0 0
Read Time:22 Minute, 22 Second

Без славе и усамљен,

враћам се и лутам отаџбином. (Хелделрин)

 

Аутор: Тодор Вулић

Бела Хамваш (1897 – 1968) је био мађарски есејиста и романсијер, али превасходно – мудрац, и то у античком смислу те речи. Међутим, он се одрицао овог звања говорећи: „Ужасавам се да будем мудрац или јунак или светац. Моје претензије су веће. Желим да будем нормалан човек.“ Потпуно занемарено и мало познато дело овог задивљујуће нормалног човека је  постепено, али тек после  његове смрти, угледало светлост дана, а што шта од његове заоставштине се и данас још налази у рукопису. „Фама о чудном Мађару невероватне ерудиције који је писао књиге које за живота није могао објављивати  […] почела је овде [код нас у Србији] да кружи пре десетак година. (Цитирана констатација је написана 2000. године, што значи да је та фама започела око 1990. – примедба аутора). Периодика и све бројније књиге које су убрзо по излажењу бивале распродате, док издавачи из необјашњивих разлога никада нису штампали друга издања, указивали су да Бела Хамваш овде има немали број својих поштовалаца и редак култни статус. Ствар је била наизглед чудна јер таквог интересовања за Хамваша нема ни у Мађарској, где све његове књиге још нису ни објављене, а српски је […]  једини језик на који је до данас преведен. Иза Хамваша нису стајале препоруке ауторитета, издавачке куће, трендови. Једини човек који је стајао иза његовог овдашњег пробоја био је његов преводилац Сава Бабић.“1

У поговору Хамвашове збирке есеја Историја и апокалипса, Владета Јеротић о њему пише: „Када Хамваш мисли да може, а одмах да кажемо да може – да пише, са подједнаком сигурношћу и обавештеношћу о перуанским вазама, Бројгелу, Хераклиту и Кјеркегору, анатомији меланхолије и психологији брања цвећа, онда мислимо, или да имамо пред собом инкарнацију неког ренесансног генија, или посумњамо у аутентичност писца, приписујући му вешт синкретизам. Пажљивије и дуже бављење Белом Хамвашем опoвргава обе поменуте претпоставке. Огромно интелектуално знање Беле Хамваша није угушило његово веродостојно стваралачко врело из кога је, готово у сваком есеју, избијала непогрешива интуиција, да у проблему кога се дохватио уочи оно што је у њему од средишње вредности.“

Особеност његовог животног пута – усуд човека који је биo на црним листама и „левих и десних“ чувара идеолошких светиња, заслужује, бар елементарно упознавање с његовом биографијом. „Рођен 1897, у Еперјешу (данашњи Прешов у Словачкој), у породици протестантског свештеника, Хамваш је одрастао у Братислави. Године 1915. уписује кадетску школу, и убрзо упознаје страхоте Првог светског рата на украјинском и италијанском фронту – два пута бива рањен, доживљава нервни слом, одбија да прими одликовање. После рата породица се сели у Будимпешту где Хамваш студира немачки и мађарски. Покушава да се издржава новинарством, мада се радије бави повртарством. Објављује у периодици, пише и преводи, а 1927. запошљава се као библиотекар, где га затиче Други светски рат. Три пута бива мобилисан, 1942. је на руском фронту. Приликом опсаде Будимпеште 1945. дезертира, а једна граната уништава његов стан и у њему све рукописе и књиге, годинама мукотрпно сакупљане. Осим текстова објављених у периодици и књиге Невидљиво збивање објављене у невреме 1943, једини, случајно сачувани рукопис из овог првог периода Хамвашевог рада је капитална Scientia sacra. После рата, 1948, опет у невреме, заједно са својом женом Каталином Кемењ објављује књигу Револуција у уметности, апстракција и надреализам у Мађарској, и убрзо због својих ставова који се нису уклапaли у Лукачев модел комунистичког културног ентузијасте, губи место библиотекара и доспева на црну листу, чиме му је онемогућено објављивање књига и достојно запослење. До своје смрти, 1968, издржава се радећи као баштован, магационер и помоћни физички радник на хидроелектранама на Тиси. У овом периоду исписује свој огроман опус, чије штампање неће дочекати, и које ће тихо почети петнаестак година после његове смрти, захваљујући Каталини Кемењ која је сачувала рукописе.“1

Као стална жртва прогона, као аутор бројних дела који још у рукопису нестају у пожару Другог светског рата, као интелектуалац коме је одузета могућност елементарног преживљавања и који је голи живот одржавао радећи као помоћни физички радник, Хамваш са стоичким оптимизмом непоколебиво истрајава на свом путу, лишен сваке сатисфакције и признања за своје изванредно дело – истрајава у стваралачкој анонимности.  Живео је онако како је Шпенглер, којег он цитира, сматрао да треба живети: „Рођени смо на овом месту и одважно морамо превалити свој пут. Нема друге могућности до издржати, без наде, без вере у могућност бекства“ (Хамваш, 2010: 129). Хамваш  је поделио судбину не малог броја филозофско-научних и уметничких великана; уметника и научника који су за живота доживљавали само оспоравања и негирања било чега вредног у њиховом стваралаштву, да би посмртно, тек будуће генерације постале свесне њиховог изузетног доприноса науци и култури човечанства. Човек чије сјајно филозофско дело савременици такође нису препознали био је и Артур Шопенхауер. Пошто је његов Свет као воља и представа по издавању прошао сасвим незапажено, резигнирано је рекао: „Потпуно необазирање на моје главно дело доказује да сам или ја недостојан свога доба или да је обрнут случај […] остало је ћутање”. Или како би то рекао Хелделрин у свом Хипериону: „Без славе и усамљен, враћам се и лутам отаџбином“.

Осећајући свим својим бићем да дели судбину „рођених губитника“ Хамваш у својој есејистици не прескаче ни ову тему. Он каже: „За последњих две стотине година био је велики број стваралаца – Хелделрин, Стендал, Китс, Бодлер, Кјеркегор, Шопенхауер итд, итд, који или уопште нису доспевали до јавности, или јесу тако јадно да то није значило ништа. Накнадно се испоставило да су управо ови ствараоци били врхунац своје епохе. Чињеница да су дела појединих аутора остајала заборављена по тридесет, четрдесет, педесет година по орманима библиотека или међу рукописним збиркама, док су лака делца освајала на хиљаде читалаца, трeба да нас баци у бригу. Успех се брка са значајем. Корен неспоразума је тако скривен да се вреди њиме позабавити. Европљанин је у разумевању дела пошао од пуких спољних и формалних околности. Овакве спољње околности јесу – на какав је пријем наишло дело и какав је био пут његових освајања. Податак је прилично занимљив, али само утолико: да ли су дело и публика имали додира или нису. Ако нису, остаје питање: да ли је дело било недостојно публике, или публика дела? Историја, историја духа, теорија културе нису излазили на крај с овим питањем. […] За формални моменат просуђивања није било мере.“ (Хамваш, 2020: 107-108). „Слава и успех могу да баце занимљиво светло на публику, али дело не додирују.“ (Хамваш, 2010: 114).

Од енциклопедијског броја тема о којима је у својим есејима промишљао, задржаћемо се овога пута на оној – о светом знању. „Scientia Sacra је нулта Хамвашева књига, реконструкција запретених знања старих цивилизација, која он назива [по угледу на Унамуна] Баштином. Хамваш открива 600. г.п.н.е. као граничну годину која раздваја „златно доба“, време склада појединца, колектива, природе и Бога, од оног што називамо модерном историјом, коју Хамваш види као историју кварења, корупције, дробљења изворног људског бивства. Сећање на изворну целину, као и могућност остваривања новог златног доба (есхатолошки) задржало се у великим религијским системима изашлим на темељу учења Баштине, испод наслага профаних тумачења. […] То је мисаони и идејни оквир у којем се крећу све његове потоње луцидне анализе стања и дубине кризе XX века.“1 У тим  својим елаборацијама, Хамваш је дубоко уроњен у Генонову и Еволину Традицију, у древне истине и знања чији се источник губи у прапочецима човечанства. То знање је и по Хамвашу вечно знање. Он каже: „Неизвесно је где почиње Баштина. Добро би било то знати, али се не може сазнати. И најстарије писано дело упућује на још старије. Извор се губи у древном добу и вероватно га више нико неће моћи да пронађе. Сви стари извори говоре да је древно дело било непосредно објављено. […] Знање о највишим стварима преносило се од народа до народа, од религије до религије. Свако га је заодевао својим идејама. Свуда је сачувано. Шта? Баштина. Баштина је одржавање непрекидности везе човека и трансцеденталног света.“ (Хамваш, 2010: 109). То супериорно метафизичко знање које превазилази искуство, у потпуној је опреци са савременим инфериорним и евроцентричним научним материјализмом. „Све је то, каже  [Генон] тврдим тоном делећи лекције које изазивају стид, ташта и незналачка предрасуда Европљанина који није у стању да замисли дело узвишеног духа који може припадати другима. […][А такав је] целокупан источњачки дух – вели он, и ту долази она битна реч: […] tradition. Баштина.Uberlieferung.“ (Хамваш, 2010: 108).  

Хамваш, попут Генона, Еволе или Ортеге и Гасета, уочава кључну заблуду и опсену савременог прогресивистичког научног приступа. По њему, овако расцепкана на мноштво посебних дисциплина, наука никад неће бити у стању да дође до општих, универзалних принципа, нити бити у стању да одгонетне фундаменталне тајне устројства и функционисања Универзума као макрокосмоса и човека у њему као микрокосмоса. У том узалудном послу, синтеза или прости збир сазнања посебних наука није ни од какве помоћи.  „Изгледало је да ће забуну решити синтеза. […] Тако ће у човекове руке доспети велико јединство и основа и универзални принцип […] Синтеза је могућа где елементи развоја претходе целини. Ситуација је, међутим, обрнута. Дисциплине нису претходни делови једног великог јединства које ће накнадно [кроз њихову синтезу] настати, него обрнуто, расути делови и крхотине једног истинског постојећег јединства. […] Поједине дисциплине нису делови који се спремају да срасту, него крхотине. Лако се може замислити јединство од делова који се спремају да се стопе, али се оно накнадно не може створити од фрагмената. Отуда нема изгледа за синтезу од оваквих стваралачких елемената. [Да научни апсурд буде потпун] ЈЕДИНСТВО ЈЕ ПОСТОЈАЛО. […] То је оно јединство око чијег се успостављања сада [научници] труде. […] Основно знање се не може створити синтетичким путем, сумирањем резултата посебних дисциплина. Делови више не могу да се стопе у једно, напротив, увек се све више цепају и постају све ломљивији. Јединство се више не може успоставити из ове [савремене научне] материје, јер се већ растурило. Принцип је искрсао са друге стране, oдакле је најмање очекиван. Принцип, основа, јединство, корен, универзална и основна наука: измилела је из новог извора. Нови извор је најдавнији – зато је нови. То је Баштина. Tradition, Uberfierung.“ (Хамваш, 2010: 96-97).

О научној специјализацији слично Хамвашу мисли и Ортега и Гасет. Сваки нови и све специјализованији научни нараштај је све више „губио додир с другим научним подручјима, све више сужавао поље свог рада, губио из вида целовито тумачење свемира, а то је оно што једино заслужује пажњу људи од науке, културе и европске цивилизације. […] [На крају тог пута] сусрећемо се са типом научника којем у историји нема равног. То је човек који, од свега што треба да зна […] познаје само једну једину науку, шта више онај малени део те науке, који је предмет његове истраживачке пажње. […] Али ово ствара касту чудовишних људи. […] Специјалиста врло добро ‘зна’ свој мајушни буџак васељене, али је коренита незналица свега осталог.“ (Ортега, 2013: 102-104). Ако су научници-специјалисти незналице, шта треба чинити да би се дошло до праве научне истине: „Онај ко открива нову научну истину треба претходно да разори готово све што је био научио и да до те нове истине дође с окрвављеним рукама јер је био принуђен да пререже шију безбројним општим местима.“ (Ортега, 2013: 136).

Вратимо се опет Хамвашу. Према њему: „Рене Генон никада не дефинише појам Баштине. Сматра га тако природним да му то и не пада на ум. [А смисао баштине јесте да пренесе свест о божанској суштини порекла човека, која потиче из откровења које се збило у древно време]. […] Евола је постао [пише даље Хамваш] познат по књизи  о модерној кризи света. Дух других његових књига је истоветан. Али његова је тежња да Баштину учини живом и да она буде активни историјски чинилац. Жели да у модерном човеку пробуди свест о Баштини и тиме се може, мисли он, целокупно европско бивство поставити на другу основу, уздићи, оплеменити и продуховити. Леополд Циглер, који у свом великом делу (Uberlieferung) преузима Генонову мисао, другачије остварује Баштину. За њега је Баштина вечно знање. Овде се испоставља да се појам Баштине не односи само на разумевање писаног дела, него да на нов начин обухвата и темељна питања бивства. Баштина је овде постала средишња мисао метафизичког решења бивства.“  (Хамваш, 2010: 110). Дакле: „За модерну цивилизацију узету у целини [а пре свега науку којом се толико пoноси] нема будућности у позитивном смислу. Чисто је маштање то што неки мисле да ће некакав [виши] циљ и некаква [светла] будућност ипак оправдати оно што је човек уништио у себи и изван себе.“ (Евола, 2010: 446-447). Одвајајући се на доктринарном  нивоу од метафизике, савремена наука је ушла у слепу улицу, неспособна да препозна истину у Шопенхауеровом аксиому: „Основ и тло на коме почивају сва наша знања и науке јесте оно Необјашњиво. […] Ово Необјашњиво припада метафизици.” (Шопенхауер, 2013: 5).

И поред тога што се исцрпно бавио „светим знањем“ Хамваш се, за разлику од Генона и Еволе, само површно дотицао битног садржаја тог знања – циклизама, као толико траженог универзалног принципа метафизичке и физичке стварности, и толико различитог од савремене прогресивистичке и линеарне доктрине. Бивству Хамваш посвећује многе своје редове, али као да му промиче чињеница да бивства и опстајања свега створеног и смртног у времену нема без свеопштег цикличног обнављања и поновног постајања. Генон, напротив, децидно оспорава линеарно-прогресивистичку доктрину, рекавши: „Право представљање времена јесте оно које пружа традицијска концепција циклуса.” (Генон, 2008: 37). Евола пише: „Ништа не изгледа апсурдније од идеје напретка. […] У сваком случају, изгледа да је наступило јединствено слепило уколико модерни људи озбиљно мисле да све могу измерити својим мерама и да своју цивилизацију могу сматрати за привилеговану […] ван које владају искључиво мрак, варварства и сујеверја.“ (Евола, 2010: 9). „Светла се гасе овде и светла се пале на другом месту у наизменичном ређању онога што је условљено временом и простором. Циклуси се затварају и циклуси се поново отварају.“ (Евола, 2010: 446). Хамвашове опсервације о овоме више подсећају на Јунга и Елијадеа него на претходну двојицу: „Универзализам није ништа друго [каже он] до појава Човека као древног колективног архетипа. Религиозним речником: [то је] откриће човека као древног обличја васионе. Тиме је коначно покопана теорија развоја. Појава оваквих архетипова никада није случајна.“ (Хамваш, 2010: 113). Овај син протестантског пастора, као да се помно чувао од употребе појма – циклус, у било којој варијанти.

*    *    *   

У светлу свеопштег цикличног, а тиме и закономерног развоја човечанства – и владавине краљева понављају се по релативно стабилној временској ритмици. „Краљ као ‘син неба’ […] има ‘небески мандат’. […] Поступање те силе ‘с неба’ је нематеријално деловање чистим присуством. Оно је невидљиво као ветар, а ипак је неизбежно попут природних сила.“ (Евола, 2010: 29-30). Тестирајмо ваљаност ове традиционалне идеје на историји Хамвашове Мађарске. Постоји ли цикличност, а тиме и ритмика персоналних смена мађарских краљева из династије Арпадоваца? Родоначелник те династије, Арпад, довео је Мађаре негде из евроазијске материце народа у срце Европе, где се они трајно настањују и организују своју државу. Временски распон ових смена износио је 65/66 (+/-2) године.

            АРПАДОВАЦИ:

  907 – Крај владавине и смрт Арпада.

  972 – Крај владавине и смрт Такшоња.

            Међувреме: 65/66 година.

            *

           Такшоња је наследио син Геза.

            Геза – Петар (Петер) I  и Бела I

  972 – Почетак владавине Гезе.

1038 – Почетак владавине Петра Орсеола.

            Међувреме: 65/66 година.

            *

  997 – Крај владавине Гезе.

1063 – Крај владавине Беле I.

            Међувреме: 65/66 година.

  997 – Смрт Гезе.

1063 – Смрт Беле I.

            Међувреме: 65/66 година.

            Стефан (Сент Иштван) – Саломон…

  997 – Почетак владавине Стефана (Сент Иштвана).

1063 – Почетак владавине Саломона.

            Међувреме: 66 година.

1038 – Крај владавине Стефана (Сент Иштвана).

Око 1105 – ? (Аутору непознат догађај).

            Међувреме: 65/66 (+1) година…

Да овај аутору непознат догађај представља прелом у персоналним сменама Арпадоваца потврђује и чињеница да је око 65/66 година после 1105. године завршио владавину и умро мађарски краљ Стефан (Иштван) III, 1172.

            Андрија (Андраш) I и Бела I – Стефан II

1048 – Почетак владавине Андрије I.

1116 – Почетак владавине Стефана II.

            Међувреме: 65/66 (+2) година.

            *

1063 – Крај владавине Беле I.

1131 – Крај владавине Стефана II.

            Међувреме: 65/66 (+2) година.

1063 – Смрт Беле I.

1131 – Смрт Стефана II.

            Међувреме: 65/66 (+2) година.

            Саломон – Бела II Слепи

1063 – Почетак владавине Саломона.

1131 – Почетак владавине Беле II.

            Међувреме: 65/66 (+2) година.

1074 – Крај владавине Саломона.

1141 – Крај владавине и смрт Беле II.

            Међувреме: 65/66 (+1) година.

            Геза I и Ладислав (Ласло) I – Геза II

1074 – Почетак владавине Гезе I.

1141 – Почетак владавине Гезе II.

            Међувреме: 65/66 (+1) година.

            *

1095 – Крај владавине Ладислава I.

1162 – Крај владавине Гезе II.

            Међувреме: 65/66 (+1) година.

1095 – Смрт Ладислава I.

1162 – Смрт Гезе II.

            Међувреме: 65/66 (+1) година.

            Коломан и Стефан II – Стефан III и Бела III

1095 – Почетак владавине Коломана.

1162 – Почетак владавине Стефана III.

            Међувреме: 65/66 (+1) година.

Око 1104/05 – ? (Већ спомињани, аутору непознати догађај).

1172 – Крај владавине и смрт Стефана III.

            Међувреме: 65/66 (+1) година.

            *

1131 – Крај владавине Стефана II.

1196 – Крај владавине Беле III.

            Међувреме: 65/66 година.

1131 – Смрт Стефана II.

1196 – Смрт Беле III.

            Међувреме: 65/66 година.

            Бела II Слепи – Емерих (Имре) и Ладислав III

1131 – Почетак владавине Беле II.

1196 – Почетак владавине Емериха.

            Међувреме: 65/66 година.

            *

1141 – Крај владавине Беле II.

1205 – Крај владавине Ладислава III.

            Међувреме: 65/66 (-1) година.

1141 – Смрт Беле II.

1205 – Смрт Ладислава III.

            Међувреме: 65/66 (-1) година.

            Геза II и Стефан  III – Андрија II

1141 – Почетак владавине Гезе II.

1205 – Почетак владавине Андрије II.

            Међувреме: 65/66 (-1) година.

           *

1172 – Крај владавине Стефана III.

1235 – Крај владавине Андрије II.

            Међувреме: 65/66 (-2) година.

1172 – Смрт Стефана III.

1235 – Смрт Андрије II.

            Међувреме: 65/66 (-2) година.

            Бела III и ЕмерихБела IV

1172 – Почетак владавине Беле III.

1235 – Почетак владавине Беле IV.

            Међувреме: 65/66 (-2) година.

            *

1204 – Крај владавине Емериха.

1270 – Крај владавине Беле IV.

            Међувреме: 65/66 година.

1204 – Смрт Емериха.

1270 – Смрт Беле IV.

            Међувреме: 65/66 година.

            Ладислав III – Стефан V

1204 – Почетак владавине Ладислава III.

1270 – Почетак владавине Стефана V.

            Међувреме: 65/66 година.

1205 – Крај владавине Ладислава III.

1272 – Крај владавине Стефана V.

            Међувреме: 65/66 (+1) година.

1205 – Смрт Ладислава III.

1272 – Смрт Стефана V.

            Међувреме: 65/66 (+1) година.

            Андрија II – Ладислав IV и Андрија III

1205 – Почетак владавине Андрије II.

1272 – Почетак владавине Ладислава IV.

            Међувреме: 65/66 (+1) година.

            *

1235 – Крај владавине Андрије II.

1301 – Крај владавине Андрије III.

            Међувреме: 65/66 година.

1235 – Смрт Андрије II.

1301 – Смрт Андрије III.           

            Крај владавине Арпадоваца.

            Међувреме: 65/66 година.

Дакле: Такшоњ је завршио владавину и умро око 65/66 година после Апада; Бела I после Гезе I; Стефан II после Беле I; Бела II после Саломона; Геза II после Ладислава I; Бела III после Стефана II: Ладислав III после Беле II: Андрија II после Стефана III; Бела IV после Емериха; Стефан V после Ладислава III и Андрија III после Андрије II.

*    *    *

Споменимо при крају овог осврта још пар Хамвашових есејистичких тема. У збирци под називом Пут предака и пут богова, мађарски есејиста образлаже узроке опште идејне стерилности савременог Запада. Хамваш прво обзнањује: „Изгубљена је стварност нашег бивства. […] Уместо изгубљеног бивства измишљено је друго. Ово измишљено бивство, пошто је дириговано, није истинито, и издаје истинито бивство. […] И будући да немамо егзистенције, нема могућности за развој истинских идеја. Из нестварног бивства извире нестварна идејност. И док се лажне идеје рађају из лажног бивства, зауставља се рађање истинских идеја. […] Треба се окренути прошлости. […] Пауза настала у производњи битних идеја покренула је нечувену производњу небитних идеја. Укидање стварности људске егзистенције покренуло је безмеран пораст лажи.“ (Хамваш, 2009: 24-26).

Шта Хамваш каже о политици? „Вера у промене спољним средствима назива се политика. [На другом месту он дефинише и пропаганду: ‘Када лепота не казује шта је корисно, него корист казује шта је лепо, то се зове пропаганда’]. Почев од овога времена (од 1930-тих година – примедба аутора) активност је морала да се окрене према унутра. Mystique aulieu de politique, каже Пеги: мистика уместо политике. […] Како политика убија нацију? Тако што уместо духовне идеје поставља корист. Тако што уместо духовне делатности разглашава праксу. Тако што захтева просперитет уместо лепоте. Тако што врши пропаганду, односно уметност ставља у службу користи. Тако што каже: препород зависи од спољних средстава. Тако што каже: пример треба узети из иностранства. Тако што доноси спољне реформе и одржава веру у спољне реформе. […] Ако су се раздвојили пут предака и пут богова – човек мора да бира између два пута. Никада не може бити сумње који је исправан, као што не може бити сумње у то који је користан. Пут предака је користан: то је оно што земља уме да дадне. Даје ли? Можда. Пут богова је тежак. Ако човек ступи на њега, он пориче земљу. Треба да рачуна стим да ништа од добара добити неће, остаће сам и сиромашан. Али ће му богови дати оно што човек може да добије једино од богова. Сигурно.“ (Хамваш, 2009: 92-94). 

*    *    *

Са оваквим темама и елаборацијама Бела Хамваш се нашао по први пут међу Србима у последњој деценији 20. века. Пошто, како је с правом писао – слава и успех могу да баце занимљиво светло на публику, али дело не додирују – како је у том светлу изгледала та његова публика? Та публика је била из земље ратова, мобилизација и дезертерстава; публика бомбардована, изложена незапамћеним економским санкцијама, хиперинфлацији, несташици хране, лекова и енергената (бензин се продавао по улицама у пластичним флашама са још на њима залепљеним етикетама воћних сокова и киселе воде, јер га на бензинским пумпама није било); публика која је за месечну плату од више милијарди динара могла да купи 100 грама кафе и пакло цигарета; публика измешана са стотинама хиљада избеглих сународника чија је имовина по правилу пунила тек једну путну торбу; публика интелектуалаца који су се са својим факултетским дипломама издржавали препродајући кромпир и ванилице по пијацама или дилујући девизе по улицама; публика коју су чинили пристојни људи, силом прилика преквалификовани у ситне шверцере и црноберзијанце… Та и таква публика, у тим и таквим околностима, открива и чита књиге чудног Мађара невероватне ерудиције. Књиге човека чију су библиотеку и необјављене рукописе спалиле бомбе Другог светског рата, читао је народ чију су (Народну) библиотеку са драгоценим писаним артефактима спалиле бомбе тог истог рата. Човека којег су чувари комунистичких идеолошких божанстава осудили на елементарно преживљавање, читао је народ којег су чувари и егзекутори демолибералне идеологије осудили, уз погроме и стратишта, на елементарно преживљавање (а пре њих на то исто су га осуђивали чувари и егзекутори комунистичке идеологије, пре њих нацистичке идеологије, пре њих аустроугарско-ватиканске идеологије, пре њих… итд). Књиге човека који се потуцао по разним фронтовима где је бивао рањаван и нервно сломљен, читао је рањени и сломљени народ. И ето, тако и тада нам се десио – феномен Хамваш. Међутим, као што рече Шпенглер: „Рођени смо на овом месту и ОДВАЖНО морамо превалити свој пут. Нема друге могућности до издржати, без наде, без вере у могућност бекства“ од сопственог усуда. Не, ово никако није песимизам. Ово је scientia sacra.

 

 

 

Извори:

Хамваш, Бела: Историја и апокалипса. Драслар партнер, Београд, 2010.

Хамваш, Бела: Пут предака и пут богова. Тардис, Београд, 2009.

Генон, Рене: Мрачно доба, Градац К [etc.], Чачак [etc.], 2008.

Евола, Јулијус: Побуна против модерног света. Градац К, Чачак-Београд, 2010.

Шопенхауер, Артур: Парерга и паралипомена, Дерета, Београд, 2013.

Ортега и Гасет, Хосе: Побуна маса. Градац К, Чачак, 2013.

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Александар Ђокић: О „ваксерима“ и „антиваксерима“
Next post Владимир Коларић: „Игра лигњe“ и стратешка култура

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *