0 0
Read Time:13 Minute, 20 Second

А ти људи, ти нацисти, нису пали с неба.

              Они су проистекли од идеолога.

              Од Карла Шмита. Од Шпенглера... (Бернард-Анри Леви).

 

Аутор: Тодор Вулић

  У модерном добу, идеја о циклизму социо-историјске динамике несумњиво достиже један од својих врхунаца у делу Освалда Шпенглера, Пропаст Запада. Већ у првим реченицама своје студије Шпенглер најављује нову научну револуцију: „У овој књизи чини се први пут смели покушај да се историја предодређује. Ради се о томе да се судбина једне културе прати у оним њеним стањима која још нису протекла – и то једне једине културе, оне која је данас на планети у завршавању, културе западноевропско-америчке. До данас, очевидно није још уочена могућност да се задатак тако огромног домашаја реши“ (Шпенглер, 2018: 27).

            У предговору Пропасти Запада (на српском језику у издању „Просвете“, 1970), Владимир Вујић сажима садржај те књиге и образлаже основна Шпенглерова становишта. Он каже: „Основне тезе Шпенглерова погледа на историју, његове филозофије историје, оштро су супростављене уобичајеном, школском и популарном схватању историје човечанства, као једноставног праволинијског развитка, прогресивног, континуираног процеса, дуж кога човечанство, као јединство, напредује у бескрај. Оно што Шпенглер види наместо тог континуума, јесте живот самосталних, одељених, великих организама који се називају културе. Историја човечанства је биографија тих култура… Када се кроз културе, оне које је Шпенглер видео и на којима је вршио своја опажања, провуку линије, наћи ће се да постоје „одговарајуће“ фазе које у свакој од тих култура показују аналогне функције, тј. показују сличне појавне органске елементе… У тим аналогним фазама наићи ће се на шпенглеровски појам цивилизације, потпуно супротан уобичајеном тумачењу и схватању те речи. Цивилизација је завршна фаза једне културе: трајање цивилизације је доба смрти, боље умирања, једне културе. Најјаснији пример такве фазе за нас је римски свет и његова пропаст… Шпенглеровским прегледом на историју људског збивања руши се схватање о праволинијском прогресу човечанства; руши се схватање о уобичајеној историјској схеми: стари век, средњи век, нови век, јер то нису три времена исте развојне линује, него оно прво припада античкој култури, а ово друго је зачетак нове – западне културе; руши се појам о цивилизацији као о врхунцу, јер она није врх него смрт; руши се, најзад, и егоцентричко, толико драго и сујетно становиште, по коме је европски човек центар света, а његова историја – историја света уопште. Са висина, такорећи космичких, виде се моћни кругови иживљавања култура на земљи, у којима су се дизале, живеле и умирале многе културе…Међу њима… јесте и култура Запада у чијој се цивилизацији налазимо, тј. на чијем смо почетку краја (Вујић, 2018: 7-9).

           За разумевање хистерије коју је Шпенглерова наука изазвала међу идеолозима либералне демократије, последња реченица из претходног цитата је кључна, (стим што би Вујића требало донекле исправити и рећи – почетак краја те културе је давно „прохујао“ са историјским „вихором“). За Колингвуда, теорија овог немачког цикличара је „радикално непоуздана“, његова књига „претрпана мноштвом историјске учености“, али се и та ученост „изопачава и изобличава у подешавању према његовој тези“. Према Поперу, Шпенглерова теорија не само што је „бесмислена“, већ је, као и остала детерминистичка учења, представљала идеолошку подлогу тоталитаризму. Бернарда-Анрија Левија смо већ цитирали. Узроке непријатељства либералних демократа према овом теоретичару историјског циклизма сјајно су декодирали наши социолози Срђан и Марица Шљукић у раду Културе и сукоби: Освалд Шпенглер: „Покушајте само да упоредите ставове Ф. Фукујаме… за којег је либерализам крај историје, са Шпенглеровим ставовима. Идеолошки гледано, Шпенглер  је постао потпуно out, чак непожељан, јер су његове идеје могле да замуте воду апсолутне доминације Запада и његове идеологије (либерализма). Заиста, зар је неко могао да очекује бројне [и позитивне – примедба аутора] расправе о аутору који није величао демократију (тврдио је да је она политички систем у којем је народ само објекат и у којем је најважнији елемент новац), који је парламентаризам сматрао (краткотрајном) западњачком творевином, бесмисленом и немогућом у другим културама, који је одбацивао уобичајене (западне) погледе на историју и њен развој, који је предвиђао пропаст Западне цивилизације и успон хришћанства Достојевског“ (Шљукић, С. и Шљукић, М, 2012: 142). Врхунац напада идеолога либералне демократије на Шпенглера, и то не изношењем доказа против његових доказа, већ argumentum аd hominem, извршен је у књизи Аластера Хамилтона Фашизам и интелектуалци 1918-1941.

У овој студији Хамилтон, попут Попера, инсистира на идеолошкој кривици аутора Пропасти Запада за сва каснија нацистичка зла. „Сврха овога (Шпенглеровог – примедба аутора) рада била је да пружи морфологију историје, те испита ток историјских циклуса и тако одреди будућност… Према Шпенглеру, историја се састојала од хиљадугодишњих култура, а свака од њих [је] представљала по један органски животни циклус. Иако је свака од тих култура различна од сваке друге, унутрашњи склоп једне строго одговара склопу свих других… Суморност те књиге имала је извесну привлачност широм света, али нигде као у Немачкој. Читање славољубивих предлога у уводу књиге била је ступање у шатор врача-гатара…(а потом, после овог мање више „коректног“ описа садржаја те озлоглашене књиге, Хамилтон креће у напад на Шенглерову личност – примедба аутора). Освалд Шпенглер, несрећни усамљени нежења, женомрзац и човекомрзац, раздражљива жртва мигрене, са слабим срцем и лошим видом, мучен несаницом, напустио је посао управитеља школе да би написао своју књигу“ (Хамилтон, 1971: 146-147). Шпенглер је, дакле, био крив и зато што су му срце и вид били слаби и што су га мучиле мигрене и несанице. Хамилтон нам том и таквом карактеризацијом овог цикличара, између редова сугерише питање: зар је тај настрани човекомрзац и болесник могао осмислити, написати и заступати било шта здраво и нормално? Међутим, Хамилтон се ту не зауставља: „Радо се поистовећујући с Херостратом (који је 356 године пре нове ере запалио Артемидино светилиште у Ефесу, једно од светских чуда, у ноћи рођења Александра Македонског – примедба аутора) и Тиберијем, симболима осујећене мегаломаније, самомржње и немоћи, која га је мучила, он је завидео свакоме ко живи“ (Хамилтон, 1971: 146-147). Хамилтон потом позива у помоћ Томаса Мана, који Шпенглера помиње као „мајмунског подражаваоца Ничеа“, „дефетистом човечанства“ и „снобом с буржоаским идејама“. Међутим, и поред свега, Хамилтон на крају признаје, „да су Шпенглерова дугорочна предвиђања често била тачна, [али је] скоро неминовно грешио у краткорочним прогнозама“. (Како је Хамилтон, пишући своју књигу само педесетак година после појаве Шпенглерове књиге, знао да су његова „дугорочна предвиђања често била тачна“ и шта је он подрезумевао под појмом дугорочно – остаје нејасно)? Он напомиње да је немачки цикличар предвидео: „рађање тоталитаризма у Русији (овај тоталитаризам се рађао у време настајања-писања Пропасти Запада па се стога не може третирати као предвиђање – примедба аутора) и њен успон до статуса светске силе“. Успон „Русије“ до статуса велике силе се заиста десио после Шпенглерове смрти, те то јесте тачно предвиђање, али је зато, према Хамилтону, погрешио јер је веровао у кратковечност бољшевизма. Иако ни та кратковечност није јасно одређена, чињеница је да се 1990/91, Совјетски Савез као продукт бољшевизма срушио попут куле од карата и то пред очима самог Хамилтона. Као пример Шпенглерових прогноза он наводи и следеће: „Најпре Немачка мора бити кажњена за понижење нането монархији и за пораз у рату. (Немачка је за време Вајмарске републике заиста била кажњена – примедба аутора). Она мора бити кажњена док коначноужас не заоштри стање до таквог ступња узбуђења и очаја да се нека диктатура, налик на ону Наполеонову, схвати као спас. Али тада мора потећи крв“ (Хамилтон, 1971: 149). Зар се Хитлерова диктатура у првом моменту међу Немцима није схватала као спас и зар није та диктатура била саобразна Наполеоновој (видети биографско-ритмичку паралелу између Наполеона и Хитлера у чланку Теоретичар историјског циклизма – Ђанбастиста Вико објављеном на овом порталу). И поред Хамилтонове острашћене карактеризације Шпенгера, изгеда да је овај „врач“ под својим „шатором“ и те како знао да на основу прошлих – предвиди будућа збивања.

              Оптужба, по којој његова прогностичка наука преставља идеолошки темељ на којем је изграђен нацизам, са свим ужасима које је овај са собом донео, има смисла колико и оптужба против метеоролога који није погрешио најављујући ураган? Шпенглер јесте 1932. гласао за Хитлера а не Хинденбурга, („за акцију, а не трулеж“), али је гласао за Хитлера из 1932, а не за Хитлера из 1937. или 1941. године. Иако је гласао за будућег фирера, о њему је отворено износио  негативан суд. Одбијао је Гебелсове позиве да држи промотивне говоре у корист нацизма, и презирао је њихов антисемитизам, сматрајући да у њему лежи скривена завист инфериорних људи, на способност других. Идеолог нацизма Алфред Розенберг и један од водећих нацистичких главешина, у својој књизи Мит двадесетог века, објављеној 1930, о Шпенглеровој науци је писао: „Он не увиђа да свет обликују расно-духовне силе, већ гради апстрактне схеме којима смо сви судбински подложни. У крајњој линији, та… доктрина пориче расу, личност, унутрашњу вредност, сваки реални, културно-производни порив срца срдаца германског ума“ (Хамилтон, 1971: 155). Дакле, док по стварном идеологу нацизма, Розембергу, Шпенглелерова доктрина пориче расу као силу која обликује свет, дотле је по идеолозима либералне демократије, он крив и за нацистичке расне законе? Зар нацисти нису забранили Шпенглерову књигу Час одлуке из 1934, због у њој садржане критике нацизма, и зар није непосредно пред смрт 1936, у писму нацисти Хансу Франку написао, да за наредних десетак година нацистички „хиљадугодишњи“ Рајх неће постојати. Десетак година касније га и није било. Проблем који идеолози либералне демократије имају са Шпенглером је сличан оном који су и нацисти имали с њим; он је прогнозирао пропаст и њиховог „у свему изузетног“ и „непропадљивог“ Запада и крај израбљивачког терора који тај „морално супериорни“ Запад спроводи над остатком света. Када је он 1935, по Хамилтоновим речима „неопозиво окренуо леђа националсоцијализму“, Томас Ман, икона антинацизма,  је први пут иступио против нациста, али из иностранста. Пре тога је тај исти Ман заговарао реакционаран режим образлажући то „музичким“ разлозима: „Немачкој, као заточнику музичког уметничког духа, неопходан је реакционаран режим“ (Хамилтон, 1971: 129). И за Мана и за „гиганта немачке филозофије“ Мартина Хајдегера – једно време нацисту са чланском картом – Хамилтон изналази низ оправдања, док истовремено Шпенглеру импутира непостојеће кривице. Када је Шпенглер „окренуо леђа нацистима“ (иако са њима никад није ни био) Хамилтонов земљак, писац Хенри Вилијамсон, сматрао је фирера „јединим истинским пацифистом Европе“, а његов други земљак и будући ратни премијер, Винстон Черчил, је испољавао нескривену симпатију за Мусолинијев фашизам. Готфрид Бен (немачки песник, који је био пет пута номинован за Нобелову награду из књижевности), је још крајем 1934. у две реченице образложио заблуду свих њих: „Ја више не могу да идем с њима (с нацистима – примедба аутора)… Све је започело као нешто тако велико, а сада све изгледа тако прљаво“ (Хамилтон, 1971: 207). После 1934. „нешто“ далеко прљавије је тек следило.

             Симпатизери фашизма у његовим раним фазама били су, између осталих: нобеловац Луиђи Пирандело, затим Езра Паунд, Мирча Елијаде, Андре Жид, Емил Сиоран, Х. Џ. Велс, Луј-Фердинанд Селин…. Селин, коме је због његовог интелектуалног фашизма конфискована имовина и грађанска част (а главу је спасао бекством), као доктор медицине говорио је и о разлици између бољшевизма и фашизма. По њему, медицински речено, „бољшевизам је куга, а фашизам нешто као колера“. Дакле, „заклети“ фашиста Селин поставља дијагнозу „сопственој идеологији“ и за њу каже да је  – „колера“. Међу интелектуалцима „фашистима“ налазио се и ирски песник и драмски писац Вилијам Батлер Јејтс, који је пре читања Пропасти запада већ био разрадио своје историјске теорије: „његово схватање историје било је слично Шпенглеровом. Заиста, касније ће признати да је са Пропашћу Запада открио саобразност исувише велику за пуку подударност. Јер Јејтс је волео да историју сликовито сагледава као пар купа, или спирала, које се узејамно прожимају. Када врх једне купе додирне основу друге, историјски процес од субјективности ка објективности се преокреће, и циклус се враћа ка субјективности. Двадесети век одликује се кретањем ка објективности, и цивилизација тек што није поклекла под антитетичким таласом, који поштује непосредну силу… То је, наравно, могло да значи и наступање најгрубљих диктатура, на које је Јејтс указује у Другом доласку“ (Хамилтон, 1971: 355). Шпенглер је буквлно црвена нит која се провлачи кроз цело поглавље Хамилтонове књиге о немачким интелектуалцима присталицама фашизма. Међутим, Хамилтон изналази и немогуће начине да га повеже и са сличним интелектуалцима изван Немачке.

              У корену „фашизма“ свих тих интелектуалца, који су тражили алтернативу либералној демократији на „десници“ (или Брехта, Лорке, Арагона, Сартра… који су је видели на „левици“), била је згађеност над глуматањем демократије и парламетаризма политичких елита Запада после кланице Првог светског рата; згађеност над механизмом довођења на власт тих политичких „елита“, које су у свим западним друштвима служиле искључиво интересима екстремно уског круга магната; згађеност над улогом медијске инфраструктуре у власништву тих истих магната, или њихових експонената; згађеност над лудилом изманипулисаног јавног мњења, несвесног да гласа за своје израбљиваче, са илузијом да гласа против њих. Управо тај манипулативни пропагандни механизам, тај начин на који су магнати кроз „демократски“ парламентаризам чували своје позиције, препознали су и нацисти. Они су просто украли тај „камен мудрости“ од својих учитеља. Није нацизам дошао на власт револуцијом, попут јакобинаца или бољшевика, већ коришћењем методе манипулативне пропаганде под Гебелсовом диригенском палицом; методе по којима је сто пута поновљена лаж на крају постајала „истина“. После те и такве пропангадистичке обраде немачког јавног мњења, нацисти легално и легитимно, добивши релатину већину гласова на парламентарним изборима 1932. године, формирају коалициону владу на челу са Хитлером 1933. по свим правилима демократско-парламентарне игре; јер, ученици су у једном моменту успели да надмаше учитеље у тој игри манипулације јавним мњењем. Александар Матковић с правом каже: „немогуће је разумети фашизам без самог либерализма као његове највеће претече“. 

             Као што је интелектуална и уметничка елита одреаговала побуном против лажних вредности Запада после Првог светског рата, тако је одреаговала побуном и после Другог светског рата. У низу „побуњеничких“ покрета био је и Бит покрет (енг. beat – уморан или одбачен), на челу са Џоном Керауком (На путу), Аленом Гинзбергом (Howl), Вилијамом Бароузом (Голи ручак)… Шпенглерова визија краја Западне цивилизације водила је све њих „у потрагу за семеном наредног циклуса“. Бит генерација је, уморна од лицемерја и идеолошке трулежи послератних западних друштава, до те мере била опчињена Пропашћу запада, да је организовала комунална читања ове књиге. Субверзивни потенцијал не само Шпенглеровог циклизма већ циклизма уопште, његово разорно дејство по либерално-демократске „вредности“, непогрешиво су осетили и Попер и успаничени Хамилтон, који своју студију пише у атмосвери „последње светске експлозије утопијске енергије“; у атмосфери општег бунта у западним друштвима против америчког интервенционизма, који врхунац достиже 1968. године, преливајући се из САД-а у Европу.

              Зар је данас либерално-демократски парламентаризам другачији? Зар нисмо и данас сведоци чудовишне манипулативне пропаганде западних центара моћи и њихових експонената доведених на разним тачкама света на власт либерално-демократским „револуцијама“? Зар нисмо ових дана сведоци прогона Асанжа, Сноудена и свих оних који чињенично доказују монструозну манипулативност либерално-демократских Влада. То чак више није ни софистицирани тоталитарзам, то је огољени тоталитаризам наводних антитоталитараца. Зар нисмо сведоци медијског линча којем је изложен Петер Хандке, као савремена реплика „фашистичких“ интелектуалаца између два светска рата; а све то због његове згађености над „светим манипулативним вредностима“ либерално-демократског Запада. Па хоће ли том лудилу виртуелног симулирања стварности већ једном доћи крај? Одговор на то питање, између осталог и најпре, можете добити под „шатором врача-погађача“ Шпенглера. Међутим, имајте на уму да ћете из тог „шатора“ изаћи, ни мање ни више, него као „фашисти“. Имајте на уму, да су чувари „светих“ вредности западне либералне демократије и парламентаризма, чувари Поперовог „отвореног друштва“, чувари лудила виртуелног симулирања стварности, чувари Гебелсовог метода стварања „истине“ – на „вечној“ стражи пред тим „шатором“. Наравно да ће и том лудилу доћи крај по нужности цикличних смена у социо-историјској динамици, и то онако како је певао наш епски песник: „Жари пали удбински диздаре, ред ће доћи и на твоју кулу“.

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Како су Британци систематским изгладњивањем усмртили преко 60 милиона Индуса
Next post Небојша Катић: Афера Епштајн – новац, моћ и проституција

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *