0 0
Read Time:27 Minute, 14 Second

Онога дана када наука почне проучавати нефизикалне појаве,

у десет година напредоваће више

него у ранијим вековима своје историје. (Тесла)

 

Аутор: Тодор Вулић

У претходном чланку под називом Џаред Дајмонд – Слом/или како се друштва одлучују за пропаст или успех (објављеном на овом порталу) о Дајмондовој теорији друштвеног колапса, наведено је и мишљење овог америчког професора о еколошким и малтузијанско-популацијским проблемима као узроцима слома бивше Југославије. Уједно, споменута је и категоризација теорија друштвеног колапса Џозефа Тејнтера, у којој је он те теорије разврстао према различитим узроцима овог друштвеног феномена. У једну од тих група сврстане су и теорије заговорника историјског циклизма, попут Шпенглера и Тојнбија, који по Тејнтеру, узроке друштвених сломова налазе у „мистичним факторима.“ У елаборацији ставова ових теоретичара, он цитира и низ критика изречених на њихов рачун, са нагласком на оне типа argumentum ad hominem: „Шпенглерови метафизички одломци… постижу прилично честу комбинацију истовремене непроходности и површности. […] Шпенглерове су предрасуде ‘ускогрудне и пуне мржње’ […] Сви теоретичари циклизма… играју исту улогу интуитивних пророка. […] [Тојнби дели] награде и казне попут неког божанског управника школе. […] [Тојнби] није у стању да разликује непроверљиве претпоставке и субјективне вредносне оцене од емпиријских закључака [изведених] на темељу чињеница. […] Упоређује се с пророком Језекиљом, а повремено је несумљиво исто тако неразумљив. […] За  господина Тојнбија историја и начини њеног проучавања представљају необичну мешавину науке и маште. […] [Тојнбијева субјективност је] нормативни систем утемељен на крајње личној интерпретацији тока људске судбине…“ (Тејнтер,2007: 140-141).

У наставку Тејнтер каже: „Ови нас цитати уводе у већину проблема од којих пате мистична тумачења. Ти проблеми су: (а) ослањање на биолошку аналогију раста; (б) ослањање на вредносне судове; и (ц) тумачење путем позивања на необјашњиво. Како смо  видели, аналогија с биолошким  растом  и  пропадањем је древног порекла (а остаје у употреби и даље). […] Оно што је ту битно [у вези цикличара] навели смо на претходним страницама: комплексна друштва [по њима] опонашају организме на путу рађања, раста, пропадања и смрти. Међутим, организми следе тај пут на основу научно објашњивог процеса који укључује ствари као што су генетичко кодирање, биолошки сат, соларни циклуси и смењивање годишњих доба. Већина социолога сматра да биолошка аналогија не може утврдити такве контролне механизме у вези људских друштава. Дакле, аутори који се њоме  служе  морају  упасти  у  отворено  виталистичку  аргументацију  –  да неке тајанствене, унутрашње, динамичке силе доводе до „цветања и пропадања“ цивилизација. Виталистички аргументи тог типа су неодбрањиви будући да је таква сила инхерентно неспознатљива и не може се спецификовати, измерити и објаснити. Попут многих теза о којима смо расправљали раније, ни ова [биолошка] аналогија нас не приближава разумевању проблема. Једну тајну она објашњава позивајући се на другу – и тиме ништа не објашњава. […] Исувише аутора које смо овде размотрили заиста верује да културе ничу, цветају, копне и умиру.“ (Тејнтер, 2007: 141-142).

Дакле, „већина социолога сматра да биолошка аналогија не може утврдити такве контролне механизме у вези људских друштава“, као што су генетичко кодирање, биолошки сат, соларни циклуси и смењивање годишњих доба. Набројани „контролни механизми“ укључени у „научно објашњив процес“ животна организама, а несвојствени људским друштвима, су доказ бесмислености биолошко-друштвених аналогија. Да ли је аргументација о ненаучности метода биолошко-друштвене аналогије зато што друштво нема оно што организам има (неке контролне механизме), одржива?

Прича о генетичком кодирању је започела половином 20. века, када су Џејмс Вотсон и Френсис Крик (1953), у престижном научном часопису Nature („Природа“), на само једној страници, објавили решење велике научне загонетке. Они су показали да се ДНК молекул, као „складиште наследних информација“, најчешће налази у форми двоструког хеликса и то у такозваној Б-конформацији. Сам генетички код је експериментално одгонетнут између 1961. и 1965, у највећој мери захваљујући раду Маршала Ниренберга. Е сад, оно што се у молекуларној биологији (или генетици) пре овог времена није знало, то се сазнало. Међутим, оно што се у вези социоисторијске динамике данас не зна (рецимо, њена кодираност и све остало), то се према социолозима никада неће утврдити нити сазнати? Како то „већина социолога“ зна шта ће се, а шта неће, у будућности утврдити и сазнати? Руку на срце, Тејнтер није ни рекао да они било шта знају, већ да „већина социолога (дакле не сви) СМАТРА (дакле, тако им се свиђа да мисле) да биолошка аналогија не може утврдити такве контролне механизме у вези људских друштава.“ Од када је то било чије „сматрање“ постало доказ научне смислености и одрживости или бесмислености и неодрживости било чега?

Друго „сматрање“ је да људска друштва за разлику од људи немају биолошки сат. Под биолошким сатом се подразумева ритмичност (цикличност) психосоматских збивања у људским организмима, а која су у вези са ритмичним збивањима у природи. Нека од тих збивања су дневни ритмови условљени смењивањем обданице и ноћи, или месечни, као „женски“ циклус. За разлику од генетичког кодирања, које је унутрашњи „контролни маханизам“, овај и наредни механизми су спољни, из свере утицаја природног окружења на организам. Међутим, зар неки теоретичари друштва, попут Дајмонда, не уводе еколошке факторе као „контролне механизме“ друштвене динамике. Другим речима, природна збивања у друштвеном окружењу, аналогно утицају природног окружења на организам, условљавају и збивања у друштву. Екологија или наука о животном окружењу организама и интеракцији тог окружења и организама је, да не заборавимо, грана биологије. (Она се не може изједначити, како се то обично чини, са заштитом животне средине, јер заштита окружења је само сегмент екологије). Колико се год методски и теоријски бежало од аналогија и веза друштава са организмима, фактички неизбежно, у овој или оној форми, друштвене науке опет хрле ка биологији. То не треба да чуди, јер како одвојити биологију човека од његове друштвености ако је човек уједно и биолошка и друштвена чињеница?

Преостала два аргумента против биолошко-друштвених аналогија цикличара су – соларни циклуси и смењивање годишњих доба. Дакле, аргументацију заговорника векторалне (или праволинијске) историје у негирању научности метода историјског циклизма, чине: генетичко кодирање које је у сржи репродуктивног циклуса организама, затим циклична психосоматска збивања у организму (биолошки сат), соларни циклуси и на крају, смене годишњих доба, које су наравно – цикличне. Другим речима, „већина социолога“ искључиво помоћу цикличних „контролних механизама“ својствених организмима, негира органистички циклизам Шпенглера, Тојнбија или Полибија. У негирању метода историјског циклизма помоћу ових „цикличних“ аргумената они не виде колизију, нити алогичност, нити било какав смисаони и мисаони проблем – напротив? И то чине управо они исти који за Тојнбија кажу да „није у стању да разликује непроверљиве претпоставке и субјективне вредносне оцене од емпиријских закључака [изведених] на темељу чињеница.“ Зар они заиста сматрајући то што сматрају, мисле да знају разлику између непроверљиве субјективне претпоставке и емпиријског закључка изведеног на основу чињеница? Иако то не знају – због њиховог „сматрања“ да знају, на даљу научну расправу о овој теми стављају тачку.

У својој елаборацији аргумената против цикличара Тејнтер рече и следеће: „аутори који се […] служе  [биолошким аналогијама] морају  упасти  у  отворено  виталистичку  аргументацију  –  да неке тајанствене, унутрашње, динамичке силе доводе до ‘цветања и пропадања’ цивилизација. Виталистички аргументи тог типа су неодбрањиви будући да је таква сила инхерентно неспознатљива и не може се спецификовати, измерити и објаснити.“ О каквим је то виталистичким аргументима реч? Витализам је школа мишљења и аргумената (протерана из биологије као и циклизам из друштвениих наука – опет аналогија) по којој живи организми, за разлику од неживе (или инертне) материје, садрже неки нефизички елемент који се назива „животна искра“, „животна енергија“ или „élan vital“ (Анри Бергсон), што се у традиционалној науци поистовећивало са душом. То су силе или енергије које оживљавају неживу материју наших тела, и силе или енергије које напустивши их, враћају наша тела неживој материји? Шта је проблем са оваквим одговором на најважније биолошко питање о животу? Проблем је што су те силе које представљају принцип живота и чине живот, такође тајанствене;  што су неспознатљиве и што их наука не може спецификовати, измерити и објаснити. Оне су у истој мери „мистичне“ као и Тејнтерови друштвени „мистични фактори“? У савременој биологији, „мистично“ виталистичко схватање живота је замењено схватањем да је живот у ствари сложена размена материје и енергије или краће речено – живот је метаболизам? Опсесивна је потреба савремене материјалистичке науке да у њој на теоријском нивоу не буде ничег метафизичког, па како метаболизам испуњава тај критеријум – ето решења. Међутим, заговорници ове дефиниције живота, свесни да метаболизам ни приближно не објашњава све аспекте и феномене живота, у наставку обавезно додају следеће: „Природа живота је још недовољно позната да би се могла дати једна свеобухватна, задовољавајућа и неспорна дефиниција.“ Користећи еуфемизам – „природа живота је још недовољно позната“ – они признају да им је природа живота у ствари непозната. За разлику од цикличара за које се тврди да „једну тајну објашњавају другом тајном – и тиме ништа не објашњавају“, они који „сматрају“ да нема тајне никако да се сложе око заједничког одговора на круцијално питање – шта је живот? Они наводно знају шта он није, али не знају шта он јесте? Дакле, и научни main stream биологије и социологије је аналоган, или боље речено, аналогно ретроградан.

Да ли је биологија (дословно, наука о животу) решила тајну живота? Наука није, али Тејнтер и „већина социолога“ упорно „сматрају“ да јесте. А онда то што „сматрају“ да јесте, а није, користе као крунски доказ против цикличара, инквизиторски санкционишући њихов виталистички приступ феноменима друштвеног живота. Сократ је после осуде на смрт 399. г. п. н. ере пред судијама одржао своју чувену беседу, између осталог рекавши: „Бојати се смрти […] значи мислити да знаш оно што не знаш. Та нико не зна није ли смрт управо највеће од свих добара за човека, а опет је се боје, као да сигурно знају да је највеће зло. И зар то није незнање, и то оно највише прекора вредно, кад неко мисли да зна оно што не зна? […] Време је, судије, да ја пођем у смрт, а ви у живот. А ко од нас иде бољој судбини, то нико не зна“. Од тада па до данас, кад је већ реч о „судијама“, како би то рекао Ерих Марија Ремарк – „на Западу ништа ново“. Они и даље мисле да сигурно знају оно што не знају.

Споменимо и Тејнтерову последњу реченицу из наведеног цитата, а која гласи: „Исувише аутора које смо овде размотрили заиста верује да културе ничу, цветају, копне и умиру.“ Дакле, недопустиво је и ненаучно веровати у чињеницу да су културе и/или цивилизације: Сумера, Акађана, Асираца, Вавилонаца, Египћана, Хелена, Римљана, Маја, Астека… ницале, цветале и умирале? Шта је сад ту ненаучно – само њихово постојање, или, ако су постојале то што су цветале и нестале, или… шта је у ствари писац хтео да каже? Па хтео је да каже да су употребљени термини: ницање, цветање, умирање… биолошко-виталистички па тиме и „мистични“? Међутим, после ове констатације, Тејнтер није нашао за сходно да те мистично-виталистичке термине замени по њему примереном научном терминологијом (а баш смо били радознали питајући се – како би он то формулисао? На нашу жалост, одједном је остао без речи).

У анализи фактора друштвених сломова Тејнтер закључује: „Изузев мистичних тумачења, која су без икакве научне вредности, ни једно од наведених објашњења [друштвеног слома] није без одређених квалитета. (Тејнтер, 2007: 151). Дакле, своје квалитете имају сва друга објашњења укључујући и случајне факторе, јер: „Неки тврде да је читава историја низ случајних догађаја.[ ..] Идеја да фактор насумичности утиче на све процесе није без основе.“ (Тејнтер, 2007: 145). Ето, тако смо стигли и до доктрине насумичности? У савременој науци је, заиста пречесто, „мистично“ само замењено насумичним – и сви срећни. Ако кажете да инертну материју оживљава „животна енергија“, онда је то мистика, али ако кажете да је живот (као нешто што није постојало) сам себе креирао док није постојао – и то случајно, е то је већ наука?

Додајмо овоме и следеће: та мистична „живототворна енергија“ или традиционално речено душа је, као што рекосмо, протерана из биологије. Истовремено у модерним временима „цвета“ „најмистичнија“ од свих наука –  психологија, или дословно, наука о души. (Зар се психијатрија и данас не бави душевним болестима). Како сад то научно помирити? Већ слутим контрааргументе типа: тачно је да психа значи душа, али психологија се не бави душом јер она не постоји већ… чиме? Ако се не бави душом зашто не мења тај „мистични“ назив? Највеће научно име ове науке, у својој позној студији под називом Аион (Еон) пише: „Антихришћанска епоха подразумева да у њој дух постаје не-дух, и да живототворни архетип постепено пропадне у рационализму, интелектуализму и доктринаризму, што је консеквентно довело до оне трагике модерног времена која попут Дамакловог мача виси над нашим главама, тако близу да га можемо дохватити. […] [Антихристов] опасни долазак најављен је још у Старом Завету. Јер он је толико опаснији уколико га мање познају. Али ко би погодио како се он крије под мноштвом имена која тако пријатно звуче, као што су општа добробит, егзистенцијална сигурност, мир међу народима, итд.? Он се крије међу идеализмима, међу измима уопште, од којих је вероватно најгори доктринаризам, та најнедуховнија од свих духовних манифестација. […] Нама је потребан повратак изворном, живом духу.“ (Јунг, 2018: 111). Позив на повратак „живом духу“, није написао неки теолог или средњовековни мистик. То је написао, безмало наш савременик, корифеј науке 20. века, Карл Густав Јунг (1875 – 1961). Поменута „најнедуховнија од свих духовних манифестација“ – доктринаризам, се уобичајено дефинише као „склоност одлучивању само на основу апстрактних теорија, без обзира на стварност.“

Као контрапункт „сматрању већине социолога“ наведимо хијерархијску шему наука нобеловаца Питера Медавара (1915–1987), по којој је социологија особени пододељак биологије: „Ако хијерархију емпиријских наука [каже Медавар] попишемо овим редоследом:

екологија / социологија

организамска биологија

хемија

физика

видимо да је свака наука на хијерархијској таблици у извесном смислу посебан случај науке испод ње и да је сваки исказ који је истинит и смисаон, у ма којој од ових наука, такође истинит и смисаон у свакој науци што стоји изнад ње. Све што је истинито у физици понашања атома, истинито је и у хемији, а све што је истинито у физици и хемији такође је истинито у биологији и социологији.” (Медавар, 1986: 192). Дакле, по Медаваровој шеми, социологија је (уз екологију) одељак или посебан случај организамске биологије, те је стога сваки исказ који је истинит и смисаон у организамској биологији, такође истинит и смисаон у социологији. Ако је у организамској биологији животни циклус људског (и сваког другог) организама чињеница, као што је и чињеница да током тог циклуса људски организам пролази кроз различите фазе: пренаталну фазу, јувенилну или фазу младости (тј. фазу репродуктивне неспособности), фертилну или фазу зрелости (тј. фазу репродуктивне оспособљености) и сенилну или фазу старости, зашто је онда метод организамско-друштвених аналогија цикличара недопустив и ненаучан? Ако је фазни животни циклус истинит и смисаон у организамској биологији, зашто би онда био неистинит и бесмислен у науци о друштвеним организмима? Биће ипак да је обрнуто. Зар Полибије и Марцелин (видети претходни чланак), нису помоћу ове методе извели тачну прогнозу о неминовној пропасти друштва античког Рима; Полибије у моменту кад је Рим био на свом врхунцу, а Марцелин кад је био у фази „старачке“ оронулости? Треба нагласити, да те прогнозе нису биле „интуитивно пророчке“, како их квалификују ацикличари, већ стриктно рационалне.

***

На почетку овог осврта, споменута је теорији друштвеног слома Џареда Дајмонда. У контексту те теорије, као пример изналажења бесмислених узрока друштвених сломова наведено је и његово „сматрање“ о „еколошким и популацијским проблемима“ као узроцима слома бивше Југославије (уз Руанду и Бурунди). У овом осврту ћемо, баш стога, „мистичне факторе“ колапса јужнословенске државе покушати да супроставимо Дајмондовим (и сличним) немистичним факторима, користећи метод организамско-друштвене аналогије. То што узрок слома бивше Југославије налазимо у „мистичним факторима“, не значи да је и емпиријско испољавање тих тајнствених фактора неспознатљиво. (Животне силе су такође „метафизичка тајна“, па опет смо свакодневно сведоци манифестација живота).

Стварање заједничке државе јужнословенских народа започело је избијањем Првог светског рата 1914. године. Та заједничка држава, пролазећи кроз раздобља успона и падова, трајала је оквирно – од фактичког слома самосталних краљевина Србије и Црне Горе крајем 1915, до њихове нове државне самосталности 2006, или око 91/92 године. Централна година (или аритметичка средина) тог периода је 1960/61. [(1915 + 2006) : 2 = 1960,5]. Иста централна година се добија и уколико се период трајања Југославије одреди у ужем смислу и ограничи на раздобље – од проглашења Краљевине Југославије 1929. до слома СФР Југославије 1992. [(1929 + 1992) : 2 = 1960,5]. Та година би представљала врхунац, којим је завршен тренд интеграције и којим је започео тренд државног распада Југославије. На унутрашњеполитичком плану управо тих година је ескалирао сукоб унутар владајућег Савеза комуниста између присталица федералног концепта, оличеног у Александру Ранковићу и присталица конфедералног концепта, оличеног у Едварду Кардељу и Владимиру Бакарићу, а подржаних од Централних комитета Савеза комуниста Словеније и Хрватске. Федерални концепт је, уз уступке, у првом моменту превагнуо, а Александар Ранковић је у новоконституисаној СФР Југославији 1963, изабран за потпредседника државе. Међутим, конфедерална „империја“ је убрзо узвратила ударац и у потпуности га лишава свих државнопартијских функција и утицаја. Конфедерални концепт дефинитивно тријумфује усвајањем новог Устава из 1974, којим је СФР Југославија реконституисана у конфедерацију. Истовремено око те централне године, Југославија је активно радила на стварању Покрета несврстаних земаља, а Јосип Броз је 1961. на оснивачкој конференцији тог Покрета у Београду, постао његов први генерални секретар. И као што се на спољнополитичком плану Југославија тада и после тога петљала у све и свашта, тако јој је то све и свашта при њеном распаду радило о глави: и несврстани Иран и Саудијска Арабија, и полусврстана Аргентина, и сврстане Сједињене Државе и земље Европске Уније… и ко све не, доприносећи њеном расулу.

На овом месту присетимо се Полибијеве „мистичне“ тезе по којој: „Сваки организам, свака држава и свака делатност пролазе кроз природни циклус, прво раста, затим зрелости те на крају пропадања.“ (Тејнтер, 2007: 127). У наставку ове анализе, упркос иконама савремене друштвене науке, попут Попера, Фукујаме, Тејнтера, Турчина, Дајмонда… и „већине социолога“, поделимо деведесетједногодишњи период постојања јужнословенске државе према Полибијевој шеми, на три фазе приближно једнаког трајања. (На тај начин суочимо античку и савремену друштвену памет и проверимо ко је у праву)?

Те фазе су:

  • Фаза раста (1914/15 – 1945);
  • Фаза зрелости (1945 – 1974);
  • Фаза пропадања (1974 – 2006).

Шта би биле садржајно-доминантне одреднице ових фаза? У току свог постојања јужнословенска држава је била и монархија и република. Надаље, као што је напоменуто, та република је једно време била устројена као федерација (суверена власт је била лоцирана у федералном центру), а затим као конфедерација (суверена власт је из федералног центра пренета на државе чланице савеза). Имајући у виду ове критеријуме, одреднице ових фаза би (условно) биле:

  • Фаза доминантно унитарне монархије;
  • Фаза доминантно федеративне републике;
  • Фаза доминантно конфедеративне републике.

За потребе анализе која следи, неопходно је претходно дефинисати квалитетно различите потфазе прве фазе – фазе раста (или интеграције) и последње фазе – фазе пропадања (или дезинтеграције) Југославије.

            Потфазе прве фазе су:

  • Окупација (1915 – 1918). [Аустроугарском окупацијом, делови Краљевине Србије (са Београдом) и Црне Горе, од 1915. нашли су се под истом влашћу с аустроугарским јужнословенским покрајинама. Овим је практично (што се губи из вида) извршено насилно и наопако уједињење делова српских краљевина са тим покрајинама још под окупатором].
  • Краљевство (Краљевина) Срба, Хрвата и Словенаца (1918 – 1929).
  • Краљевина Југославија (1929 – 1941).
  • Окупација (1941 – 1945).

            Потфазе последње фазе су:

  • СФР Југославија – потфаза (1974 – 1980). [За разлику од других потфаза, којима је уз промену „државног квалитета“ мењано и име, три потфазе СФР Југославије носиле су исти државни назив. Прва потфаза СФР Југославије (1963 – 1974), која припада фази зрелости, била је доминантно федерална. Друга потфаза (1974 – 1980) била је конфедерална, али државни центар оличен у Јосипу Брозу задржао је доминацију над републичким руководствима. Броз је 1974, као у изборним монархијама, чак изабран за доживотног председника Председништва. У последњој потфази СФР Југославија је била конфедерација].
  • СФР Југославија – конфедерална потфаза (1980 – 1992).
  • СР Југославија (1992 – 2003).
  • Државна заједница Србија и Црна Гора (2003 – 2006).

 

          Огледалско-временска симетрија фазе раста и фазе пропадања

                                јужнословенске државе

 

Око 45 година пре централне 1960/61. године окупиране су Краљевине Србија и Црна Гора. Тиме су српске краљевине фактички престале да постоје као самосталне и независне државе. Око 45 година после централне 1960/61. године, сломљена је Државна заједница СЦГ, а Србија и Црна Гора су први пут после 1915. поново постале самосталне и независне државе. Јужнословенска државно-историјска кружница је тиме затворена, а претходни циклус окончан. Од 2006. започела је прва фаза наредног циклуса државне историје самосталне Србије.

1915 – Фактички крај Краљевине Србије (и Краљевине Црне Горе – јануар 1916).

             Почетак окупације.

2006  – Крај Државне заједнице Србије и Црне Горе.

             Почетак нове државне самосталности  Србије и Црне Горе.

             Средња година:  1960/61. [(1915 + 2006) : 2 = 1960,5].

             *

Око 42 године пре централне 1960/61, проглашено је Краљевство (убрзо затим Краљевина) Срба, Хрвата и Словенаца, као други корак у процесу уједињавања јужнословенских покрајина. Око 42 године после централне 1960/61, сломљена је Савезна Република Југославија. Овај слом  је био претпоследњи корак у процесу државног разједињавања.

1918 – Крај окупације. (Формално-правно крај краљевина Србије и Црне Горе).

            Почетак Краљевства (Краљевине) Срба, Хрвата и Словенаца.

2003 – Крај Савезне Републике Југославине.

            Почетак Државне заједнице Србије и Црне Горе.

            Средња година:  1960/61.

             *

Око 31 годину пре централне 1960/61, преименовањем заједничке државе у Краљевину Југославију и увођењем идеологије интегралног југословенства, начињен је трећи корак у уједињавању јужнословенских покрајина. Овим дешавањима фаза уједињавања је достигла свој фазни врхунац. Око 31 годину после централне 1960/61, распала се конфедерална СФР Југославија. Овим дешавањима је фаза распада достигла свој фазни врхунац.

1929 – Крај Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

            Почетак Краљевине Југославије.

1992 – Крај конфедералне СФР Југославије.

            Почетак СР Југославије.

            Средња година:  1960/61.

            *

Око 19 година пре централне 1960/61, у вихору Другог светског рата сломљена је Краљевина Југославија. Око 19 година после централне 1960/61, смрћу Јосипа Броза, завршена је друга потфаза СФР Југославије.

1941 – Фактички крај Краљевине Југославије.

            Почетак окупације.

1980 – Крај друге потфазе СФР Југославије (са Брозом као доживотним председником).

            Почетак конфедералне СФР Југославије.

            Средња година:  1960/61. 

            *

Око 15 година пре централне 1960/61, настала је Федеративна Народна Република Југославија чијим проглашењем је период јужнословенске државе ушао у своју другу фазу, или фазу зрелости. Око 15 година после централне 1960/61, конституисањем Југославије на конфедеративним принципима 1974, дефинитивно је сломљена дотадашња југословенска федерација. Овим дешавањима завршила се фаза зрелости јужнословенске државе.

1945 – Крај окупације. (Формално-правно крај Краљевине Југославије).

             Почетак ФНР Југославије.

1974 – Крај федералне СФР Југославије.

            Почетак конфедералне СФР Југославије.

            Средња година: 1960/61 (- 0,5) година.

Дакле, аналогне подфазе фазе раста и фазе пропадања (фазе интеграције и фазе дезинтеграције) јужнословенске државе, постојале су приближно исти број година: окупација (1915 – 1918) и ДЗСЦГ (2003 – 2006) трајале су приближно по три године; Краљевина СХС (2018 – 1929) и СР Југосавија (1992 – 2003), трајале су приближно по једанаест година; Краљевина Југославија (1929 – 1941) и конфедерална СФР Југославија (1980 – 1992), трајале су приближно по 12 година и окупација (1941 – 1945) и друга потфаза СФР Југославије (1974 – 1980), трајале су приближно по пет (+/- 1) година. У фази зрелости (1945 – 1974), око централне 1960/61. године престала је да постоји ФНР Југославија и конституисана је СФР Југославија.

***

Функционалност поделе развоја јужнословенске државе на три Полибијеве фазе у трајању од по 30/31 (+/- 2) године, неопходно је подврћи провери. Уколико та подела није произвољна, по тридесет/тридесетједногодишњем временском распону, морали су се дешавати и преломи персоналних владавина. У првој или унитарно-монархистичкој фази овог историјског периода, владали су краљеви из династије Карађорђевића: од 1914. до 1921, номинално краљ Петар I, а фактички регент Александар; од 1921. до 1934, краљ Александар и од 1934. до 1945, номинално краљ Петар II. Погледајмо упоредну хронологију њихових владавина и владавина њима претходних владара, почевши од године проглашења Краљевине Србије 1882. и од првог краља те краљевине, Милана Обреновића. Треба напоменути да је 1882. започела последња фаза претходног периода државног развоја Србије (1821 – 1914). [Напоменимо узгред да је централна година тог претходног периода 1867/68. Око те године је Кнежевину Србију напустио последњи турски гарнизон (1867), а убрзо је усвојем и Намеснички устав без консултовања са Портом (1869). Овим дешавањима је Кнежевина изборила фактичку независност од Турског царства].

            Краљ Милан – регент Александар (за живота краља Петра I Карађорђевића)      

1882 – Почетак краљевске владавине Милана Обреновића.

1914 – Почетак регентске владавине Александра Карађорђевића.

            Међувреме: 30/31 (+ 1) година.

1889 – Крај краљевске владавине Милана Обреновића.

1921 – Крај регентске владавине Александра Карађорђевића. (Смрт краља Петра I).

            Међувреме: 30/31 (+ 1) година.

            Краљ Александар – краљ Александар

1889 – Почетак краљевске владавине Александра Обреновића.

1921 – Почетак краљевске владавине Александра Карађорђевића.

            Међувреме: 30/31 (+ 1) година.

1903 – Крај владавине Александра Обреновића.

1934 – Крај владавине Александра Карађорђевића.

            Међувреме: 30/31 година.

1903 – Убиство краља Александра Обреновића.

1934 – Убиство краља Александра Карађорђевића.

            Међувреме: 30/31 година.

            Краљ Петар I – краљ Петар II

1903 – Почетак краљевске владавине Петра I Карађорђевића.

1934 – Почетак (номиналне) краљевске владавине Петра II Карађорђевића.

            Међувреме: 30/31 година.

1914 – Крај стварне владавине краља Петра I.

            (Фактичка власт пренета на регента Александра).

1945 – Крај (номиналне) владавине краља Петра II. (Крај фазе раста).

            Међувреме: 30/31 година.

            ***

У претходној провери, увезани су преломи персоналних владавина прве фазе анализираног периода (1914 – 1945) са последњом фазом претходног периода (1882 – 1914). Пошто је нови период државног развоја самосталне Србије започео 2006. године и тренутно  је негде на средини своје прве фазе (која би оквирно требала трајати до 2037), проверимо, важи ли иста ритмика прелома персоналних владавина и у последњих тридесетак година? Напоменимо, да је иста персонална владавина (кнеза-краља Милана Обреновића или Јосипа Броза), променом владарске титуле или функције актуелног владара, прелазила у нови квалитет.

            Јосип Броз: председник републике СФРЈ – Ћосић, Лилић и Милошевић

1963 – Почетак председничке владавине Јосипа Броза новоконституисаном СФР Југославијом.

1992 – Почетак председничке владавине Добрице Ћосића новоконституисаном СР Југославијом.           

            Међувреме: 30/31 (- 1) година.

1967 – Крај првог Брозовог мандата као председника републике СФРЈ.

1997 – Крај председничке владавине Зорана Лилића СР Југославијом.

            Међувреме: 30/31 година.

            *

1967 – Почетак Брозовог другог мандата као председника републике СФРЈ.

1997 – Почетак председничке владавине Слободана Милошевића СР Југославијом.

            Међувреме: 30/31 година.

1971 – Крај владавине Јосипа Броза као председника републике.

2000 – Крај председничке владавине Слободана Милошевића.

            Међувреме: 30/31 (- 1) година.

            Јосип Броз: председник Председништва – Војислав Коштуница

1971 – Почетак Брозове владавине као изборног председника новоуспостављеног

            Председништва СФРЈ.

2000 – Почетак председничке владавине  Војислава Коштунице СР Југославијом.

            Међувреме: 30/31 (- 1) година.

1974 – Крај Брозове владавине као изборног председника Председништва.

2003 – Крај председничке владавине Војислава Коштунице.

            Међувреме: 30/31 (- 1) година.

            Јосип Броз: доживотни председник Председништва – Борс Тадић

1974 – Почетак владавине Јосипа Броза као доживотног председника Председништва СФРЈ.

2004 – Почетак председничке владавине Бориса Тадића Републиком Србијом.

            Међувреме: 30/31година.

1980 – Крај владавине доживотног председника Председништва СФРЈ, Јосипа Броза.

2012 – Крај владавине првог председника самосталне Републике Србије, Бориса Тадића.

            Међувреме: 30/31 (+ 1) година.

            Председништво СФРЈ – Томислав Николић и Александар Вучић

1980 – Почетак владавине колективног Председништва СФРЈ после Брозове смрти.

2012 – Почетак председничке владавине Томислава Николића.

            Међувреме: 30/31 (+ 1) година.

1984 – Крај петогодишњег мандата Председништва (1979 – 1984).

2017 – Крај председничке владавине Томислава Николића.

            Међувреме: 30/31 (+ 2) година.

            *

1984 – Почетак новог петогодишњег мандата Председништва.

2017 – Почетак председничке владавине Александра Вучића.

            Међувреме: 30/31 (+ 2) година… итд.

Може ли се на основу претходне анализе – на основу чињеница, а не непроверљивих субјективних оцена – извести емпиријски закључак о присуству матрица, односно матричног понављања саобразних догађаја у историји? Како су, економски, социјални, класни, насумични… и сви други фактори, укључујући у то и све могуће унутардруштвене мултифакторалне интеракције, могли немистично креирати ову матрицу настанка и слома јужнословенске државе? Ако су у другој половини 20. века били спознати генетички код и генетичко кодирање, можда аналогно томе у другој половини 21. века буду спознати историјски код и историјско кодирање? Што би рекао Сократ, то нико не зна, и никад се не зна унапред.

***

У закључку свог рада објављеног под називом Џаред Дајмонд и Питер Турчин: Две савремене теорије друштвеног колапса, упоређујући ове теорије са Тојнбијевом „мистичном“ теоријом Александар Гајић каже: „Па ипак, упркос својим приметним крајњим достигнућима сваке на свом приоритетном пољу интересовања, у својој основи, у темељном полазишту, ни једна од теорија, ни Турчинова а поготово не Дајмондова, није отишла значајно даље у разради базичних постулата Тојнбијевих главних теза у Проучавањима историје које су снагом своје убедљивости и количином изнете културно-историјске аргументације и даље без премца.“ (Гајић, 2014: 103). Наравно, Гајић је рекавши то знао став „већина савремених социолога“ по којима: „За  господина Тојнбија историја и начини њеног проучавања представљају необичну мешавину науке и маште“ или да господин Тојнби: „једну тајну објашњава позивајући се на другу тајну – и тиме ништа не објашњава.“ На срећу, Гајић није једини међу нашим друштвењацима за којег се може рећи да је научни делатник са неспорним научним интегритетом. Сетимо се у ранијим освртима спомињаних радова Срђана и Марице Шљукић, међу којима је и рад под називом Културе и сукоби: Освалд Шпенглер. У њему аутори, између осталог, образлажу идеолошку позадину маргинализације цикличара. Стога се можемо надати, како време буде одмицало, да ће се попут њих и други наши историчари, социолози и политиколози (поготово млађи), уместо снисходљивог „верглања“ мантри западне друштвене науке, определити за Аристотелово (античко) научно начело, а које гласи: „Драг ми је Платон, али истина ми је дража.“  

 

Извори:

Tainter, Joseph A: Kolaps kompleksnih društava. 2007.

https://vdocuments.mx/reader/full/tainter-joseph-a-kolaps-slozenih-drustava

Медавар, Питер: Наука о животу,  Нолит,  Београд, 1986.

Гајић, Александар: „Џаред Дајмонд и Питер Турчин/ Две савремене теорије друштвеног колапса.“

Зборник Матице српске за друштвене науке, 146 (1/2014).

Јунг, Карл Густав: Аион. Народна књига – Миба, Подгорица – Београд, 2018.

 

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Бранко Павловић: Стране банке и ми
Next post Алистер Крук: Лудило културе поништавања разједа Европу

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *