0 0
Read Time:15 Minute, 26 Second
Уредник Administrator

Амин Малуф је познати либански писац, рођен у Бејруту 1949. године. Од 1975. живи у Француској и пише на француском језику. У својој књизи Крсташки ратови у очима Арапа, износи сведочења савремених арапских историчара и хроничара о крсташким походима, чије су жртве били не само емирати Блиског истока, већ и само Ромејско царство. Нека Малуфова запажања из те књиге, имајући у виду тему овога чланка, су посебно интересантна. Он примећује да арапски свет у другој половини 20. века не гледа на крсташке ратове као „на епизоду из неповратне прошлости.“ Уочава „узнемирујуће сличности“ између епохе тих ратова и неких савремених збивања. Пита се: „Како разлучити прошлост од садашњости…“ када се тадашње битке и данас бију? Ево шта Малуф о томе каже:
„Истовремено опчињен и престрашен тим Франђима (крсташима, западњацима – примедба аутора), које је доживео као варваре, које је победио, али који су, у међувремену, успели да завладају куглом земаљском, арапски свет се не може одлучити да на крсташке походе једноставно гледа као на епизоду из неповратне прошлости. Често смо изненађени кад откријемо у којој је мери држање Арапа према Западу… и дан-данас под утицајем догађаја за које се сматра да су окончани пре седам векова.
И тако се у наше време, уочи трећег миленијума, политички и верски поглавари арапског света непрестано позивају на Саладина, на пад Јерусалима и његово ослобођење. Израел је поистовећен, у народној свести као и у неким званичним говорима, са новом крсташком државом. Од три дивизије Палестинске ослободилачке војске, једна још увек носи име Хатина, а друга Ајн Џалута. Председника Насера, у време његове славе, редовно су поредили са Саладином, који је, као и он, ујединио Сирију и Египат – па чак и Јемен! Што се пак тиче експедиције на Суецки канал 1956, она је доживљена, попут оне из 1191, као нови крсташки поход Француза и Енглеза.
Тачно је да су те сличности узнемирујуће. Како не помислити на председника Садата слушајући Сибт Ибн ал Џаузија како указује, пред народом Дамаска, на „издају“ господара Каира, Ал Камела, који се усудио да призна суверенитет непријатеља над Светим градом? Како разлучити прошлост од садашњости када се ради о борби Дамаска и Јерусалима за контролу Голана или Бека? Како се не замислити читајући Усамина размишљања о војној надмоћи освајача“ (Малуф, 2006: 305-306).
У претходном цитату, посебно је интригантно Малуфово поређење председника Уједињене Арапске Републике (коју су чиниле Египат и Сирија) Гамала Абдела Насера са султанон Египта и Сирије, Саладином. Да ли временска ритмика оправдава уочену сличност и да ли су њих двојица и временски двојници?

Саладин

Саладин (Салах ад Дин) је стекао у исламском свету бесмртну славу, као најуспешнији борац против крсташа. Круна његовог војевања је било освајање Јерусалима и протеривање западњака из Светог града. Мало је владавина попут Саладинове, у којима је, по мишљењу савременика, тако приметно деловање провиђења. Темеље своје будуће моћи није поставио он, већ је за њега то учинио његов претходник Нурудин (Нур ад Дин), господар Сирије.
На почетку своје војничке каријере Саладин је по Нурудиновом наређењу, са стрицем Ширкухом, емиром Хомса, крајње невољно учествовао у освајању Египта. О томе он каже: „Мој стриц Ширкух се окрену према мени и рече: Јусуфе (Саладиново име – примедба аутора), спремај се, крећемо! Примивши ту наредбу, осетих као да ми се бодеж зарио у срце, па му одвратих: Тако ми Алаха, кад би ми дали и цело египатско краљевство, не бих мрднуо ни макац одавде“ (Малуф, 2006: 187). Египат је до тада припадао шиитском калифату, који су основали и њиме владали Фатимиди. Два месеца после победоносног похода, Ширкух је напрасно умро, па је Саладин од последњег фатимидског калифе примио одличја великог везира и власт. У почетку се није усуђивао да изврши Нурудинов налог и прогласи пад Фатимида, али када је то, у самртном часу последњег калифе Ел Адида учино, био је затечен чињеницом да се та некада моћна сила нашла у његовим рукама. Он, кога су одвукли у Египат, чији је допринос у његовом освајању био незнатан и неприметан, игром околности, постао је владар најбогатије исламске државе.
Наследивши Фатимиде, Саладин је наследио и њихове непријатеље. Три моћна суседа су сакупљала војске у намери да се дочепају Египта и његовом новом властодршцу покажу где му је место – а он је, више размишљао о бекству у Јемен него на отпор. Први међу његовим непријатељима је био Нурудин, Саладинов номинални господар. Изгубивши веру у свог намесника, Нурудин отпочиње припреме за поход на Египат, али је у јеку тих припрема умро. Иза Нурудина је као наследник остао, Ас-Салих Исмаил, његов једанаестогодишњи син. Други од њих, краљ Јерусалимског крсташког краљевства, Амалрик I, уз помоћ снажне сицилијанске флоте је, такође, припремао најезду на Египат, али је и он пред почетак похода изненада умро. Њега је наследио син Балдуин IV, тринаестогодишњи дечак, оболео од губе. Трећи, моћни ромејски василевс, Манојло I Комнин, у покушају обнове византијског домена на блискоисточним просторима је катастрофално потучен од селџучког султана Килич Арслана II. И иза Манојла је, као наследник, остао једанаестогодишњи син, Алексије II. Саладинови панегиричари су: „у том следу непредвиђених догађаја видели прст провиђења? Сам Јусуф никада није себи покушао приписати заслуге за своју срећу. Увек је добро пазио да се захвали прво Богу, а затим свом стрицу Ширкуху“ (Малуф, 2006: 207). Саладина су непријатељи, између осталог, оптуживали да је дрзник. Амин Малуф то не прихвата истичући његову скромност и додаје: „али је зато безмало дрска његова срећа“(Малуф, 2006: 206).
Лишен спољних непријатеља, Саладин се суочава са унутрашњим непријатељем – страшном шиитском сектом асасина. Не опраштајући му улогу у гашењу шиитске династије Фатимида, они шаљу своје атентаторе-самоубице на њега. Рука асасина је била неумољива и од ње су падали: сунитске калифе, султани, везири и емири, али и крсташке вође. Ипак, поново захваљујући невероватном стицају околности, Саладин је успео да преживи више њихових напада. Поред асасина, противници господара Египта и Дамаска, биле су и присталице Нурудиновог малолетног сина и легалног Нурудиновог наследника Ас-Салиха Исмаила. Тек после Ас-Салихове смрти 1181, Саладин је успео да уједини Египат и целу Сирију у једну моћну државу. На крају, он је окупио муслимане и повео их у џихад против мрских западњака.
„Међутим, још једном се случај или провиђење уплете у корист Саладина. Након што је тријумфално прешао Малу Азију, немачки цар стиже у пролеће 1190. пред Конију… Јермени на југу Анадолије се узбуне. Њихово свештенство хитно упути гласоношу Саладину преклињући га да их заштити (а и себе) од те нове франачке најезде. Но Султанова помоћ неће бити потрбна. Дана 10. јула, у време највеће жеге, Фридрих Барбароса се купа у некој речици у подножју брда Таурус, кад одједном, без сумње услед срчаног напада, удави се у неком плићаку… где вода допире једва до бедара. Војска му се онда расу…“ (Малуф, 2006: 241).

Насер

             Гамал Абдел Насер је, завршивши египатску Краљевску војну академију, пред Други светски рат отишао у Сирију као добровољац. Тамо је током рата окупљао војнике који су чинили револуционарну групу, касније познату као „Слободни официри“. Учествује у првом Израелско-арапском рату 1948. године, а потом у још два. На челу „Слободних официра“ 1952, свргаo je египатског краља Фарука I. После тога, сличности његове владавине са Саладиновом владавином уочава и Амин Малуф.

 

           Ритмичка паралела

 

           Саладинов претходник и номинални господар је био Нурудин, а пре Насера, Eгиптом су владали краљеви Фуад I и његов син Фарук I. По ритму од око 778/779 година, краљеви Фуад и Фарук су својим владавинама поновили Нурудинову владавину.

 

            Нурудин – Фуад I и Фарук I

 

             Египатски краљ Фуад започео је владавину око 778/779 година после Нурудина, а његов син Фарук I je окончао владавину 778/779 година после Нурудина.

 

1146 – Почетак Нурудинове владавине.

1922 – Почетак краљевске владавине Фуада I.

           Међувреме: 778/779 (-2) година.

1174 – Крај Нурудинове владавине.

1952 – Крај владавине краља Фарука I.

           Међувреме: 778/779 година.

 

             Саладин – Насер

 

           Гамал Абдел Насер је рођен око 778/779 година после Саладина, започео је владавину 778/779 година после Саладина, окончао је око 778/779 година после Саладина и умро је око 778/779 година после Саладина.

 

1138 – Рођен Саладин.

1918 – Рођен Насер.

            Међувреме: 778/779 (+1) година.

1174 – Почетак Саладинове владавине Египтом,

            (после Нурудинове смрти).

1952 – Почетак Насерове владавине Египтом,

            (после свргавања краља Фарука I).

            Међувреме: 778/779 година.

1181 – Почетак Саладинове владавине Египтом и целом Сиријом.

1958 – Почетак Насерове владавине Уједињеном Арапском Републиком.            

            Међувреме: 778/779 (-1) година.

1193 – Крај владавине султана Саладина.

1970 – Крај владавине председника Насера.

            Међувреме: 778/779 (-1) година.

1193 – Смрт султана Саладина.

1970 – Смрт председника Насера.

            Међувреме: 778/779 (-1) година.

 

             Биографска паралела

 

  • Саладин је на почетку владавине делио власт са Ас-Салихом Исмаилом,

својим ривалом и политичким противником.

  • Насер на почетку делио власт са генералом Махмудом Нагибом,

својим ривалом и политичким противником.

 

  • Асасини су неуспешно покушавали убити Саладина.
  • Муслиманско братство је безуспешно покушало убити Насера.

 

  • Саладин је ујединио Египат и Сирију у једну државу.
  • Насер је, створивши Уједињену Арапску Републику, ујединио Египат и Сирију.

 

  • Саладин је својој држави припоио Јемен.
  • Насер је Уједињеној Арапској Републици прикључио Јемен.

 

  • Саладин је одолео француско-енглеској инвазији.
  • Насер је, такође, одолео француско-британској инвазији.

 

  • Саладин је био заклети непријатељ Јерусалимског крсташког краљевства.
  • Насер је био непријатељ Израелске државе (која се простирала на простору бившег Јерусалимског краљевства).

 

  • Многи савременици су Саладина доживљавали као вођу исламског света.
  • Многи савременици су у Насеру видели вођу арапског света.

                                                   

            *    *    *

 

           Амин Малуф је приметио, да је у арапској народној свести, као и у неким званичним говорима, Израел поистовећиван са средњовековном крсташком државом. Потврђује ли временска ритмика ово запажање? Ко су били владари Јерусалимског краљевства, Саладинови савременици, а ко владари (премијери) Израела, Насерови савременици?

            На почетку Саладинове владавине је умро краљ Јерусалимског краљевства Амалрик I, оставивши престо свом малолетном сину Балдуину IV. Прве две године, у име малолетног Балдуина, Краљевством је владао Рејмонд од Триполија. Око 778/779 година касније, на почетку Насерове владавине, премијер Израела је постао Моше Шарет.

 

           Рејмонд III од Триполија – Моше Шарет

 

           Моше Шарет је започео своју премијерску владавину око 778/779 година после почетка регентске владавине Рејмонда од Триполија, окончао је око 778/779 година после Рејмонда и умро је око 778/779 година после Рејмонда.

1174 – Крај владавине Амарлика I.

           Почетак регентске владавине Рејмонда од Триполија.

1953 – Крај прве премијерске владавине Давида Бен-Гуриона.

           Почетак премијерске владавине Моше Шарета.

           Међувреме: 778/779 година.

1176 – Крај регентске владавине Рејмонда од Триполија.

1955 – Крај премијерске владавине Моше Шарета.

           Међувреме: 778/779 година.

1187 – Смрт Рејмонда од Триполија.

1965 – Смрт Моше Шарета.

           Међувреме: 778/779 година.

 

           Балдуин IV (и Балдуин V) Давид Бен-Гурион

 

          Давид Бен-Гурион је започео своју другу премијерску владавину 778/779 година после краља Балдуина IV, а окончао је 778/779 година после краја Балдуинове владавине. Балдуина IV је 1185. наследио малолетни сестрић Балдуин V, који је умро већ следеће 1186. године.

 

1176 – Почетак владавине Балдуина IV.

1955 – Почетак друге премијерске владавине Давида Бен-Гуриона.

           Међувреме: 778/779 година.

1185/86 – Крај владавине и смрт Балдуина IV.

           Крај владавине и смрт Балдуина V.

1963 – Крај премијерске владавине Давида Бен-Гуриона.

           Међувреме: 778/779 година.

 

           Ги де Лизињан и Конрад Монфератски – Леви Ешкол

 

          Леви Ешкол је започео премијерску владавину 778/779 година после почетка владавине Ги де Лизињана. Окончао је владавину 778/779 година после краја владавине Конрада Монфератског и умро је 778/779 година после Конрада.

1186 – Почетак владавине Ги де Лизињана.

1963 – Почетак премијерске владавине Леви Ешкола.

           Међувреме: 778/779 (-1) година.

1187 – Битка код Хатине.

1967 – Арапско-израелски рат.

           Међувреме: 778/779 (+1) година.             

1192 – Крај владавине Конрада Монфератског.

1969 – Крај владавине Левија Ешкола.

           Међувреме: 778/779 (-1) година.

1192 – Смрт Конрада Монфератског.

1969 – Смрт Левија Ешкола.

           Међувреме: 778/779 (-1) година.

Конрад Монфератски

Саладин је умро годину дана после Конрадове смрти, а годину дана после смрти Левија Ешкола, умро је председник Насер.        

           Читаоци се можда питају – који владари Србије (или Југославије) су били савременици Саладина и Насера? За време Саладинових ратова против Јерусалимског краљевства, Србијом је владао велики жупан Стефан Немања, а за време Насерових ратова против Израела, Југославијом је владао Јосип Броз. Броз је био велики Насеров пријатељ, а посебно су сарађивали у оквиру покрета Несврстаних земаља. За разлику од Броза, Стефан Немања је нудио сарадњу Фридриху Барбароси у његовом крсташком походу на Саладина после пада Јерусалима 1187. године. До сусрета Немање и Фридриха је дошло у Нишу 1189. године, при проласку немачких крсташа кроз Немањине земље. Постоји ли по Саладин-Насеровом ритму од 778/779 година биографска паралела између Стефана Немање и Јосипа Броза?

 

           Стефан Немања – Јосип Броз

 

           Јосип Броз је рођен 778/779 година после Стефана Немање, започео је владавину 778/779 година после Немање, окончао је око 778/779 година после Немање и умро је 778/779 година после Немање.

1113 – Рођен Стефан Немања.

1892 – Рођен Јосип Броз.

            Међувреме: 778/779 година.

1166 – Почетак великожупанске владавине Стефана Немање.

1945 – Почетак премијерске владавине Јосипа Броза

            (и номиналне председничке владавине Ивана Рибара).

            Међувреме: 778/779 година.

1172/73 – Почетак легализоване владавине Стефана Немање

           (признате од ромејског цара Манојла I Комнина).

1953 – Почетак председничке владавине Јосипа Броза ФНР Југославијом.

            Међувреме: 778/779 година.

1199 – Смрт Стефана Немање.

1980 – Смрт Јосипа Броза.

            Међувреме: 778/779 (+2) година.         

           И на крају, сетимо се последње Малуфове реченице из првог цитата, где се он пита: „Како се не замислити читајући Усамина размишљања о војној надмоћи освајача?“ Ево шта је Усама написао о освајачима са Запада: „Сви који су се распитали о Франђима у њима су гледали звери надмоћне у храбрости и борбеноме жару, но ниучему другом, као што су животиње надмоћне у снази и насилности“. Три године након овог Усаминог суда, крсташи освајају град Мару. У Мари, наши су одрасле пагане кували у котловима, а чељад су набијали на ражањ и прождирали печене. Ово признање франачког летописца Раула од Кана житељи суседних места никад неће прочитати, али ће до краја живота памтити оно што су чули и видели… Све то делује потпуно нестварно, међутим, Франђе тешко терете сведочанства, како описима догађаја, тако и морбидном атмосфером што из њих избија. У том погледу, једна реченица франачког летописца Алберта од Екса… и даље је недостижна по страви и ужасу: Нашима се није гадило да једу не само убијене Турке и Сарацене него ни псе“ (Малуф, 2006: 57-58). А шта су тек чинили освојивши Цариград?

             Дакле, замислио се Амин Малуф над Усаминим запажањем о војној надмоћи освајача и шта је могао да закључи, сем – Франђи били, Франђи и данас какви су били. И данас Франђи „пеку и кувају“ невине цивиле: у Србији, Ираку, Либији, Сирији… бомбама са радиоактивним уранијумом, напалм бомбама, касетним бомбама и чим већ не. И данас су им жртве, као и онда, припадници исламског и православног цивилизацијског круга. И данас су… војно надмоћне звери. Старозаветни стих лепо каже: Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.

 

Извори:

Малуф, Амин, Крсташки ратови у очима Арапа. Лагуна, Београд, 2006.

Насловна фотографија – ateistcanavar.wordpress.com

Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Никола Танасић: Преписивачи
Next post Мишa Ђурковић: Хришћанство по мери Милове приватне државе

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *