0 0
Read Time:3 Minute, 21 Second

Аутор: Небојша Кузмановић

Велика снага, и при томе велики напор, су потребни да се не подлегне искушењима световног света, искушењима која успављују чула и ум. Онима којима су богиње уметности водиље могу да рачунају на благодат да ће препознати ЛЕПОТУ тамо где је она зарасла у коприву, а само одабране можемо видети као победнике над пролазношћу света, јер они лепоту и љубав виде посвуда. Лепота и љубав су у њима и они сами су ЉУБАВ. Како је такво стање ретка привилегија, осталима коју му се приближавају – као што су уметници и филозофи – остављено је да нам, уз помоћ античке богиње сећања Мнемозине, показују пут како не бисмо остали у Кантовој самоскривљеној незрелости.

Проблем са данашњом културом, а нарочито са позоришном уметношћу, на српским позоришним даскама, јесте у томе што, упркос томе што у Талијин храм долазимо наоружани лепотом не успевамо и да лепоту видимо, пронађемо и осетимо. Разлог томе видим у идеологији побуне којом су наши драматурзи, редитељи, селектори и управници инспирисани. Намерно не кажем глумци, јер они, углавном, играју све улоге које су им додељене и подељене. Побуна је наравно свето право којом је човек, а нарочито уметник наоружан. И уз њену помоћ он вековима успева да прескаче хоризонт садашњости, али и хоризонт очекивања савременог човека и ствара novum. Годинама сам веровао да се из побуне, кроз скок и уз помоћ естетике лепог стварају лепа и добра уметничка дела, која су по мери човекове душе.

Међутим, пратећи нашу данашњу позоришну продукцију, и то пре свега на даскама Српског народног позоришта и “Стеријиног позорја“, ових дана сам коначно схватио, иако сам то интуитивно осећао одавно, да се наши драматурзи, редитељи, управници и селектори не руководе естетиком лепог, већ естетиком ружног. И наравно, иако се у видљивој равни они појављују као независни интелектуалци и ствараоци, у оној невидљивој се показује да су они ипак у служби атлантистичког Молоха, који идеологијом ружног ради на деконструкцији традиционалног погледа на свет, који у српском народу, упркос свему још постоји. Да ли они то раде свесно (па рецимо редитељии драматурзи добијају 20.000 евра по представи) или несвено (раде из убеђења) у крајњем случају није ни важно, јер су последице њиховог делања погубне.

files

Када спојимо идеологију побуне, естетику ружног и “стокхолмски синдром“ (по коме су Срби одговорни за сва зла овог света, а и зато што их је НАТО пакт бомбардовао, па зато сада воле свог окупатора) онда, као коначни продукт, добијамо то што гледамо на нашим позоришним сценама: негирање свега постојећег, песимизам, аутодеструкцију и аутошовинизам. Парадигматични примери су “Принцип (Мали ми је овај гроб)“ Биљане Србљановић, Андрићева “На Дрини ћуприја“, коју је режирао и “писао текст“ Кокан Младеновић и Стеријини “Родољупци“ у режији и сценографији Андраша Урбана.

У сва три дела идеологија аутошовинизма јесте она основна нит којом су представе прожете. Њиховим новим читањем историје Гаврило Принцип је постао терориста (Србљановићка), Република српска је геноцидна творевина (Кокан Младеновић), а родољубље је дефинитивно професија хуља и подљуди (Урбан).

13951-na-drini-cuprija-proba-4

Наравно да је Човеку, а посебно уметнику, демијуршким путем дата слобода да буде слободан у сваковрсном изражавању, а посебно уметничком, па било оно и овако аутошовинистичко. Али је та иста слобода дата и, понеком, гледаоцу да примети да; док позориште гори, у кјеркегоријанском смислу; српска позоришна публика френетично аплаудира онима којима су родољубље и борба за националну слободу предмет поруге. Па тако и сама постаје саучесник идеологије аутошовинизма, која је пројектована у атлантистичкој кухињи.

Годинама бежимо од истине, заогрнути опсенама и самозаваравањем живећи од атлантистичко-еуропејских обећања и шарених лажа. Надајући се да ћемо постати лепи, високи плави и богати. Али авај! Од тога бити ништа неће, јер Господе, нама треба покајања, вере и наде, али надасве снаге, да се уздигнемо из блата превара, самообмана, издаја и лицемерја – како бисмо престали да будемо подљуди и постали Људи – достојни својих витешких предака.

Упркос нашој невеселој стварности заиста верујем да ништа није пропало кад све пропало је и да ће се ускоро у српском народу пробудити дух новог националног оптимизма и блоховске наде. Без којих нам нема живота, јер шта нам вреде сва блага овог света ако души својој наудимо.

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Рат против демократије
Next post Господари Новца

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *