориште трагања за смислом нашег постојања“. Задатак историчара је да историјске трагове осветли и разјасни „у пролазности која им је својствена. Али, важно је имати мудрост довољну да се схвати да ће […] [историјски трагови као и истроријске личности] бити коначно мртви када садашњост више не буде поседовала жељу да прошлости да будућност, а тиме, ни самој будућности – будућност“ (Катрога, 2011:12). У Уводној речи за португалско издање Катрога додатно развија ову тезу: „Само с неумитним заборавом смрт постаје коначно ништа; дијалог са знацима одсутности је поновна присутност, чијим посредством, дајући будућностима прошлост, живи обезбеђују сопствену будућност. Све ово може се рећи и на други начин: човек приповеда историје у знак протеста против своје коначности. Нису то ни промене хоризонта режима искуства у времену, нити језик који их изражава, него потреба настала из нужде коју доноси труљење и заборав“ (Катрога, 2011:14).

Ипак, филозофија (историјског незаборава или) памћења није тема овог чланка, иако јој Катрога у овој студији посвећује велики простор. Једно поглавље његове књиге (као парафраза Декартове максиме „Мислим, дакле јесам“), носи назив Сећам се, дакле јесам, а друго, Историографија као ars memoriae. Предмет нашег интересовања су превасходно прва два појма из наслова – историја и време. Португалски историчар ходочасти развојне фазе ових појмова од митског доба у којем уста времена гризу реп времена, до краја Фукујаминог краја историје. Он заступа тезу да ни после Фукујаме нису престали сукоби „као покретачка снага историје“. Позивајући се на Хантингтона (1993) и Фонтана (2001), Катрога наговештава нову (будућу) фазу светске повести у којој предстоји одбрана атлантистичке (западне) цивилизације од сила „зла“ оличених у „исламско-конфучијанском савезу.“

По Катроги, сви ти концепти (и идеје) историје и времена – од антике до данас – се могу груписати у само три модела: статички, циклични и линеарни. „У било ком од наведених типизованих модалитета времена, човек је увек суочен са прошлошћу, садашњошћу и будућношћу, у ставовима наде, носталгије и стрепње“ (Катрога, 2011: 154).

 

Статички модел времена

 

О овом моделу Катрога даје крајње оскудну и збуњујућу информацију: „У статичком времену прошлост, садашњост и будућност, проживљавају се с равнодушношћу“ (Катрога, 2011: 154). Како је статичко време уопште могуће? На шта је аутор мислио уводећи модел статичког времена у своју систематизацију? Мислио је на вечност, као на облик постојања онога „што нема порекло, ни крај, нити било какве промене“ (Катрога, 2011: 163). За разлику од појма статичког времена, све промене, било да су оне цикличне или праволинијске, су обухваћене појмом tempus (време). Пошто је статичко време безвремено и без било какве промене, његово увођење у систематизацију модалитета времена, најблаже речено је (методски) спорно. Може ли апсолутна безвременост бити категорија времена? Чини се да је Катрога иновирајући класичну поделу идеја историјске динамике и времена – на круг (или спиралу) и линију (или вектор) – унео непотребну конфузију убацујући у њу и статички модел. Међутим, ова Катрогина иновација није сасвим бесмислена и разлози за њено увођење у ову систематизацију постаће јасни тек по образлагању хришћанскоцентричног модела линеарног времена.

 

Циклични модел времена

 

Према Катроги: „Ако време посматрамо као циклично, будућност ће мање или више, бити тачно претстављање [и понављање] онога што се [већ] десило“ (Катрога, 2011: 154). Пошто смо у десетинама ранијих чланака објављених на овом порталу као основну тему имали циклизам социоисторијске динамике, овога пута ћемо тим причама додати само Катрогино виђење Аристотеловог циклизма: „Зар ова метафизика [античких Грка] није рационализовала преживљавање митских појмова о вечном повратку. А оне којима ова теза изгледа претерана, треба подсетити да конфигурацију времена као круга налазимо и код Аристотела, за кога, упоредо с вечношћу свемира, ‘време изгледа као кретање лопте, јер ово кретање мери друга кретања и мери такође време […] а време такође изгледа као једна врста круга […] што ће рећи да створене ствари чине круг, односно да постоји круг времена“ (Катрога, 2011: 70).

 

Линеарни модел времена

 

О овом моделу Катрога пише: „Ако је време по претпоставци линеарно, приказује се као напредовање на путу будућег савршенства или као повратак идеализованој фази прошлости. (Катрога овде прави груб превид, јер у датом контексту – контексту линеарног времена, нема нити може бити било каквог повратка на старо и прошло, па ни повратка у већ прошлу идеализовану фазу. Повратак у Велико време припада моделу кружнице а не векторалне линије – примедба аутора) […] Насупрот старим космогонијама, јудеохришћански креационизам, који укључује веру у једног Бога створитеља ex nihilo (од ничег – примедба аутора), изискивао је веровање у божанску трансценденцију (несазнатљивост – примедба аутора) и радикалну подвојеност, не само између створитеља и створеног бића, него и између вечности и времена.“ (Катрога, 2011: 155). Дакле, Бог творац који је био присутан у вечности пре сваке прошлости и будућности, пре сваког времена, створио је биће, човека, којег је сместио у (историјско) време. И управо је та подвојеност мотивисала Катрогу да у своју систематизацију убаци статичко време. Он закључује да је хришћанство направило Бога неспознатљивим за човека, али и делатним у емпиријском времену и свету.

Међутим, у овај догмат, о којем говори Катрога, уграђена је својеврсна контроверза. Наиме – човек, не поштујући вољу Божију, чини први или праисконски грех – једе забрањени плод „са дрвета од знања добра и зла“ – после чега схвата да је го. Одмах потом, „неспознатљиви“ Господ Бог који „пребива изван времена у вечности“, тражи скривеног Адама по рајском врту: „А Господ Бог викну Адама и рече му: гдје си? А он рече: чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих. А Бог рече: ко ти каза да си го? да нијеси јео с онога дрвета што сам ти забранио да једеш с њега? […] [После познатих перипетија које су затим уследиле, а пре изгнанства првих људи из раја] начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и обуче их у њих.“ Дакле, творац неба и земље и свега видљивог и невидљивог, неспознатљиви и изванвременски вечни Бог: „начини им хаљине од коже (чије ?) и обуче их.“ Овако представљен, Бог не само да није трансценденталан и измештен из времена у вечност, већ је то просторно и временски покретљиви и антропоморфни Бог, или како би Катрога рекао – „Јехова је географски покретно божанство“.

Зашто је ова старозаветна прича важна? Зато што је она разлог због којег је, по хришћанској есхатологији, Бог осудио човека на историју, и то не било какву, већ праволинијску историју. То је историја која почиње изгоном човека из раја, а завршиће се његовим искупљењем и поновним задобијањем вечног блаженства у рају. То је хришћански смисао људске авантуре у емпиријском свету и емпиријском времену; времену које има почетак и које ће имати крај. Позивајући се на Елијадеа, Катрога у вези ове контроверзе наводи следеће: „Принцип који је осудио човека на историју, али који је, почев од ње, нудио знаке могућег спасења, била је чињеница да је човек згрешио против Божије воље. Ово значи да [би се] без праисконског греха и коначног искупљења, временски интервал између алфе и омеге […] показао као непотребан […] Будући да је сама рационалност библијских традиција подразумевала нераскидиво јединство с памћењм есхатолошке основе […] омогућило [је] развој идеје о неповратности времена и његовом континуираном напредовању, као стварном и директном изразу божанске воље. У овом органском и јединственом склопу […] време би представљало божански ‘опроштај’ или боље речено […] провиденцијални развој историје у складу с Божијим плановима […] у чијој функцији се све уређује и објашњава. Овај трансцендентализам је повукао Бога из простора и времена (из Његове творевине), и човек, направљен по његовом лику и обличју, постао је одговоран за коришћење своје сопствене слободе, [добивши] поклон који ће моћи да га спасе од болног постојања; [и то постојања] које је ослабљено исконским грехом, [тим] тео-онтолошким пореклом историје. А ово умањење је са собом донело могућност да човек, захваљујући статусу бића створеног по Божијем лику и обличју, крене у самостално грађење сопствене судбине“  (Катрога, 2011: 156).

*    *    *

Дакле, генеза идеје историје пролазила је кроз више фаза: „Док је за антику било карактеристично уверење да постоји вечно обнављање једног и истог у космичком, неисторијском времену, са хришћанством долази до схватања о историјском, праволинијском кретању са циљем и смислом, које постаје доминантан начин мишљења. Хришћанска идеја спаса се касније трансформише у просветитељску идеју прогреса, која је брзо еволуирала до крајње некритичке вере у неограничене стваралачке могућности људског рода“ (Низић, 216: 591). Иако је хришћанска идеја времена од изгубљеног раја до поново задобијеног раја суштински такође кружница, јер се грешни човек после искупљења враћа на место свог почетка, та кружница је морала бити раскинута и развучена у праву линију да свака сличност са античким циклизмом, па и формална, буде онемогућена. Разлоге за то је образложио блажени Августин. Према њему, идеја историјског циклизма је „веома луда”, „стварно ужасна”, толико луда и ужасна да „чак и ако би сличне теорије биле истините – било би боље не познавати их”. И би тако до данас. Чак и ако је концепција циклизма историјске динамике истинита, „забрањено“ је познавати је и у савременој друштвеној науци. Према Тојнбију: „За наше (њихове – примедба аутора) западне умове би циклично гледање на историју, ако се озбиљно узме, свело ову – на причу коју говори неки лудак и која нема никаквог смисла […] [На] своју срећу западну одвратност према грчком и индијском веровању у кругове дугујемо јеврејским и зороастријанским прилозима нашем Weltanschauung-у (погледу на свет – примедба аутора). У визији коју су сагледали пророци Израела, Јудине земље и Ирана историја није ни циклички ни механички процес“ (Лукић, 1971: 494–495). Попут Тојнбија и Катрога корен раскида са до тада доминантном идејом циклизма, и стим у вези, прву промоцију праволинијске идеје историје (дакле, пре хришћанства) налази у Ирану и Заратустри. „Са Заратустром, који је прорекао победу добра над злом, светлости над тамом, реда над хаосом […] [са том победом долази] епоха у којој човечанство живи без противечности, болова и одрицања“ (Катрога, 2011: 157). Међутим, да би апсурд био потпун, Ниче свом Заратустри приписује управо супротну концепцију – концепцију вечног враћања истог: „Крива је стаза вечности […] Ја ћу опет доћи, са овим сунцем, са овом земљом, са овим орлом, са овом змијом – не у нови живот или бољи живот или сличан животја ћу вечно опет долазити у овај исти живот, у највећем и у најмањем, да опет учим о вечном повраћају ствари“ (Тартаља, 1976: 52–53). Било како било, битно је знати да савремена научна парадигма праволинијске социоисторијске динамике, исходи из прародитељског греха голог Адама. Цитирајмо стим у вези још једном Флоровског: „У последње време схватило се да је хришћанство, у ствари, извршило корениту промену у филозофском тумачењу времена. За старе грчке филозофе, време је било само покретна слика вечности, односно кружно и повратно кретање, које је морало да се врати и затвори у себе, без икаквог кретања напред, јер никакво кретање напред, није могуће у кругу […] Циклично време старих Грка се распало – ускликнуо је радосно св. Августин. Историја је први пут прочитана као смислен или сврсисходан ток који води ка циљу, док трајно окретање не води ничему. Сам појам прогреса разрадили су хришћани“ (Флоровски, 2005: 20-21). Ове његове ставове Берђајев је прокоментарисао на следећи начин: „О. Г. Флоровски као да уопште не осећа трагични конфликт хришћанства и историје. Али сва хришћанска есхатологија је повезана с тим конфликтом.“

*    *    *

Како смо то већ уобичајили, у наставку овог чланка приложићемо још неколико доказа да је, и поред „радосног усклика“ блаженог Августина, циклизам и те како стваран. У Житију деспота Стефана Лазаревића, које је написао Константин Филозоф, постоји једна тајанствена реченица на коју нико, колико је познато, није обратио пажњу. Говорећи о деспотовом животном крају он пише да је у његовом представљању (то јест у смрти) „кругове у ток управио Онај који усмерава.“ Ко би за средњовековног хришћанског писца могао бити „Онај који усмерава“ и који временске „кругове у ток управља“ одређујући моменат Стефанове смрти – ако не сам Бог. Изгледа да Константин Филозоф није чуо за Августина, а ако је и чуо, није за њега марио.

По временском распону од од 56/57 година, јунак Константиновог житија, Стефан Лазаревић, је својом владавином биографско-ритмички поновио владарску матрицу двојице претходника – царева Душана и сина му Уроша Немањића.

 

1331 – Крај владавине и смрт краља Стефана Уроша III Дечанског.

1389 – Крај владавине и смрт кнеза Лазара Хребељановића.

           Међувреме: 56/57 (+1) година.         

 

           Душан  и Урош – Стефан

 

Стефан је започео владавину око 56/57 година после Душана, завршио је владавину 56/57 година после Уроша и умро је 56/57 година после Уроша.

1331 – Почетак владавине краља Стефана Уроша IV Душана.

1389 – Почетак владавине кнеза Стефана Лазаревића.

            Међувреме: 56/57 (+1) година.

1346 – Крај Душанове краљевске владавине.

1402 – Крај Стефанове кнежевске владавине.

           Међувреме: 56/57 година.

  • Краљ Душан је 1346. године крунисан за цара.
  • Кнез Стефан је 1402. (у одсуству византијског цара Манијла II Палеолога)

добио титулу деспота од Манојловог савладара Јована VII.

1346 – Почетак Душанове царске владавине.          

1402 – Почетак Стефанове нелегализоване деспотске владавине.

            Међувреме: 56/57 година.

  • У периоду царске владавине, Душанов савладар је био његов син, краљ Урош.
  • У периоду нелегализоване деспотске владавине, Стефан је делио власт са млађим

братом, кнезом Вуком, који је владао јужном половином државе Лазаревића.

1355 – Крај Душанове царске владавине.

1410 – Крај Стефанове нелегализоване деспотске владавине.

           Међувреме: 56/57 (-1) година.

1355 – Смрт цара Душана.

1410 – Смрт кнеза Вука Лазаревића.

           Међувреме: 56/57 (-1) година.

  • После смрти цара Душана, од Немањића је преостао само Урош,

који није имао потомство.

  • После смрти кнеза Вука, од Лазаревића је преостао само Стефан,

који такође није имао потомство.

  • Урош је постао цар 1355. године.
  • Стефану је 1410. цар Манојло II Палеолог потврдио

(легализовао) титула деспота.

1355 – Почетак царске владавине Стефана Уроша V, последњег Немањића.

1410 – Почетак легализоване деспотске владавине Стефана, последњег Лазаревића.

            Међувреме: 56/57 (-1) година.

1371 – Крај владавине цара Уроша.

1427 – Крај владавине деспота Стефана.

            Међувреме: 56/57 година.

1371 – Смрт цара Уроша.

1427 – Смрт деспота Стефана.

            Међувреме: 56/57 година.

Дакле, „Онај који круговима управља“ одредио је да деспот Стефан по датом временском распону понови владарску матрицу царева Немањића. Погледајмо у наствку – шта се дешавало 56/57 година после Стефана?

Кнежевски период: Око 56/57 година после почетка Стефанове кнежевске владавине, 1446. син деспота Ђурђа Бранковића, Лазар, је за очева живота добио титулу деспота од византијског цара Јована VIII Палеолога.

1389 – Почетак кнежевске владавине Стефана Лазаревића.

1446 – Почетак владавине деспота Лазара Бранковића.

           Међувреме: 56/57 година.

1402 – Крај кнежевске владавине Стефана Лазаревића.

1458 – Крај владавине и смрт деспота Лазара Бранковића.

           Међувреме: 56/57 година.

Период нелегализоване деспотске владавине: Као што је речено, Стефан је 1402. добио титулу деспота од савладара цара Манојла II, али не и од Манојла. Манојло потврђује Стефану ову титулу тек 1410. Период између ових година је време смутње и ратовања око првенства и владарских домена између Бранковића и Лазаревића, а потом и између Вука и Стефана Лазаревића. Из свих тих сукоба, који су се одвијали у оквиру ратова Бајазитових синова за власт после Ангорске битке 1402, Стефан је изашао као победник. Око 56/57 година касније, смрћу деспота Лазара Бранковића, Деспотовина поново улази у време смутње и борбе за власт, јер Лазар иза себе није оставио мушког потомка. Ти сукоби резултирају и падом Деспотовине 1459. Из овог хаотичног периода, и на његовом крају, као „победник“ излази најстарији унук деспота Ђурђа Бранковића, Вук Гргуревић Бранковић.

Период легализоване деспотске владавине: Овај Стефанов перид после 56/57 година понавио је деспот Сремске деспотовине Вук Гргуревић Бранковић.

1410 – Почетак легализоване деспотске владавине Стефана Лазаревића.

1465 – Почетак начелства Вука Бранковића (Змај-огњеног Вука) Србима у Угарској.

           Међувреме: 56/57 (-1) година.

1427 – Крај владавине деспота Стефана Лазаревића.

1485 – Крај начелства Вука Бранковића Сремском деспотовином.

           Међувреме: 56/57 (+1) година.        

1427 – Смрт деспота Стефана Лазаревића.

1485 – Смрт деспота Вука Бранковића.

           Међувреме: 56/57 (+1) година.

У следећем кругу, после 56/57 година, владавину деспота Лазара Бранковића (који је поновио Стефанов кнежевски период), понавља деспот Сремске деспотовине Иваниш Бериславић. Деспот Иваниш је постао наследник последњег деспота Бранковића, Јована, оженивши се по налогу угарског краља његовом удовицом, Јеленом Јакшић.

1446 – Почетак владавине деспота Лазара Бранковића.

1503/04 – Почетак начелства деспота Иваниша Сремском деспотовином.

           Међувреме: 56/57 година.

1458 – Крај владавине деспота Лазара Бранковића.

1514 – Крај начества деспота Иваниша Бериславића.

           Међувреме: 56/57 година.

1458 – Смрт деспота Лазара Бранковића.

1514 – Смрт деспота Иваниша Бериславића.

           Међувреме: 56/57 година… итд.

На исти биографско-ритмички начин би историја Срба после периода Немањића могла бити испричана и да је за матрични период узета, рецимо, владавина кнеза Лазара Хребељановића. У прилог овој тврдњи, наведимо само један пример, прескачући (ради скраћивања текста) први круг. У другом кругу, по временском распону од 113/14 (+/-2) година (или удвострученом распону од 56/57 година), владавину кнеза Лазара поновили су последњи сремски деспоти Бранковићи, Ђорђе и већ спомињани Јован.

 

            Лазар – Ђорђе и Јован

 

Деспот Ђорђе Бранковић (унук деспота Ђурђа) започео је начелство Сремском деспотовином 113/14 година после почетка владавине кнеза Лазара. Његов млађи брат деспот Јован, окончао је своје начелство том Деспотовином 113/14 година после краја владавине кнеза Лазара и умро је после крвавих бојева с Турцима, 113/14 година после погибије кнеза Лазара.

1371 – Крај владавине и смрт цара Уроша.

1485 – Крај начелства и смрт сремског деспота Вука.

           Међувреме: 113/14 година.

           *    *    *

1371/72 – Почетак владавине кнеза Лазара Хребељановића.

1486 – Почетак начелства сремског деспота Ђорђа Бранковића.

           Међувреме: 113/14 година.

1389 – Крај владавине кнеза Лазара.

1502 – Крај начелства сремског деспота Јована Бранковића.

          Међувреме: 113/14 година.

1389 – Смрт кнеза Лазара.

1502 – Смрт сремског деспота Јована.

          Међувреме: 113/14 година.

          *    *    *

1389 – Почетак кнежевске владавине Стефана Лазаревића.

1503/4 – Почетак начелства сремског деспота Иваниша Бериславића.

          Међувреме: 113/14 (+1) година.

1402 – Крај кнежевске владавине Стефана Лазаревића.

1514 – Крај начелства и смрт сремског деспота Иваниша Беиславића.

          Међувреме: 113/14 (-1) година.

          *    *    *

1402 – Почетак нелегализоване деспотске владавине Стефана Лазаревића.

1514 – Почетак регентског начелства сремске деспотице Јелене Јакшић Бериславић

           (у име малолетног сина Стефана).

           Међувреме: 113/14 (-1) година.

1410 – Крај нелегализоване деспотске владавине Стефана Лазаревића.

1521 – Крај регентског начелства сремске деспотице Јелене Јакшић Бериславић.

           Међувреме: 113/14 (-2) година.

          *    *    *

1410 – Почетак легализоване деспотске владавине Стефана Лазаревића.

1521 – Почетак начелства сремског деспота Стефана Бериславића.

           Међувреме: 113/14 (-2) година.

1427 – Крај владавине деспота Стефана Лазаревића.

1539 – Крај начелства последњег сремског деспота Павла Бакића.

           Међувреме: 113/14 (-1) година.

1427 – Смрт деспота Стефана Лазаревића.

1539 – Смрт последњег сремског деспота Павла Бакића.

           Међувреме: 113/14 (-1) година…

 

*    *    *

На крају, завршимо ову приповест парафразом једног цитата из Катрогине књиге: Проласком времена прошлост оставља трагове на белом екрану Хроноса. Ти трагови се настављају – чак и када су заборављени или неоткривени – као залиха памћења и историје. Рекло би се, да су трагови прошлости слепљени с његовим (Хроносовим) табанима као сенке које, иако остају иза (у прошлости), сунце живота преноси напред (у будућност).

 

Извори:

Катрога, Фернандо: Историја, време и памћење, Clio, Београд, 2011.

Низић, Анита: „Ничеово учење о вечном враћању истог као основна идеја цикличних теорија

друштва.” Култура полиса. 29 (2016): 591–602. Веб. (20.05.2019)

http://kpolisa.com/KP29/KP29-VII-2_Nizic.pdf

Лукић, Миодраг. Поговор: Истраживање историје II, од Тојнби, Арнолда. Просвета, Београд,

1971.

Тартаља, Смиља: Скривени круг – обнова циклизма у филозофији историје, Председништво             Конференције ССО Југославије, Београд, 1976.

Флоровски, Григорије: Хришћанство и култура, Логос, Београд, 2005.

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Марко Танасковић: Ђоковић на нишану корона инквизиције
Next post Александар Вујовић: Револуција и морал

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *