• Чланци аутора

Студија Срђана и Марице Шљукић, Друштво и сукоб, коју је објавио београдски Завод за уџбенике 2018. године, дело је које обилује анализом теоријских увида о друштвеним сукобима, али и њиховом повезаношћу с конкретним проблемима како српског друштва, тако уопште свих савремених друштава. Вредност ове књиге лежи у чињеници поновне афирмације потиснутих теоретичара попут Зимела, Козера, Сорокина, Шпенглера, Тојнбија, Михелса, чији допринос бољем разумевању друштвених сукоба не би смео да буде занемарен. Свођење друштвених сукоба на Марксово истраживање феномена класне борбе јесте изузетно редуковани приступ и сужавање сазнајно-социолошког оквира, а тиме и слабљење потенцијалне могућности да се неки сукоб суштински разуме, а самим тим да се дође у могућност његовог успешног решавања. Зарад бољег објашњења и разумевања ове комплексне друштвене појаве, аутори указују на важне идеје одређених мислилаца. Ту је Зимелово схватање сукоба као облика друштвености, односно социолошка имагинација код Милса, као и подсећање на функције друштвеног сукоба код Козера, затим, упознавање са идејама Сорокина и његове социокултурне динамике и сукоба, односно схватања живота као борбе код Шпенглера, сукоба као пратилаца свих цивилизација код Тојнбија, не изостављајући ни Михелса, односно његову идеју гвозденог закона олигархије. Аутори истичу да готово сви поменути мислиоци не чине главни ток (mainstream) социологије, односно да поменуте идеје стоје у другом или трећем реду по интересовању научне заједнице за њих. Ово запажање аутора јесте важно како би се скренула пажња на природу запостављања поменутих идеја,  а она не долази из разлога што су ове идеје у научном смислу превазиђене и неадекватне према изазовима савременог света, већ због тога што исте нису компатибилне са владајућом научном/вредносном парадигмом у којој доминирају идеје о прогресивистичком кретању људске историје и сукобу као a priori лошем, деструктивном и нефункционалном. Дакле, несагласност и довођење у питање актуелних, владајућих вредности, а не неадекватност, чини поменуте идеје проблематичним, односно неправедно скрајнутим. Идеје које доводе у питање убеђење о линеарном, прогресивистичком кретању људске историје, које конкуришу наметнутом мишљењу о сукобу као a priori лошем, деструктивном и нефункционалном,  које на унапред одређени пацифистички став, одговарају дубинским анализама указујући на суштинске узроке друштвених сукоба, које доводе у питање власт владајућих елита и глобализације као једног хармоничног процеса, отварају многа незгодна питања. Ипак, ми знамо да је само постављање правих питања једини начин за долазак до ваљаних одговора. То што је нешто популарно или наметнуто, не значи да је само по себи исправно. Затвореност унутар једне научне парадигме доводи до стагнације научног знања. С друге стране, управо сукобљавање научних гледишта доводи до пораста објективности и раста научног сазнања. Сукоби који се у савременом свету одвијају већ дужи низ година, постају све сложенији и изазовнији за социологију, а за њихово објашњење и разумевање владајуће теорије очигледно нису способне да одговоре. На употребљивост горе понуђених теорија у објашњењу савремених сукоба не може се одговорити етикетирањем већ само истраживањем, односно узимањем у разматрање и тестирањем истих у изазовима друштвене стварности.

Садржај књиге Друштво и сукоб подељен је у три целине, испред којих се налази предговор самих аутора. Срђан и Марица Шљукић у уводном делу истичу запостављеност и потцењеност социологије и социолога у истраживању друштвених сукоба, односно редуковања на Марксово поимање класне борбе, те окренутости већег дела научне заједнице новоформираној дисциплини решавање сукоба (Conflict Resolution) или управљање сукобима (Conflict Management). Овакво стање ствари детерминисало је ауторе да део свог вишегодишњег научног рада посвете презентацији идеја једног броја, значајних а запостављених, мислилаца у покушају да допринесу осветљавању ове изузетно сложене и осетљиве друштвене појаве. Друго, аутори су и својим конкретним истраживачким радом одређених друштвених сукоба понудили једну заокружену целину у нади да ће макар мало допринети, а према нашем  мишљењу и јесу, разумевању и објашњењу актуелних проблема у савременом друштву.

 

Прва глава започиње истицањем значаја Социолошке имагинације Р. Милса (W. Mills) уз помоћ које је могуће превазићи проблеме у истраживању друштвених сукоба, попут многобројних уплетених интереса сукобљених страна, који могу компромитовати објективно истраживање, као и проблеме прикупљања неопходних података односно питања примене одговарајућих техника на терену. Аутори даље истичу значај неких од идеја немачког социолога Георга Зимела (Georg Simmel) као и аутора Л. Козера (L. Coser) које сматрају за најинспиративније за социолошку имагинацију неопходну за истраживање савремених сукоба. Наглашавају Зимелову тврдњу да је конфликт форма социјализације која би на први поглед могла да изгледа парадоксално. Међутим, како објашњавају: „Тачно је да су раздружујући елементи ти који прате конфликт (мржња, завист, жеља) – али, када услед тих имплуса сукоб једном избије, он је у стварности начин да се дуализам уклони и да се дође до неког облика јединства, макар и уништењем једне од страна.“ Као илустрација ове тврдње понуђена је аналогија са симптомима болести, који често представљају напор организма да се ослободи неког поремећаја или повреде. „Тако да је конфликт у суштини разрешење тензије међу супротностима.“ Додају и да група која би била потпуно центрипетална и хармонична није само емпиријски немогућа, већ не би показивала никакву животност ни стабилну структуру. У том смислу друштво изискује односе хармоније и дисхармоније, удруживања и раздруживања, како би задржало одређени облик (Šljukić i Šljukić, 2018, str. 12). Истичу као важан фактор и Зимелов имплус непријатељства. Уопштено говорећи, имплус непријатељства само интервенише као појачивач конфликта стимулисаног материјалним интересима истовремено обезбеђујући темеље за сукоб. Важно је поменути објашњење које нуди Зимел, а који истичу аутори,  да имплус непријатељства није по себи узрок сукоба, већ га само појачава и на одређени начин чини могућим. Ова наведена сазнања се могу применити на разне нивое у друштву, како на политичке партије, тако и на државе и друге организације. (Šljukić i Šljukić, 2018, str. 16-17).

На наредним страницама аутори приказују схватање друштвених сукоба у радовима америчког социолога руског порекла Питирима Александровича Сорокина (Питири́м Алекса́ндрович Соро́кин). Сорокин чврсто спаја културу и друштво, за њега се то двоје не могу раздвајати. Управо тај социокултурни свет се нама приказује као сложени и неисцрпни хаос безбројних, различитих и наизглед неповезаних фрагмената. У настојању да се у овај хаос унесе ред, аутори истичу два поступка. Први од њих је откривање узрочно-функционалних формула помоћу којих привидни неред сводимо на један низ разумљивих система у којима се лакше оријентишемо. Исту функцију има и други поступак који Сорокин назива логичко-значењски метод. Суштина овог метода лежи у проналажењу централног начела које прожима све компоненте повезујући их у целину и стварајући универзум из хаоса неповезаних фрагмената (Šljukić i Šljukić, 2018, str. 19-20). Баш оно што овог мислиоца издваја из главног тока социологије јесте увођење цикличног схватања кретања друштва. Како аутори наводе Сорокин „уочава постојање два типа интегрисане културе, битно различита, сваки са сопственим менталитетом, системом истине и знања, погледом на свет и филозофијом, религијом, формама у ликовној уметности и књижевности, обичајима и законима, доминантним облицима друштвених односа, политичке и економске организације и, коначно, сопственим типом личности и понашања“ (Šljukić i Šljukić, 2018, str. 20). По свим наведеним карактеристикама два типа стоје у супротности један са другим. Први тип Сорокин назива идеациона култура, а други чулна. Ове културе у стварности не постоје, нити су постојале, већ су хипотетички конструкти, односно идеални типови. Ту он уводи и трећи тип културе, идеалистички тип, који заправо представља уравнотежену синтезу оба чиста типа (Šljukić i Šljukić, 2018, str. 20). Сорокин инсистира на појму социокултурна флуктуација под којим подразумева процесе који се непрестано понављају (смењују) у људској историји. Као разлог зашто се промене догађају он даје објашњење које назива иманентна теорија социокултурне промене под којом подразумева промену социокултурних система услед унутрашњег деловања самих система, односно њихових особина и унутрашњих сила. Што значи да је промена неизбежна чак и непромењеним спољашњим условима, што спољашње факторе поставља у секундарни значај (Šljukić i Šljukić, 2018, str. 21). На сличној позицији стоји и савремени цикличар Питер Турчин (Peter Turchin), који за одлучујући фактор у својој теорији групне селекције види алтруистичку моћ солидарности, која у контексту свих друштвених сукоба у највећој мери утиче на успоне и пропадања људских друштава (Turčin, 2006). Смењивање три основна типа интегрисане културе, кроз настанак, развој кулминацију, опадање и нестајање када се и отвара пут следећем типу,  даје троструки ритам, односно смену чулне, идеационе и идеалистичке културе (Šljukić i Šljukić, 2018, str. 22). Међутим, смењивање ових култура, како истичу аутори, не иде глатко. Управо су прелазни периоди ти који су праћени бројним и разноврсним сукобима. Главне узроке сукоба Сорокин повезује са друштвеном променом, односно распадом установљене кристализоване мреже друштвених односа између чланова групе или између група. Што су промене брже и темељније, веће су шансе да избије сукоб, због тога што брзина промена не дозвољава да се настала мрежа друштвених односа и систем културних вредности устале и кристализују (Šljukić i Šljukić, 2018, str. 23). Сорокин се бавио и проучавањем флуктуације рата, где је наводио да у друштвима и народима апсолутна и релативна учесталост рата јачају у периодима експанзије, док у периодима опадања друштва такође јачају, али у нешто мањем обиму. Такође, како аутори наводе он се супротставља широко распрострањеном мишљењу да су друштва с демократским политичким убеђењем мирољубивија од друштава с аутократским политичким уређењем. Линеарног тренда нема, ни рат, ни мир не трају вечито, већ се кривуља стално мења. Он критикује све дотадашње мере за елиминацију рата, укључујући ту и антиратну пропаганду. Те мере нису и не могу бити ефикасне јер не дотичу прави узрок ратова, који управо лежи у дезинтеграцији једне културе, односно њихове смене (Šljukić i Šljukić, 2018, str. 24-25). 

Свакако један од великих мислилаца, који је постао жртва својих идеја, не због тога што су му идеје лоше, већ због тога што су се косиле са наступајућим духом времена који је донеo апсолутни тријумф мишљења либерализма и марксизма који су, иако на различитим позицијама, делили заједнички став о неприкидном историјском прогресу човечанства, јесте немачки теоретичар Освалд Шпенглер (Oswald Arnold Gottfried Spengler). Аутори истичу да апсолутна победа либерализма у последње две деценије прошлог века, није ствари изменила већ их је само поједноставила.  Идеолошки гледано, зар је неко могао да очекује бројне расправе о аутору који није величао демократију (тврдио је да је у њој народ само објекат док је најважнији елемент новац), који је парламентаризам сматрао краткотрајном западњачком творевином, бесмислене и немогуће у другим културама, који је одбацивао уобичајне западне погледе на историју, који је предвиђао пропаст западне цивилизације и успон хришћанства Достојевског? (Šljukić i Šljukić, 2018, str. 28). Овакави ставови су за владајућу парадигму готово јеретички и није чудо што су Шпенглерове идеје и даље на Index Librorum Prohibitorum идеолошке неподобности. Утолико јесте већи допринос аутора који су се без идеолошке острашћености, тражећи корисна знања, усредсредили на Шпенглерове погледе о друштвеним сукобима, систематски и концизно их изложили и упоредили с другим социолошким увидима из исте области. Како би дошли до Шпенглеровог схватања друштвених сукоба, аутори су морали, најпре да идентификују велики број фрагмената који се тичу сукоба, да би затим те фрагменте систематизовали. На тај начин дошли су до теме која се тиче главног проблема: питања борбе и рата уопште; однос Запада као културе, борбе и рата; унутрашњи сукоби; пацифизам и светски мит (Šljukić i Šljukić, 2018, str. 31).

У другој глави књиге издвојили бисмо наслов Територија и култура: ка разумевању односа сукоба и простора где аутори истичу чињеницу да је спор око територије узрок од једне до три четвртине свих ратова, као и да спорови територијалног типа чешће воде рату од спорова других врста, чешће их прати велики број жртава и чешће поново избијају (Šljukić i Šljukić, 2018, str. 85-86). Они даље наводе да до свог максимума интезитет културног значаја одређеног простора (територије) долази путем сакрализације, прецизније његовим претварањем у свету земљу. „Светом се може сматрати читава територија коју заузима нека нација и која се назива отаџбином/домовином, или пак одређени њени делови.“ ( Šljukić i Šljukić, 2018, str. 86-87) Оно што је важно напоменути, а што и аутори истичу и поткрепљују гомилом примера, јесте да свака нација има своју сакрализовану територију и која том простору даје највише место у хијерархији вредности (Šljukić i Šljukić, 2018, str. 87). Ако се на тој територији, где се укрштају носећи идентитетски митови, догоде сукоби, онда се ти исти сукоби претварају у дуге, интезивне и готово нерешиве. Аутори указују да се на такве просторе не може гледати као на просто физичке, већ да су ти простори особени у културном смислу и да са истима нема трговине (Šljukić i Šljukić, 2018, str.  90). Наше време карактерише вера да је све спорове могуће превазићи договором и да је елиминисање ужаса које доносе актери ствар воље самих актера да ствар реше мирним путем. На овој вери почива и дисциплина која се назива решавање сукоба (енг. conflict resolution) коју је утемљио Јохан Галтунг (Johan Galtung) за коју аутори наводе да у њој главну реч имају дипломате, политиколози, економисти и практичари разних врста. Овде се примећује да тип приступа у којем се негира било каква улога актера у друштвеним процесима и где се све приписује структурама против којих људи (појединци, групе) својим деловањем не могу ништа да учине, има озбиљних проблема да објасни друштвене појаве (Šljukić i Šljukić, 2018, str.  91). Уместо тога аутори наводе приступ Р. Хаснера (R. Hassner) који каже да постоје два идеална типа на овакву врсту сукоба. Први тип назива хобсовским ( T. Hobbes) у коме се у потпуности негира било какав симболички значај одређеног простора и сукоб се третира као било који други који се води око неке територије. Други тип је хантингтонски приступ (S. Huntington) у коме се религија види као мистична и ирационална сила, која дели људe и на коју политика не може да утиче. Хантингтонски приступ је изразито песимистичан и чак не оставља слободан простор за решавање спора (Šljukić i Šljukić, 2018, str. 92). Између ове две крајности, Хаснер предлаже избалансиран приступ, који за разлику од првог, мора одстранити екстремни политички прагматизам, као и одустајање од фатализма, које је карактеристично за други приступ. Тек би се у тој ситуацији појавиле истинске шансе за решавање сукоба. У жељи да подрже и поткрепе Хаснерово залагање, аутори истичу да вредности (култура) јесу ресурс, сукоби око територија са посебним културним значајем морају да буду сматрани реалистичним, што значи да је могуће да буду решени. Преговори подразумевају да се две стране међусобно признају као рационални актери са одговарајућим легитимним интересима. Како закључују: „Уколико се не призна реалистичност културно-територијалног ресурса и једна се од страна упорно проглашава „неразумном“ и „емотивном“, тада се заправо ради о томе да се не жели постићи споразум, већ се настоји да се постигне победа денуцирањем друге стране као „ирационалне“. (Šljukić i Šljukić, 2018, str.  92)

Узимајући у обзир чињеницу да се српско друштво већ четврт века трансформише у циљу његовог „структуралног прилагођавања“ захтевима неолибералне идеологије, у покушају да се сагледају последице оваквих промена, аутори нуде резултате емпиријског истраживања које је применом метода вишеструког случаја реализовано на територији Србије од 2011. до 2013. године. Истраживање је извршено у шест индустријских организација из различитих сектора индустрије: текстилној, хемијској, металској, дрвној, електро/машинској и прехрамбеној (Šljukić i Šljukić, 2018, str.  93-94). Резултати су, између осталог, показали да „у индустријској организацији која је у већинском државном власништву, запослених је знатно више него што је потребно, док је у индустријским организацијама у приватној својини ситуација обрнута. Мањак запослених у приватном сектору индустрије условљава интензивирање прековременог рада који најчешће није плаћен“ (Šljukić i Šljukić, 2018, str. 96). „Оптерећеност послом, релативно лоши радни услови и неизвесност радног места интензивирани су у транзицијском периоду.“ (Šljukić i Šljukić, 2018, str. 97) Аутори су анализом података показали да у истраженим индустријским организацијама има услова за сарадњу, али много више за сукобе. Основне одлике индустријског рада који се у њима одвија и организује, а који су потенцијални окидачи за сукобе су: прековремени рад, флуктуација, неадекватни услови за испољавање знања и вештина, уз истовремено незадовољство послодаваца знањима и способностима запослених стеченим у процесу формалног образовања (Šljukić i Šljukić, 2018, str. 104). Изостанак сукоба аутори објашњавају страхом од губитка посла услед велике незапослености, која је карактеристична за српско друштво, а посебно се односи на индустријске раднике. Такође, сукоба нема или су ретки и услед немоћи синдиката да заштите интересе запослених, или пак услед убеђености запослених да их разједињени и слаби синдикати не могу заштитити (Šljukić i Šljukić, 2018, str. 105).

Трећа глава књиге обрађује повезаност митова са сукобима у савременом свету. Односно, аутори настоје да укажу да начин за разумевање дуготрајних етничких конфликта јесте разумевање темеља идентитета модерних нација, међу којe спада и посебан однос према одређеној територији, то јест повезаност те територије са митом. Аутори постављају питање „да ли је демитологизација политике и друштва у целини могућа?“ (Šljukić i Šljukić, 2018, str. 144) Упозоравају да би лаким потврдним одговором на ово питање наука издала саму себе, јер би се сложила са оним појавним, а одбила да трага за оним латентним. Истичу да се доминантне научне парадигме мењају, а да при том ни једна не бива ни потпуно заборављена, ни потпуно потиснута. У науци нема апсолутне, једном заувек дате и непроменљиве истине (Šljukić i Šljukić, 2018, str. 145). С друге стране истичу битну чињеницу да би „апсолутно слагање у некој науци свакако изазвало озбиљан застој у њеном развоју, јер не би било конкурентских теорија које би једна другу исправљале и поправљале, међусобно се такмичећи у успешном објашњавању одговарајућег сегмента стварности“ (Šljukić i Šljukić, 2018, str. 146). Заправо, поента је, да управо сукоб доводи до креативности и стварања, како на нивоу науке, тако и на нивоу друштава. Што се улоге мита у савременом друштву тиче, она никако није исцрпљена. Како аутори истичу „мит се увек изнова производи зато што врши функције неопходне сваком друштву и свакој култури: религија захтева постојање чуда, разликама у друштвеном статусу је потребан преседан, морална начела морају да буду потврђена“. Другим речима: „људска способност да користе симболичке маркере у сврху одређивања кооперативних група, дозволила је еволуцији социјализације да превазиђе ограничења која намеће интеракција ‘лицем у лице’“ (Turčin, 2006, str. 7) чиме је заправо и омогућена самоидентификација код комплексних друштава тј. модерних нација која би у супротном, у одсуству ових маркера, културних образаца и симбола, један за другог остали странци. Овде можемо навести пример косовског мита који је очувао посебност, односно идентитет код Срба за време османске окупације. Како Бандић наводи да судбина кнеза Лазара није ништа друго до врста метафоре, помоћу које је представљена историјска судбина Срба. Српски владар се жртвовао, како би спасао своју душу. Прихватио је физичку да би избегао духовну смрт. Може се запазити да истовремено, духовна смрт појединца представља и веран опис „смрти“ једног народа. Физичко уништење комплетног народа тешко је замислити. Али уништење „душе“ народа, односно уништење његовог идентитета често се догађало током историје. Такви народи су заувек силазили са историјске позорнице. У том погледу смрт кнеза Лазара и „смрт“ српског народа могу се изједначити. Њихове жртве имале су исти циљ. Срби су, попут свог владара, патили и умирали зато што су желели да очувају свој идентитет, зато што су желели да буду и остану Срби (Bandić, 1990). Свака епоха има своје, карактеристичне митове (Šljukić i Šljukić, 2018, str. 157). Као савременe примере наводе митове масовне културе, мит о тренду једнакости, мит о масовној потрошњи, мит о држави благостања, мит о кредитној картици, митове о глобализацији и економском либерализму (Šljukić i Šljukić, 2018, str. 159). Аутори наводе да су митови заправо најмоћнији када неко претпоставља да их уопште нема. Развојем науке и технологије, не губи се потреба за културним творевинама које задовољавају поменуте друштвене функције, тако да тврдње о друштву без митова, постају само још један мит (Šljukić i Šljukić, 2018, str. 155).

Књига Друштво и сукоб писана је јасним језиком, са обилном литературом и емпиријским истраживањем тако да представља један заокружен облик научног рада у сфери социологије друштвених сукоба, дајући снажан имплус за додатни развој ове дисциплине код нас. Широки спектар теоретичара, који су у овој књизи повезани и обрађени на систематичан начин, дају добру основу за разумевање савремених сукоба. Такође, она пружа могућност студентима социологије да се упознају са важним теоријама из ове области и стекну потребна знања зарад будућег разумевања савремених друштвених процеса, како би научили да раздвоје идеолошке пројекте управо у функцији друштвеног сукоба, површности и незнања са једне и дубинског разумевања комплексних друштвених процеса са друге стране.

Извор: Социолошки преглед

 

REFERENCES/ЛИТЕРАТУРА:

Bandić, D. (1990). The kingdom of the earth and the kingdom of heaven. Beograd: Biblioteka XX vek  [In Serbian]

Turchin P. (2006). War and Peace and War: The Rise and Fall of Empires. Beograd: Porta Libris [In Serbian]

Šljukić, S. and Šljukić, M. (2018). Society and conflict. Beograd: Zavod za udzbenike [In Serbian]

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *